Патентирање ГМ семена, како је све почело

Први пут су 1972. спојени ДНК два различита организма што означава почетак нове научне дисциплине назване генетски инжењеринг.

Иако је генетски инжењеринг стар преко 30 година он се још увек сматра новом технологијом. Могућности су неисцрпне али се ефекти и добри и лоши, не могу сагледати у тако кратком периоду. Последице манипулисања генима могу се спознати тек кроз неколико генерација потомака.

Велике корпорације иза којих стоје велике државе, журе да што пре комерцијализују нова открића, не водећи рачуна како ће се нови организми одразити на животну средину.

Након што су направљени, творци ових “унапређених” организама пожелели су да патентирају своје изуме. Међутим, ту се јавља пре свега етички проблем, како патентирати нешто што је продукт природе или живо биће?

Након првобитног отпора, амерички суд је направио велики преседан и дозволио патентирање живих организама.

Преломни тренутак за будући експлозивни раст и развој биотехнолошке индустрије десио се 1980. у САД када је у случају Дајмонд против Чакрабартија (Diamond vs Chakrabarty), тесном већином (5:4), Врховни суд пресудио у корист патентирања живих организама (у овом случају то се конкретно односило на генетски модификовану бактерију), под образложењем да је власник патента увео нови генетски материјал у ћелију бактерије и на тај начин створио нешто што није производ природе, те је сходно томе подложно патентирању.

На темељу те одлуке, пет година касније (1985.), Служба за патенте и робне марке САД (U.S. Patent and Trademark Office, USPTO) одлуком у случају Ex Parte Hibberd отворила је врата патентирању биљака које се размножавају полним путем. То је, даље, омогућило да се биљке третирају као „проналасци“, фармери онемогуће да чувају и пресађују семе и спречи слободно научно изучавање било које патентиране врсте.

После овога индустрија је почела убрзано да производи и патентИра готово све. Почело је од генетски модификованих организама, а данас је могуће патентирати гене, новопронађене али и већ постојеће само измештене у нове услове. Поставља се питање где су границе. Да ли кроз неколико деценија можемо да очекујемо  да се људски гени и ДНК на истоветан начин такође патентирају и масовно производе?

Дивљи сродници биљака које се генетски модификују се највећим делом, ако не и у потпуности, налазе на територијама сиромашних земаља и доступни су за коришћење без надокнаде. Претпоставимо да се ген изолован из дивље биљке угради у нову ГМ биљку, новостворена ГМ компанија патентира и касније продаје држави семе из које је бесплатно добила ген. Ово представља директну експлоатацију и на индиректан начин приватизацију јавних ресурса.

Врх апсурда генетског патентирања је велики број парница које води углавном компанија Монсанто против пољопривредника у различитим земљама.

Крајем деведесетих година прошлог века Монсанто је ушао у Индију на велика врата са генетски модификованим семенон Бт памука. Уз свесрдну подршку медија и локалних (а и федералних) управа, Монсанто је кренуо са продајом овог семена за које је тврдио да даје већи принос и да је отпорно на штеточине и сушу. Уз семе се, наравно, продавао и Монсантов хербицид.

Међутим, показало се да су дата обећања неодржива у пракси, суша је угрожавала принос, а и цене памука су глобално падале. Семе ГМ Бт памука било је 10 пута скупље од семена традиционалног памука а морало је, за разлику од традиционалног семена, да се сваке године поново купује било због уговора, било због уграђеног терминатор гена (семе је дизајнирано тако да се следеће године самоуништава и не може да се користи).

У циљу  промције ГМ семена држава је забранила дистрибуцију из домаћих банки семена, тако да су полако избачена из употребе традиционална семена по индијским селима. Да би опстали, сељаци су почели да дижу кредите код банака, а све чешће нису могли да их отплаћују.

Од 1997. почео је енормни раст броја самоубистава међу индијским сељацима. У периоду од 1997. до 2008. процењује се да је самоубиство извршило око 200.000 пољопривредника, што представља највећи талас самоубистава у историји

Др Вандана Шива (Vandana Shiva), лидер покрета за избацивање Монсанта из Индије, написала је у свом чланку “Самоубилачка економија корпоративне глобализације” из 2004. да, уместо да сиромашни сељаци имају приступ бесплатни традиционалним семенима, они морају сваке године да се задужују да би купили семе, све док дуг не постане неотплатив, што их наводи да продају своје бубреге или изврше самоубиство. Иако Монсанто тврди да нема везе са овим самоубиствима, многи аналитичари тврде да има. Овде треба имати у виду и индијски закон о наслеђивању који важи за хинду заједницу (а њих највише и има). Тај закон предвиђа да дуг умрлог не наслеђују потомци. То значи да банке и Монсанто не могу на основу дуга преузети имање онога који је умро или се убио, већ имање наслеђују супруга и деца без дуга.

Компаније које комерцијално производе ГМО, као што су Монсанто, DuPont, Dow итд., тесно сарађују или су у партнерским односима са компанијама које се баве производњом хране, као што су Nestle, Pepsi, Coca-cola, Heinz и многе друге, тако да заговорници ГМ хране чине велики и моћни лоби.

ГМО у Србији

Викиликс је објавио поруку у којој је писало да је српска скупшина у мају 2009. усвојила веома рестриктиван закон по коме је забрањено гајење, коришћење и транзит ГМО  и да тај закон није компатибилан са СТО (Светском Трговинском Организацијом). Пошто су из амбасаде изразили забринутост због донешеног закона добили су уверавања од Министра за пољопривреду Саше Драгина да ће све урадити да се закон промени до јула. У поруци је речено да амбасада има информације из министарства да Драгин неће дозволити да се закон промени јер жели да заштити домаће произвођаче природне соје. Такође је речено да су америчкој амбасади министри Млађан Динкић и Јасна Матић обећали да ће погурати промену закона, Динкић је обећао и ангажман премијера Цветковића.

И данас се кријумчари ГМ соја, чак и ГМ кукуруз али нема поузданих података у ком обиму. Када се открију ГМ усеви, они се на лицу места уништавају.

Уколико се гајење и коришћење ГМ хране озакони у Србији, да ли ће Монсанто и код нас да примени Бразилски рецепт и наплати лиценцу за сву ГМ соју и ГМ воће, који су кријумчарени или увезени на црно?

У ЕУ, закон за заштиту потрошача је успоставио стандард, који важи и код нас, да ако неки производ има 0,9 одсто ГМ мора бити обележен.

ЕУ је дозволила увоз ових производа, али под условом да прођу кроз строге контроле и да буду јасно обележени, што на пр. у Америци није случај  јер се ови  производи сматрају нешкодљивим по људско здравље па их није потребно одвајати и обележавати.

2000. године је наша тадашња влада прихватила донацију Америке од 50.000 тона генетски модификоване соје.  Данас се процењује да је под сојином сачмом више од неколико хиљада хектара.

Последњих десетак година у Србији се производи генетски модификована соја којом се храни стока. Овакву соју сељаци сеју на својим њивама искључиво због нижих трошкова производње. Тај проблем траје већ неколико година и неодлучност државе да уништи те усеве допринела је томе да се број хектара под ГМ сојом све више шири.

До сада се веровало да са ГМ сојом грађани Србије долазе у додир само преко увозног меса и месних прерађевина, али редовне инспекције  Министарства пољопривреде показала је да ову културу гаје многи ратари широм Србије.

Једини начин да се спречи да генетски модификована храна доспе до рафова у продавницама јесте интервенција надлежних на њиви која је до није била довољно ревносна.

Закључак:

О ГМ организмима, нажалост, не знамо довољно да би могли да  са сигурношћу кажемо да нису штетни по људско здравље, а експерименти рађени на пацовима то и показују.

Позивање на правила ЕУ и њихов захтев да уколико не прихватимо ГМО нећемо моћи да уђемо у унију, није добар аргумент јер је 50 одсто земаља ЕУ забранило производњу и коришћење ових организама.

Обећање како ће наши пољопривредници профитирати од ГМ семена, такође не стоји, јер су трошкови произодње ГМ производа из године у годину све виши, (рачунајући легално плаћање семена сваке године и велике количине хербицида за уништење корова) док је цена тих истих производа на берзи све нижа. (и у односу на конвенционално гајене и  у односу на органски узгајане производе)

Поставља се питање ко би на крају имао користи од озакоњења ГМО у Србији?

Извор: Плезир