У ћелији сам био 11 година због љубави према Србима

Бугарски писац Ганчо Савов, за „Новости“, о режиму Живкова и хладноратовским временима. Прогласили су ме за шпијуна јер сам се дружио и са вашим писцима

БУГАРСКОГ књижевника, новинара и професора Ганча Савова (89) љубав према српској и југословенској књижевности одвела је право у затвор. За режим Тодора Живкова седамдесетих година хладноратовског времена, дружење са нашим писцима и превођење, били су сасвим довољан „разлог“ да га осуде на 18 година иза решетака. Када је пуштен и када је добио пасош, отишао је да посети Београд.

Ово је сажетак приче о Савову, некадашњем студенту српског језика и књижевности у Београду, пријатељу писаца Десанке Максимовић, Михаила Лалића, Владимира Булатовића Виба, преводиоцу бројних дела са нашег на бугарски језик.

У разговору за „Новости“, прича о животу у затвору, успоменама, наглашавајући да се ниједог тренутка није покајао.

– Знао сам да нисам крив, јер је моја кривица била једино то што сам свесно радио на зближавању Бугара и Срба. Лажно су ме оптужили за шпијунажу у корист Југославије. Одлежао сам око 11 година. Наши народи су увек били блиски, нису се свађали Бугари и Срби, него политичари. Србе сам поштовао још одмалена. Кад су ми после затвора добацивали: „Зашто не окренеш леђа Србима?“, одговарао сам им: „Нисам био у затвору због Срба, него ради Срба!“ – прича Савов, за „Новости“.

Каже да је себи више пута иза решетака постављао питање како издржава. Сећа се да је гледао како осуђеници плачу, вичу, чупају косу, а он је, после пресуде – побеснео и огладнео.

– Касније сам вратио снагу и одлучио да морам издржати. Као што видите, издржао сам. После пада комунистичке власти био сам рехабилитован чак четири пута, амнестиран, а неки бивши функционери и кривци из истраге су ми се извињавали. Добио сам и потврду да – нисам осуђиван. Прави судски апсурд! – каже Савов.

Када је дошло време да тражи помиловање, власти су захтевале да поднесе молбу у којој је „морао да посипа главу пепелом и каже да је крив“.

– Написао сам неколико речи: „Тражим помиловање уколико одговарам вашим критеријумима.“ Наравно, испао сам са списка за помиловање. Добио сам га касније.

Режим је почео да слаби, Савов је изашао, добио пасош и дошао у нашу престоницу код свог најбољег пријатеља, новинара и писца Петра Станишића.

– Он је постао мој биограф. Његова кућа је постала мој београдски дом… Јавио сам се одмах и породицама Десанке Максимовић и Михаила Лалића који ми је помагао финансијски још док сам студирао.

Прича нам да период студирања у Београду, педесетих година, памти по успостављању веза са књижевним животом Срба.

– Те године су биле вредне за мој даљи научни и стваралачки рад кад сам писао истраживања и студије, „Историју југословенских књижевности“, преводио… Последњи пут сам био у Београду можда пре три године, док сам пре чешће долазио. Нажалост, смета ми путовање, нисам баш најбољег здравља.

Недавно му је у Софији уручена награда за књижевност „Српске речи“ – „Драгиша Кашиковић“. Превео је многа дела – од Бранислава Нушића до Драгана Великића и Гроздане Олујић.

– Најпопуларнији српски писац у Бугарској је Бранислав Нушић, готово све његове комедије се играју код нас. Сваки превод из српске књижевности се одмах продаје! Готово да нема познатог српског писца који није преведен. Имам низ омиљених српских писаца: Милош Црњански, Данило Киш, Иван Ивановић, Александар Чотрић…

Посебно памти дружење са Вељком Петровићем који му је дао „све оно што је писао 1912. и 1913. године, за време балканских ратова, као дописник новосадског „Браника“ у Бугарској:

– Затекао сам се код њега и уочи његове смрти 1967. Упознао сам Иву Андрића, Милоша Црњанског, Душана Матића, Милована Ђиласа, Синишу Пауновића, Јована Христића, Бранка Ћопића, Радивоја Константиновића, Милована Витезовића…

После сећања на стара времена, прича нам да се доста тога променило после пада комунизма у земљама, али:

– То што су створени услови за демократски поредак није гаранција за друштвени развитак. Партијска номенклатура је пропала, али су почели да је замењују профитери, тајкуни, људи ниског морала којима демократија није толико потребна. Раније нисмо имали могућности да се супротстављамо власти и моћницима, док нам сада недостаје снаге за то. Садашње стање можда најбоље описују моји афоризми: „Криза тражи одрицање од сувишног. Зато су се неки прво одрекли демократије“ и „Најсиромашнији народи производе најбогатије политичаре“.

Наш саговорник данас живи у Софији. Прима пензију. И „компензацију“ јер је невин лежао у затвору. Већу од пензије. Новац, истиче, не може да исправи неправду, поготово када зна да „његов иследник, потпуковник бивше Државне безбедности, који га је послао у затвор, добија два пута и више пута већу пензију од њега.

АФОРИЗМИ ИЗ ЗАТВОРА

ДОК је био у затвору, Савов је у почетку правио намештај, а на крају је био библиотекар. Писао је на српском да не би заборавио језик:

– Писао сам песме и афоризме. Ево неколико: „Немој падати духом где год ти падне!“, „Код нас људи не смеју да се смеју“, „Откад су ми запушили уста, боље чујем“.

ФУДБАЛЕР ВИБ

– МОЈ пријатељ Виб тражио је начин како да дође до мене. И једном су га преко везе укључили у неки фудбалски тим који је играо утакмицу у Старој Загори, где сам био у затвору. Покушао је да ме посети, али није успео – присећа се Савов. – Док сам био у затвору, Десанка ми је стално слала честитке и понеки поклон преко моје породице. Дознао сам да је словеначко друштво књижевника из Љубљане покушало да се заложи за мене, али узалуд.

ДЕСАНКИН „СИН“

– ЈЕДНОМ док сам био у гостима код Десанке 1956. године, дошла је и група ђака. Једна девојчица ју је упитала, показујући на мене: „А, је л’ ваш син пише?“ Десанка је одговорила: „Дабоме, тај мој син пише!“…

Извор:
НОВОСТИ