Волимо Француску као што Макрон не воли нас

Аутор: Цвијетин Миливојевић

Кад се неко тако важан као што је Емануел Макрон, млађи брат „по бабине линије“ Ангеле Меркел, јуче и данас још и у функцији специјалног поштара прве даме Европске уније, изнебуха присети како му је српски народ у срцу и како воли Србију као што је она волела и воли њега, тј. Француску – има ли ишта логичније него закључити како тај неко ко нас толико воли, сигурно и најбоље зна шта је то најбоље за наше добро?

Дакле, прво: за љубљену Србију, за њено добро, ништа, барем у доооооглеееедно време, од уласка у Европску унију!

Елем, друго: Косово и Србија су две независне европске државе – рече, без пардона, Макрон и потврди моју тезу да Французи, као изумитељи модерне дипломатије, ништа у дипломатском протоколу не чине случајно, па тако ни председника Србије, нису никаквом „грешком“, већ сасвим намерно, на прошлогодишњој церемонији обележавања века од савезничке победе у Великом рату, сместили тамо далеко, на реп свечаних трибина, а председника „Репубљик е Косова“, тик уз Путина и остале светске главаре!

Треће, поручио нам је Макрон са Калемегдана: ако хоћемо да нас Макрон воли, као што смо ми некада волели Француску, онда, из ових стопа, морамо да се удаљимо од Русије и „дамо све од себе да Србија буде поуздан партнер Немачке“ (цитат: наш Врховник, 2014).

Ни на прву, ни на другу, ни на трећу шамарчину, Врховник наш насушни ни трепнуо није. Што би се рекло, мушки их је лично отрпео, али је својим ћутањем понизио све оне грађане Србије, било да јесу и било да нису гласали за њега, јер три четвртине њих сматра да Макронова порука број 2 и Макронова порука број 3 нису у интересу државе и грађана Србије или српског народа.

Хајде, коначно, да се отрезнимо.

Није наш Врховник само лепо васпитан момак из комшилука, већ му је његово Државно Саветодавно Климоглавство истрасирало климоглаварисање Бриселу, у најширем, односно Берлину и Вашингтону, у најужем смислу речи, као манир вођења спољне политике Србије, односно као једини пут да наш Врховник побегне од свог претходног, екстремно радикалског, живота и преуми се, по калупу који му је Одозго прописан, када је оно, пре десетак година, скидан са америчке „црне листе“.

Јавно удвориште моћнијима, уз оправдања из реперотоара кафанског кукавичлука типа „сила Бога не моли“, није, додуше, изум нашега Врховника. Неки су томе спорту били вичнији, али и бешчаснији и љигавији, но су народи које су они представљали, од њихова улизиштва силницима, имали неке, макар краткорочне, вајде.

Један је, на пример (поглавник НДХ др Анте Павелић), овако зборио на загребачком Маркову тргу, 21. свибња 1941: „… Ослобођење хрватског народа и успоставу Независне Државе Хрватске утврдили су и донијели два велика народа, државе осовине са својим двама великим вођама! Зато смо ми њима захвални. Зато ће им хрватски народ бити вјечно захвалан!… Наша држава добила је у првим данима свог живота и признање од наших великих пријатеља. Признали су је наши велики пријатељи и велики низ народа у Европи!… И опет захваљујући великим вођама двају пријатељских народа (Хитлер и Мусолини, прим.Ц.М), данас хрватски народ имаде већ утврђене – у главним линијама – границе на два најважнија дијела земље!… Независна Држава Хрватска већ данас јесте већа него ли је икада у повијести била…Звонимирова је круна за сва времена највећи јамац уверенитета, врховништва Независне Државе Хрвтске, јамац наше потпуне народне и државне независности. Ја сам понудио да је носи војвода Савојски (италијански племић, лажни хрватски краљ Томислав ИИ, прим. Ц.М), јер сам знао да је најдостојнији… Да се као слободан народ и као НДХ смјестимо у нови еуропски поредак, којега су велике вође двају великих пријатељских народа, започели, створили и који ће – ако Бог да – на срећу свих еуропских народа у најскорије вријеме довршити…“

Други, Хашим Тачи, као онодањи премијер, на обележавању шестогодишњице „независности“, овако је, из најбољих намера, успут разоткрио ко је заиста окупирао 17 одсто територије Републике Србије: „Користим ову прилику да, у име народа Косова, захвалим Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији, Немачкој, Француској, Италији и свим савезничким земљама Запада које верују, које су веровале у нашу праведну ствар и помогле нам да обезбедимо слободу и независност. Посебно признање одајемо албанској држави, за допринос слободи и независности. Хвала САД-у и земљама Европске уније и НАТО-у…“

Али се нити један нити други цитирани главар нису шлихтали онима од којих помоћ нису очекивали нити јој се надали, као што се наш Врховник највише улагује управо онима који му, 1999. бруталном оружаном агресијом, а од тада страшним притисцима и уценама, одсецају и отимају 17 одсто државне територије за коју се наш Врховник, на Уставу и Јеванђељу, заклео да је наша.

Свако мало, можете чути срцепарајућа зарицања нашега Врховника, не само после састанака са канцеларком Меркел, него и након виђења са сваком најобичнијом немачком политичком шушом, како „Србија жели још веће присуство Немачке на Балкану и у Србији“, како „Немачка не треба да очекује никакве проблеме од Србије и да ће са свима у региону имати добре, комшијске односе“, како је „Немачка највећа и најважнија земља и за нас и у целој ЕУ”, те како је „Србија мала земља да би била партнер, али да жели да буде савезник Немачке“… И, што је најпарадоксалније: Врховникову политику карактерише управо мазохистичко истрајавање на признавању управо тим, Србији, у најмању руку, ненаклоњеним државама да своје утилитарне, усконационалне и ускодржавне интересе, представљају као СТАВ ТЗВ. МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ према Србији. Уместо да, као аргумент у прилог држави коју представља, призове аргументацију коју му подастире један моћни, управо амерички, интелектуалац попут Ноама Чомског који силу за себе која се самопроглашава некаквом „међународном заједницом“, једноставно, описује као нешто чиме, заправо Запад, самотитулише „самог себе“, пренебрегавајући да је, на пример, „већина света била против НАТО бомбардовања Србије“, иако то, „према доследној реторици Запада“, испада да је „био подухват који је извела међународна заједница“.

Пре равно 100 година, Јаша Продановић је у својој прокламацији о политичком васпитању, уз сво разумевање за оне који – неко из страха, неко из интереса, неко из помодарства – мењају неке властите принципе, писао да је „за осуду титрање с принципима, калеидоскопско мењање мишљења, двојна и супротна гледишта, од којих се једна употребљавају кад је политички човек на власти, а друга кад је у опозицији“.

Ја, ипак, нећу да грешим душу, па сам склон да поверујем да је, у нашем случају, реч о најобичнијем мањку визионарства, апсолутном недостатку државне и националне стратегије и епидемијалном вишку „слепих вођа“. Што би рекао Димитрије Љотић (онај предратни, дакако, из 1935. године!), пре него што се постави питање KОЈИМ ПУТЕМ, потребно је да одговоримо на питања ГДЕ СМО ДОШЛИ и KОМЕ ЦИЉУ МИСЛИМО ИЋИ?

Извор:
НСПМ