Илија Маловић: Весела ломача
У последње три деценије владајућа партија је Црну Гору и њене грађане провела кроз читав спектар политичких идеја, од комунистичког колективизма, преко националног романтизма све до монополног капитализма. ДПС је пловио од солидарности до слободе, од традиције до модерности, од колективног ка индивидуалном, све теглећи за собом групу вјерних и не превише љубопитљивих гласача.
На жалост, као последње исходиште тог идеолошког лутања све се више појављују идеје које очијукају са шовинизмом. Мржња је прије свега усмјерена према грађанима који се изјашњавају као Срби, али и према Црногорцима који не дијеле антисрпске ставове. Црногорска власт романтизује личности и покрете из прошлости чије се ђеловање везује за колаборацију са италијанским или хрватским фашистима, охрабрује формирање екстремно десних омладинских поткултура, не чини ништа да спријечи радикалну пропаганду у издаваштву, на интернету, у јавном простору. У јавности се све чешће појављују људи који црногорски понос промовишу са крајње десних позиција, позивајући на обрачун са неистомишљеницима. Посебно забрињава лежерност код изношења таквих ставова.
Знајући ово, намеће се логично питање: како се дошло до оваквог стања? Како су историјске ништице попут Секуле Дрљевића постале за један дио јавности романтични борци за црногорску повријеђену част? За ово постоји неколико главних разлога.
Очигледно је да у свим друштвима гђе се демократија шири на бајонетима, преко организација као што је НАТО, јача екстремизам и историјски ревизионизам. Жмурећи на фашизацију политичког простора у бившим комунистичким земаљама, међународне институције стварају услове за ширење неолиберализма на источну Европу. Локални етнонационализам и историјски ревизионизам, уситњава некада јединствени културнополитички простор који, тако посвађан, постаје неспособан за самосталан отпор пљачки друштвених ресурса. Примјер за ово су балтичке земље, Хрватска, а виђели смо и сарадњу НАТО-а са неонацистичким групама у Украјини. И у Црној Гори овај феномен је очигледан пошто на идеолошко скретање власти према екстремизму не реагује нити једна међународна институција. Заједништво, солидарност и сарадња уступају мјесто мржњи, пођелама, отимачини културних добара.
Очигледно је, такође, да црногорска власт причу о идентитету ставља као главни ослонац своје легитимности. У велике приче о бољем животу, економском развоју, страним инвестицијама, друштвеном просперитету, елитном туризму, из времена разбијања државне заједнице, више нико не вјерује. Умјесто просперитета, наставило се економско пропадање, криминализација друштва, стално повећавање јавног дуга. Као механизам амортизације незадовољства грађана долази стално ширење друштвене панике. Што је више поскупљења, отпуштања, пљачке и пропадања, то је више шовинизма. Потреба за радикализацијом политичке сцене долази из законитости да се у условима нестабилности промјене одлажу за неко мирније вријеме, када прође напад, угроженост и страх. Власт се труди, користећи политички радикализам, да страх никада не прође.
Као и свака идеологија, тако и црногорски новонационализам у својој развијеној фази напушта своје ране усвајаче из редова интелектуалаца, умјетника, студената и окреће се фанатицима, партијским бирократама, друштвеним маргиналцима жељним пажње. Ови потоњи су спремни да отворено изађу у јавност промовишући мржњу. Због тога све чешће имамо отворене позиве на исељавање, протјеривање или чак ликвидацију оних који се не уклапају у визију о новом Црногорцу. Такође, антисрпство је, вољом власти, постало канал друштвене покретљивости. Свако ко хоће да буде подржан, примијећен, ангажован, награђен, треба да свједочи да је разумио и усвојио званичне аргументе који се тичу идентитетских тема. Класичан примјер је недавни скандал са савјетницом црногорског амбасадора у Турској, као и случај глумца националног театра који је вријеђао грађане по националној основи.
Битан фактор који је оставио простор да се појави и заживи шовинизам је и однос власти према црногорским антифашистичким и љевичарским традицијама. Власт је, наиме, уз помоћ медијског монопола, али и сумњивих борачких удружења и организација, успјела да инструментализује антифашистички дискурс. Црногорски званични антифашизам је сведен на његову атеистичку и ауторитарно-модернистичку компоненту, а потпуно лишен своје антибуржуаске и антиимперијалне димензије. У данашњој Црној Гори антифашизам подразумијева лијепљење етикете „четник“ на све што одудара од монтенегринског декретираног идентитета. Значајан број политичких активиста у Црној Гори који себе воле да зову антифашистима својим ђеловањем оправдава изливе вулгарне мржње најчешће праћеним најприземнијим стереотипима. Етикетирањем термином четник Црногораца који говоре српским језиком, који су вјерници митрополије, или који гласају опозиционе партије, дехуманизује се и претвара у легитимну мету трећина становништва Црне Горе.
Иначе, сам термин „четник“ је политички и психолошки морфијум који се користи да би се привремено ублажила грижа савјести код црногорских шовиниста, породично, интересно и идејно повезаних са владајућом странком. То је успаванка за уши саучесника у отуђењу друштвених добара, фашизацији друштва и дискриминизације комшија. Црногорски богаташи изашли из структура ДПС-а овако стварају атмосферу гђе се неће постављати питање ко профитира од полуга моћи, на чији рачун и колико још дуго. Када се свему побројаном дода и ћутање на дискриминацију свега што има српски преџнак у Црној Гори од стране Универзитета, академије, удружења интелектуалаца, схватамо, на жалост, да ће се позиви на маргинализовање и дискриминацију наставити и у будућности.
Извор: Дан онлине
