Вода и суверенитет – ако вода постане роба, биће доступна само онима који имају могућност да за њу плате

Пише: Мирослав Самарџић

Познато је да је у Зрењанину забрањена употреба воде за пиће из градског водовода још 2004. због тога што не испуњава стандарде прописане Правилником о хигијенској исправности воде. Највећи проблем је концентрација арсена која је десет пута већа од дозвољене.

После смене власти, 2012. владајућа коалиција у Зрењанину, коју чине СНС, СПС и СВМ, одлучила је да проблем реши тако што ће посао пречишћавања воде поверити приватним фирмама, што је, по тада важећим прописима, било очигледно незаконито. Наиме, према Закону о комуналним делатностима снабдевање водом за пиће (што обухвата захватање, пречишћавање, прераду и испоруку воде водоводном мрежом) као и градски и приградски јавни превоз тролејбусима и трамвајима, могу обављати искључиво јавна предузећа која оснива јединица локалне самоуправе, или друштво капитала чији је једини власник јавно предузеће, односно јединица локалне самоуправе, као и зависно друштво чији је једини власник то друштво капитала. Међутим, Закон је крајем 2018. допуњен, тако да наведена правна лица могу, уз сагласност оснивача, да уговоре са другим правним лицем обављање појединих послова из оквира комуналне делатности водоснабдевања и трамвајског и тролејбуског градског превоза.

Уговор о јавној набавци за пречишћавање воде склопљен је 12.2.2015. са “конзорцијумом“ који су чинили : Gruppo ZILIO S.P.A. огранак у Београду, Gruppo ZILIO d.о.о. из Новог Сада, и Sunertech, д.о.о. из Београда. Фирме које носе назив Зилио заступала је иста особа, Ненад Обрадовић, а две од три фирме имале су седиште на истој адреси. Друга уговорна страна, наручилац јавне набавке, био је ЈКП Водовод и канализација (ВИК).

Јуна 2014. у Београду је основан огранак италијанске групе Zilio, пола године пре закључења уговора. Компанија Sunertech је основана 2013. године, а регистрована је за консултантске активности у вези са управљањем и другим активностима. Фебруара 2014. за директора ВИК-а изабран је Горан Тајдић (СНС) и он је у име овог јавног предузећа потписао уговор. Према уговору, све трошкове око изградње постројења сносиће инвеститор и пречишћену воду продаваће ВИК-у по цени од 28 евроценти по кубику. ВИК се обавезао да откупљује 6.5 милиона кубика годишње, иако је градска потрошња око 4.5 мил.

Позив за понуду јавне набавке објављен је 19.12.2014., а само након месец и по дана Градско веће и Скупштина подржали су пројекат. Одборник СПС, Драган Баста, тада је, на седници Скупштине, 6. фебруара 2015. изразио сумњу у способност фирми са пар запослених да реши проблем који није био решен деценијама. Он је такође негодовао због тога што одборници нису били обавештени о технолошком поступку који ће бити примењен.

Представници компаније Zilio уз пратњу Италијанског амбасадора у Србији, боравили су у Зрењанину 12. фебруара 2015. године, тада је било најављено да ће радови на изградњи постројења бити завршени до краја године.

Постројење је грађено кредитом које је “инвеститору“ одобрила Ерсте банка, која је малтене истовремено ВИК-у продала пословни простор који се налази у истој згради у којој је седиште овог јавног предузећа. Радови на изградњи “фабрике воде” су почели у зиму 2016/2017. У посао је укључена и једна приватна фирма из Крагујевца чија је основна делатност производња делова за немачку железницу. Та фирма регистровала је огранак за прераду воде средином 2016.

Децембра 2018. постројење је пуштено у пробни рад, али је већ априла ове године испорука наводно пречишћене воде прекинута због, како је речено, оштећења мембрана. Најновија информација је да ће у посао можда бити укључене и неке израелске фирме. Више стручнајка за технологију воде изразило је сумњу у способност изграђеног постројења да обезбеди довољен количине воде која одговара стандардима прописаним правилником. То се може видети и по томе да се стално одлаже његово пуштање у рад. Није познато да ли је нека стручна комисија оценила квалитет пројекта, да су урађене одговарајуће студије. Цео посао рађен је крајње нетранспарентно, иако се ради о питању које је од кључног значаја за живот и здравље људи. Испоставило се да “инвеститор” не располаже ни знањем ни капиталом за реализацију тако комплексног подухвата. Иначе, велики број Зрењанинаца и даље пију воду из водовода иако је забрана на снази. Поставља се питање да ли је нека надлежна лабораторија испитала квалитет воде пре него што је она пуштена у мрежу крајем прошле године. Да ли је и ко одобрио пробни рад.

На жалост, бројни покушаји различитих локланих организација да мобилишу грађане како би био извршен притисак на власт остали су без успеха. Изгледа да вода која има непријатан мирис и укус и хемијски је неисправна није довољно велики разлог да би зрењаниници протестовали. Уколико желе да се њихово право на исправну воду за пиће поштује, морају бити спремни да се за њега боре.

Однедавно је у целу причу укључена и премијерка Ана Брнабић, иако она сматра да се ради о локалном проблему. Ствар је, међутим, од националног значаја. Омогућавањем приватним фирмама да се баве водоснабдевањем, вода за пиће постаје роба, као и свака друга, она губи статус јавног добра. Процењује се да само у Војводини око 800.000 људи нема исправну воду за пиће. Допуна Закона отвара велико тржиште за стране фирме које ће добити монополски положај у делатности која доноси велике профите. Стручњаци тврде да је неопходно инвестирати око 700 милиона евра да би проблем пијаће воде у Војводини био решен. Монополисти у бизнису са водом губе тржиште у богатим западним државама где је у току повратак у јавно власништво водовода који су били приватизовани. Закон није допуњен само због тога да би траљаво урађен посао у Зрењанину био накнадно легализован, него да би се отоворило ново велико тржиште.

У светском пословном свету нарочито су цењени политичари који доносе законе који мултинационалним компанијама омогућавају стицање великих профита. Најбоље изворе воде у Србији која се флашира и продаје већ одавно експлоатишу мултинационалне компаније, попут Кока Коле. Ускоро ће то бити случај и са јавним водоводима. Мали народи тако губе суверенитет.

Зрењанински пример показује како у неким областима мора постојати потпуна јавна контрола и које ни у ком случају не смеју бити препуштене приватним компанијама. Ако вода постане роба, биће доступна само онима који имају могућност да за њу плате. У историји вода је била доступнија сиромашнима него што је у капитализму. Сматрало се да је подизање чесми један од најцењених облика задужбинарства.

Посебан проблем је уколико водоводе преузму стране фирме. На тај начин угрожен су и национални суверенитет и безбедност. Савремена дигитална технологија омогућава ефикасно управљање на даљину. Уколико дође до рата, НАТО не мора да бомбардује из ваздуха, може једноставно да затрује воду.

Занимљиво је да приликом последњег боравка у Зрењанину, 30. марта ове године, у оквиру кампање Будућност Србије Александар Вучић није помињао пијаћу воду, иако се ради о горућем питању.

Извор:
НСПМ