У једном кутку Господске улице у Земуну више од сто година расте необична лоза. Преживела је оба светска рата и упркос свему што се догађало годинама она и даље рађа. И то обилато.
Због специфичности и старости ова лоза врсте „сеибел 1000” проглашена је пре пет година спомеником природе. О њој сада, осим станара, брину ЈКП „Зеленило Београд” и Пољопривредни факултет.
Код чокота ове необичне „земунке” данас око 18.30 часова биће одржана винска здравица као знак добродошлице и увод у „Земунски фестивал вина и хране” који ће трајати до недеље увече.
Земунски чокот за многе је посебно место. Код лозе су се, прича Хаира Јаковљевић, историчар уметности и станарка зграде испред које расте лоза, заљубљени заклињали на љубав, а станари обележавали све значајне датуме. Осим ових необичних, помало тајанствених „особина”, плодови чокота у Земуну имају и лековита својства. Испитивања су показала да плод лозе има много више добрих супстанци од њених рођака попут мерлоа, кабернеа, прокупца, па је благотворна за рад срца.
– Зграда испред које лоза расте подигнута је још 1827. године. Постоје фотографије рекламе сока од грожђа из радње за продају и прераду грожђа која се налазила у дну здања из 1878. Старост лозе потврђује и фотографија младе девојке из породице Живановић која је 1908. године умрла од туберкулозе. Фотографија се налазила на споменику на Земунском гробљу, а на њој се видела и лоза како се пружа дуж целе терасе – прича Јаковљевићева.
Зграда крај које дрво расте у Господској 4 такође је непокретно културно добро и првенствено је била у власништву породице Пуљо, власника прве Земунске штампарије. Касније се у кући налазила трговина на велико и мало, познате земунске трговачке породице Живановић.
У последњих пет година лоза је лепо ојачала, разгранала се и у висину и у ширину. У њеном првом комшилуку населиле су ласте, а крај ње у савршеним суседским односима „живе” босиљак, мушкатла, нана, паприка, парадајз…
Како би „земунка” боље расла, постављен јој је и ослонац, тако да јој се витице пружају и до другог спрата, док корење досеже до средине дворишта
– То смо случајно открили када се запушио канализациони одвод. Радници комуналног предузећа уклонили су горњи слој земље и открили огроман бунар породице Живановић који је затрпан 17. априла 1944. године у савезничком бомбардовању. Лоза пружа корење до њега и одатле црпи оно што јој је потребно. Приликом бомбардовања потпуно је уништен предњи део зграде, сва фасада у сецесионистичком стилу је отпала, а комади цигала засули су цело двориште. Том приликом две особе су погинуле, док су девојчица која је стајала код лозе, као и лоза, преживеле. Од тада је почела прича да она има посебна својства. И данас своје важне тренутке станари обележавају сликајући се поред ње. Ја сам се пре четрдесетак година пред своје венчање сликала испред лозе. Иначе, изгледа да је та прича о дуговечности тачна јер углавном сви станари имају дуг животни век – прича Јаковљевићева.
Лоза из Земуна има добар генетски потенцијал, али и велику културолошку вредност.
Како би је очували и испитали њена својства, Пољопривредни факултет је урадио обимна истраживања бобице грожђа. Лоза у Земуну, према речима др Небојше Марковића, професора виноградарства на Пољопривредном факултету, француски је хибрид. Основа ове врсте витис којој припада земунски чокот је америчка, а укрштана је у Француској после 1860. године. Тада је епидемија болести филоксера уништила засаде винове лозе по Европи. На наше просторе ова сорта „сеибел 1000” дошла је око 1903. године.
На огледном добру „Радмиловац” узгојено је око тридесетак чокота па се од тог грожђа и грожђа из Земуна прави вино и то за експериментална истраживања.
– Радили смо анализе да утврдимо каква су јој антивирусна, антибактеријска и својства у спречавању болети срца. Посебно смо испитивали у Институту за проучавање лековитог биља „др Јосиф Панчић” антиканцерегене материје које су садржане у опни бобице земунског чокота. Резултати су показали да је у грожђу присуство тих материја знатно веће него код других племенитих сорти. То значи је вино од ове врсте грожђа здраво за срце – објашњава Марковић.
Калемови „земунке” посађени су у неколико винограда у Србији, а међу њима је и задужбина краља Петра на Опленцу.
Винова лоза у Земуну представља прави раритет не само на локалном нивоу, већ и шире.
Извор: Политика
