Саво Штрбац: Хрватица у усташкој одори

Медијски хит региона у задњих неколико недјеља је без премца Ружа Томашић, али не због тога што је  на изборима за Еуропски парламент добила највише гласова у Хрватској, већ због својих јавно изнесених ставова о усташама (“Усташки покрет је једно, а НДХ је друго”, “Не одричем се обичних усташа који су се борили за свој дом”) и Анти Павелићу (“Није морао пристати на расне законе, али добро. Није морао имати логоре, али ваљда тада је био рат. Требало је живјети у томе времену”). Такве њене изјаве изазвале су реакције многих познатих личности из региона и свијета, међу којима и М. Пуповца и Е. Зурофа, али не и челника Хрватске.

Рођена је с презименом Будимир прије 61  годину у Младошевици код Маглаја у Босни и Херцеговини. С родитељима, братом и шест сестара до своје 15. године живјела у славонском селу Велика Копаница, гдје је завршила основну школу и играла рукомет, када одлази у Канаду, гдје јој је већ живјела старија сестра.

Од пресељења из Хрватске па све до средине осамдесетих, у усташкој одори по хрватским завичајним домовима јавно рецитује своје и туђе песме посвећене Анти Павелићу, усташама и Независној Држави Хрватској. Ауторске песме, за које сада каже да их је само потписивала, али не и писала, објављивала је у часопису “Независна Држава Хрватска”, који је водио Срећко Пшеничник, Павелићев зет и први човјек усташке организације “Хрватски ослободилачки покрет” (ХОП), у коју се и сама учланила 1976. и била је, по сопственом признању, део плана да једном преузме ту организацију, коју је лично основао Анте Павелић, као природни наставак метода и циљева усташког покрета.

Била је права атракција међу хрватским исељеницима у Канади, а звали су је “Хрватица у усташкој одори” и “Лиепа Плавка”, по узору на истоимени роман Анте Павелића. Године 1981. завршава полицијску академију, као једна од најбољих у класи, при чему су јој најјача страна биле борилачке вјештине и висина од 180 цм. Након три године патролирања у црним аутомобилима, постаје  полицајка на мотору, што јој је  омогућило  да као каскадерка учествује у двадесетак епизода серије “Досјеа икс” и “Миленијум”.

Удаје се  1987. за Владу Томашића, поријеклом с Корчуле и сели се  у Ванкувер, где је наставила с полицијским послом и где се политички активирала међу хрватским исељеницима, а 1990. постаје чланица проусташке Хрватске странке права (ХСП).

Исте године организовала је обезбеђење Фрање Туђмана приликом посете Ванкуверу, који ју је наговорио да се врати у Хрватску, где је радила у његовом обезбеђењу. Са Стипом Месићем, као чланом председништва СФРЈ, 1991. борави и у Београд.  Затекла се и у Банским дворима када се у октобру 1991. догодио ракетни напад на Туђмана, Анту Марковића и Стипу Месића. У Хрватској остаје до средине 1992. када се због болести враћа у Канаду, а у Хрватску се, потпуно здрава, поново враћа 1998.

Одмах по повратку јаче се активирала у ХСП-у, на чијој листи је изабрана за  саборског заступника од 2003. до 2008.  ХСП напушта 2009. и оснива Хрватска странка права др. Анте Старчевић и постаје њена прва председница, са чије листе 2011. поново бива изабрана за заступницу у Хрватски сабор.

У новембру 2014. напушта и ту странку, а у јануару 2015. приступа Хрватској конзервативној странци, а два месеца касније бива изабрана за председницу те странке.

На првим хрватским изборима за Европски парламент (ЕП) 2013. изабрана је за заступницу у ЕП освојивши готово 65.000 гласова на заједничкој листи са ХДЗ-ом, као друга по броју освојених гласова свеукупно на изборима.

На хрватским изборима за ЕП 2014,  са 107.000 освојених преференцијских гласова била је опет друга кандидаткиња с највише освојених гласова на изборима. А на трећим хрватским изборима за ЕП, на листи своје ХКС и ХРАСТ-а, са око 70.000 освојених гласова, прва је по броју освојених гласова у целој Хрватској.

Томашићева свој успех и на хрватским и на европским парламентарним изборима захваљује, пре свега, на ставу према Србима и Србији.

Ево неких од њених изјава: “Хрватска за Хрвате, а остали су тек гости”, “Блокираћемо преговоре Србије с Европском унијом док Србија не испуни легитимне захтеве наше стране. Тражимо од Београда да нам помогне да расветлимо судбину наших несталих, да врати отето културно благо и архиву вуковарске болнице, прекине отворени лов на хрватске бранитеље, обележи ратне логоре за Хрвате на свом тлу и плати ратну одштету”.

Извор:
ВЕРИТАС