Србоцид, Покољ, Холокауст

Душан Басташић и Удружење Јадовно 1941 су поводом обиљежавања још једног Међународног дана сјећања на Јадовно отворили једну колико важну толико и занимљиву тему: да ли геноциду над српским народом у Независној држави Хрватској надјенути посебан назив и како би тај назив требало да гласи. Јадовно 1941 предлаже да се геноцид у којем је побијено између милион и два милиона Срба од 1941. до 1945. назове Покољ.

Да, као што Јевреји у ријечи Холокауст имају широм свијета препознатљив назив за геноцид над њима, који се не преводи, тако бисмо и ми, Срби, требало да надјенемо име нашем страдању, име које би свима било препознатљиво и које се не би преводило на стране језике. Тако, кад Мексиканац или Хиндус чују “Покољ“, знају да се мисли конкретно и само на геноцид над Србима у Независној држави Хрватској.

Одмах да кажем, безусловно подржавам иницијативу да се овакав један израз одреди. Басташић, Данијел Симић и Јадовно 1941 су својим постигнућима апсолутно заслужили да буду ти који ће изнијети приједлоге и подстаћи расправу. Али о томе да ли је Покољ најбољи могући израз би требало повести шири разговор.

Најприје, чему ова иницијатива?

Па, ако Јевреји имају Холокауст, и Срби треба да имају израз који описује наша страдања. Сам јединствен израз који описује конкретан злочин помаже у промоцији сјећања и упозорења на злочин, јер чини злочин препознатљивијим. Иако је израз “холокауст“ кориштен прије Другог свјетског рата да опише друге масовне злочине, као турски покољ Јермена 1894.-1896., послије Другог свјетског рата свакоме ко чује тај израз прва и једина асоцијација је геноцид над Јеврејима.

Класичан маркетинг, и то ефектан. Свака им част.

“Холокауст“ означава помор ватром, страдање или чак жртвовање у ватри. Да ли су сви Јевреји страдали у ватри? Нису, али одлучили су да тај израз усвоје и сад је само њихов, иако они не искључују из Холокауста остале жртве нацистичке Њемачке.

Питање, које касни једно 70 година, је не да ли Србима треба такав израз, него који је израз најпогоднији и шта би он требало да обухвати.

Разлика између Срба и Јевреја је у томе што Јевреји, иако страдалнички народ, у нацистичкој Европи доживљају кулминацију својих вијековних страдања и прогона, како квантитативно гледано, тако и анализирајући начин на који су страдали. Зато су Нијемци и назвали пројекат истребљења европских Јевреја “коначним рјешењем“. Оно што се њима десило од 1933. до 1945., није им се десило ни на тај начин и у тој мјери никада прије.

Срби, с друге стране, читав 20. вијек доживљавају ту кулминацију, о чему сам писао у тексту “Вијек србоцида“. Геноцид над Србима траје читав вијек и оно што се десило Србима у НД Хрватској је само једна фаза у том геноциду, који, чини ми се, први “србоцидом“ назива Владимир Умељић.

Ратко Дмитровић, познати новинар и водитељ код којег је у емисији недавно гостовао Басташић, поменуо је и израз “србоцид“ у контексту Басташићеве идеје тражења правог израза. Дмитровић и на твитеру посљедњих мјесеци инсистира на изразу “србоцид“.

Басташић је, међутим, прецизан. На вебсајту иницијативе јасно се каже на шта се мисли кад се каже Покољ (великим почетним словом): “Покољ је назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на целом њеном територију.“

Да разбистримо мало ове двије опције.

Басташићев приједлог је, како видимо, везан само за дио геноцида над Србима који je починила Независна држава Хрватска, тј. политика државе која се, каква-таква, простирала на данашњу Републику Хрватску без Истре, на читаву данашњу Босну и Херцеговину, те на дио Срема који је данас у Републици Србији, до ушћа Саве у Дунав. Хрватски геноцид над Србима јесте био далеко најмасивнији, али су покољи над Србима у истом контексту чињени и ван НД Хрватске, а чинили су их Нијемци, Мађари, Бугари, Шиптари, санџачки муслимани, комунисти.

Дакле, прво питање је да ли се тражење пригодног израза смије свести само на онај дио геноцида који се десио на једној територији. Како онда да назовемо оне покоље који нису починиле усташе? У шта да убацимо новосадску Рацију? У шта да убацимо покољ крагујевачких ђака? У шта да убацимо партизанске јаме по Црној Гори, те стријељања током Црвеног терора?

Ни Јевреји Холокауст нису ограничили на један дио територије на којој је почињен.

Да ли је онда Умељићев “србоцид“ бољи, свеобухватнији приједлог? Ако се усредсредимо на геноцид у Другом свјетском рату – не. Србоцид је далеко шири од Другог свјетског рата. Он означава, бар по мом схватању које сам описао у “Вијеку србоцида“, уништење Срба, не само физичко, него и убијање српског имена, расрбљавање.

Удружење Јадовно 1941, међутим, и у Покољ укључује злочине расрбљавања, а не само физичко истребљење. Као што нису сви Јевреји попаљени, а усвојен је израз Холокауст, тако нису ни Срби сви поклани, а предлаже се Покољ. С те стране, Покољ, као бренд, као и Холокауст, и не мора да опише у једној ријечи све што му улази у конотацију.

Фалинка му је, ипак, то што укључује само геноцид Хрвата, а не и осталих егзекутора, над Србима. Питање је да ли је тема назива оно што су починили Хрвати, или оно што је учињено Србима. Ако је фокус на ономе што је учињено Србима, онда назив треба да покуша обухвати све што је учињено Србима.

Ево и зашто.

Јасеновац, засигурно највеће српско страдалиште, је већ деценијама симбол тог НДХ геноцида, али и категорија која збуњује обичног Србина. Усљед непостојања свеобухватног израза, сам израз Јасеновац са својом конотацијом је на неки начин замијенио појам о геноциду у главама многих Срба. Тако се данас расправљамо о томе колико је Срба побијено у Јасеновцу, као да нигдје другдје Срби нису ни били убијани. Је ли 700 хиљада, је ли преко милион, је ли 80 хиљада, као што набраја књига идентификованих жртава у музеју у самом Јасеновцу? Нећемо то никада сазнати, јер је то немогуће избројати, и зато када разговарамо о изразу, морамо се усредсредити на обим, значај, тежњу, ефекте, а не на сам број.

Склон сам повјеровати да много Срба не зна да раздвоји Јасеновац од цјелине геноцида, јер се педесет година разговор фокусира на Јасеновац, а све остало остаје маргинално. Велики број Срба барата цифром од 700 хиљада, често не знајући да ли се ту ради само о једном логору или о укупном броју. Јасеновац је постао синоним за читав геноцид. То ће нас довести у замку да заборавимо све остало, као што великим дијелом већ јесмо, а онда ће и број јасеновачких жртава свести на педесетак хиљада, па ће испасти да је то укупан број Срба побијен од стране Хрвата. То је клизав терен на којем смо већ ломили кичму педесет година.

Сам Басташић наводи да је прва озбиљна сазнања о логору смрти Јадовно стекао прије 12-13 година и то од Денија Новака, њујоршког професора и Јеврејина чија је породица страдала у Јадовном.

Нама је страхота Јасеновца засјенила све друге страхоте, попут Јадовног.

Србе су само по НД Хрватској убијали на стотине, на хиљаде, на мјесту заробљавања, пред кућама, гурали у јаме подно родних села, палили у црквама, бацали у хировите ријеке итд. Гдје је Стари Брод, гдје су Корита, Пребиловци, Равни Долац, гдје је Старо Сајмиште, глинска црква, а то су само нека од релативно познатих стратишта. Колико је само жртава Јасеновца бачено у Саву, па их не можемо избројати ни да сву Славонију прекопамо…

Наравно да се то не може пребројати. И расправља се о броју, као што рече Басташић код Дмитровића у емисији, да се не би расправљало о обиму, о намјери, о ефекту. Е, баш зато се у тај обим, ако већ разговарамо о изразу који описује, мора укључити више од геноцида у Хрватској, Лици, Далмацији, Славонији, Босни и Херцеговини. Као што је геноцид Срба над Хрватима био много више од Јасеновца, тако и Покољ, Србоцид или који већ израз да изаберемо, мора обухватити комплетан подухват истребљења Срба у Другом свјетском рату.

Иначе, за педесет година ће неки Јеврејин из Њујорка неком младом Србину открити да су Мађари 1942. у јужној Бачкој побили до 4 и по хиљаде Срба, Јевреја и Рома, па ћемо опет покретати расправе о томе како то назвати.

Несрећа је у томе што страдања Срба немају ни почетак ни крај, нити се могу оивичити неком физичком границом. Што је радила Хрватска у Другом свјетском рату, све је то исто, само у мањем обиму радила и Аустроугарска у Првом. У отаџбинским ратовима деведесетих би то исти непријатељи поновили, и поновили су гдје су нас се домогли, да се нисмо организовали и одупрли.

Зато је Србоцид најтачнији израз за комплетна српска страдања у 20. вијеку, али није га добро конотационо ограничити на Други свјетски рат. Јер шта су онда аустроугарски логори у Првом, шта су вјешања по Мачви, шта је Сурдулица?

Покољ је бољи израз ако се ограничавамо на Други свјетски рат, и ако вучемо маркетиншку паралелу са Холокаустом, али се изван њега не смију оставити они дијелови геноцида који нису починили Хрвати и њихово муслиманско “цвијеће“.

И друге ваљане приједлоге треба размотрити.

Расправа на ову тему је изузетно важна и морала се повести још 1945., да је, као што није, за њу било воље и услова. Није ни сад касно, и потребно је овај подухват извести темељито, јер од тачности, прихватљивости и маркетиншке привлачности тог израза, ма како грозно звучало повезивање геноцида са маркетингом, зависи ефекат, тј. колико брзо ће Срби и други усвојити и активно користити усвојени назив.

Извор:
СРБИСТ