Беч се спремао за Велики рат и пре атентата

Аутор: Иван Миладиновић

Ниш, 28. јул. 1914. године. Тек је је прошло подне, време је ручку. У кафани „Европа“ окупио се сав дипломатски кор и чланови српске владе. Дипломате седе за једним дугачким столом. У једном ћошку је Никола Пашић са супругом Ђурђином и ћеркама Даром и Павом. Сат касније кроз ресторанску башту улази поштар, прилази Пашићу и уручује му телеграм.

Баја га чита и почиње да се крсти. Била је то аустроугарска објава рата Србији, написана на службеном француском језику. Телеграм је послат редовном поштом преко Букурешта.

Србија је оптужена да се идеја о атентату на престолонаследника Фердинанда у Сарајеву родила у Београду, да су оружје и муницију атентаторима дали српски официри, припадници Народне одбране, да су пребацивање у Босну омогућиле српске граничне службе. Објава рата Србији означила је и почетак Првог, Великог светског рата.

Тај прст кривице усмерен ка Србији, да је она кривац за атентат и за почетак великог светског страдања, од тих јулских дана, пре 105 година, попут најгорег вируса, шириће се наредних деценија, од Коминтерне до подсвести интелектуалаца леве оријентације, а преко њих до многих научних и политичких институција широм света. Све до данашњих дана.

Међутим, ако малчице „заоремо“ по европским архивима, открићемо да постоје многа документа да је светски рат планиран много пре Сарајевског атентата. Још у новембру и децембру 1912, после Другог балканског рата, Беч није могао да се помири са чињеницом да Србија намерава да успостави коридор преко Албаније до Јадранског мора. Аустроугарска је била решена да и војном интервенцијом спречи Србију у тој намери. И Берлин је био одлучан да подржи тај аустроугарски војни поход.

Немачки цар Вилхелм Други се 23. новембра 1912. састао са Францом Фердинандом и тада је направљен план напада на Србију. Свесне да би тај рат могао да прерасте у светски, интервенисале су Енглеска и Италија, и полуга Берлин-Беч одустаје од намере, али не смирује јеку ратних бубњева.

Недавно је откривено и писмо гувернера БиХ Оскара Поћорека упућено министру финансија Аустроугарске Леону Бјелинском, 28. маја 1913. године, из кога се јасно види да су постајали планови за почетак Првог светског рата 13 месеци пре атентата у Сарајеву и 14 месеци пре аустроугарске објаве рата Србији. Ово писмо спада у примарне историјске изворе, јер је настало оног момента када се догађај десио и оно је један од најзначајнијих за изучавање питања кривице и одговорности за почетак Првог светског рата. Нажалост, до сада није било доступно историчарима, нити је коришћено у научним радовима.

У бечким архивама постоје документа која недвосмислено показују да је читав један век пре ових дешавања Аустроугарска израђивала разноразне елаборате и ратне планове у којима је био само један циљ: како да се двојна монархија прошири испод Саве и Дунава.

Још 1807. године, непосредно по избијању Првог устанка, када је Србија тек почела да добија атрибуте самосталне државе, сачињена је једна врста елабората за аустријског цара, на иницијативу надвојводе Карла. Овај документ би могао да се назове и првим планом за анексију Србије у модерној историји Аустрије. Од тада, па све до 1914. године, заправо до 1918. године, док Хабзбуршко царство није нестало са историјске сцене, сачињено је мноштво таквих планова. Четири године касније, 1811, када је српска држава већ била постала стварност, у Бечу се издаје наређење да се прекину све везе између Срба у Угарској и Срба у Србији.

Аустроугарска монархија је после Берлинског конгреса и одмах након окупације БиХ 1878. године усмеравала поглед преко Дрине. Непрекидно се припремала да нападне Србију. Леополд Берхтолд, аустријски државник и дипломата, инсистирао је на томе да се у свим канцеларијама аустријске владе истакне максима: „Србију треба уништити.“

Аустријски војни историчар Франц Вајнвурм пронашао је у Ратном архиву у Бечу податке да је још 1891/92. сачињен план напада на Србију и да се од тада воде полемике да ли напасти Србију преко Дрине, или Саве и Дунава. Из већине докумената види се да се при састављању планова за рат готово увек рачунало са наступањем из Босне. Аутор овог ратног плана, боље рећи студије, био је начелник Генералштаба Фридрих Бек.

Из наведене студије види се да је аустроугарски генералштаб рачунао с тим да би Србија могла да на прву борбену линију изведе 160.000 војника и да су за њихово уништење довољна три корпуса.

Из аката Ратног архива у Бечу види се да је у јануару 1894. године мајор Јохан Ширмбек, из Операционог бироа аустроугарског генералштаба, сачинио посебну студију за случај рата против Србије. Према овој студији, офанзива је требало да уследи из Босне код Вишеграда. Истовремено, требало је да буде извршен напад на Београд, чији су положај и одбрамбено стање „били повољни“ за Аустроугарску.

Две године касније, 1896, у аустроугарском генералштабу израђује се још један ратни план. Њен творац, Франц Кун фон Куненфелд, начелник Б групе у Операционом бироу, похвалио се 1931. да је он лично сачинио први темељ ратног плана за напад на Србију.

Уласком у 20. век, рат са Србијом био је све чешћа тема разговора у аустроугарском генералштабу. За тај рат, који се од тада сматрао већ сасвим извесним, биле су „одређене трупе XV корпуса, војне команде Задра, затим IV, VIII и XIII корпуса са домобранима загребачког, будимпештанског и сегединског дистрикта“.

Из годишњих извештаја јасно се види да се у аустроугарском генералштабу стално мислило на рат са Србијом. Сачувана акта у Ратном архиву у Бечу потврђују да се 1906. године, „у глобалу“, разматрао план рата са Србијом, само што се сада о нападу на Србију говорило не као о рату, већ као о „казненој експедицији“.

У фебруару и почетком марта 1909. године, Конрад фон Хецендорф наредио је да се хитно изради операциони план и за случај рата са Србијом и Црном Гором. Овај план сачинио је пуковник Рудолф Пфефер. Због врхунске тајности овог задатка, он је овај посао урадио сам. У пролеће 1913. Поћорек је такође лично израдио операциони план против Србије – за Шесту армију над којом је он имао врховну команду. Шеста армија требало је да пређе Дрину код Увца источно од Вишеграда и да, по могућству, са што јачим снагама избије на линију Ужице-Чачак, да би бочно осигурала напад Пете армије, чим ова армија стигне до Ваљева.

Са колико озбиљности је аустроугарски војни врх приступао изради ових планова, говоре и две „генералштабске игре“ одржане 1910. у Загребу и Дубровнику 1914. године, на којима су фингиране све опције офанзивних кретања војске.

И на крају, кључни докази да би Србија била нападнута и да Гаврило Принцип није испалио судбоносне хице на аустријског престолонаследника и његову супругу.

Начелник Главног генералштаба Немачке Хелмут фон Молтке 12. јуна 1914. године, 16 дана пре атентата, шаље поверљиву поруку начелнику Генералштаба Аустроугарске Францу Конраду, у којој га упозорава да „не треба губити време и одлагати напад на Србију“ јер ће „изгледи на успех бити све мањи“. Он напомиње да би циљ овог евентуалног рата требало да буде „смањење, али не и потпуно уништење Србије“. Све то непобитно говори о томе да су Аустроугарска и Немачка биле уверене да треба напасти Србију.

Фердинанд долази у Босну и Херцеговину да би присуствовао маневару који је одржан 25, 26. и 27. јуна 1914. године и који је био предигра и припрема за напад на Србију, који је требало да уследи. Престолонаследник се на вечери на Илиџи, дан пре убиства, поверио шефу своје оперативне канцеларије пуковнику Метцегеру да је у Конопишту одлучено да се непосредно нападне Србија одмах после маневара.

Постоји и извештај службеника српског посланства из Будимпеште који је јавио да Фердинанд одржава маневар у Босни, да би окупио веће војне снаге и са њима покушао да преко Новопазарског санџака продре до Албаније.

Две недеље пре атентата у Сарајеву, састали су се у Конопишту немачки цар Вилхелм и престолонаследник Фердинанд. Тог 12. јуна 1914. године донета је одлука да се нападне Србија и почне исцртавање нове политичке карте Европе.

Да ли је потребно још доказа да су Аустроугарска, посебно, и Немачка биле спремне да насрну на Србију? И поред свега, онај прст кривице уперен ка Србији још опстаје.

Дух из боце

Фриц Фишер, вероватно један од најважнијих немачких историчара, у књизи „Циљеви Немачке у Првом светском рату“ на више од 900 страна, уз мноштво аутентичних докумената из релевантних архива, убедљиво је доказао немачку одговорност за рат.

Извор:
МАГАЦИН