Дигитализација и канализација

Аутор: Петар Радојчић

Природне непогоде се дешавају. Угрожавају људске животе, деградирају животну средину, узрокују велике материјалне штете и губитке.

Ризици од њихове појаве постојали су одувек – постоје и данас, свуда у свету, можда и већи него досад, с обзиром на климатске промене. Предвиђање њиховог настанка и отклањање или ублажавање последица – послови су којима би требало озбиљно да се баве државни органи и надлежне службе, али и грађани.

И наша земља се, све чешће, суочава са опасностима од поплава, ерозија тла и других природних катастрофа. Утолико је теже оправдати присутну праксу да се о ризицима размишља, најчешће, када се испоље и изазову штету. Средњовечни и старији грађани памте да је, на овим просторима, постојао ефикасан систем друштвене самозаштите, да су постојали људи који су знали њиме да управљају, а знало се и шта је превенција и чему – коме она служи. Протекле три деценије концепт је деградиран. Остало је сећање, које све више бледи.

Да систем заштите и спасавања у Србији нема адекватно место у сектору безбедности и да није прилагођен природи опасности од елементарних непогода и других несрећа, уверавамо се, из године у годину. Ко год је очекивао да ће актуелна власт, након поплава 2014. године, схватити да је, уместо инвестиција у фонтане, јарболе, гондолу, новогодишњи декор, дигитализацију…, приоритет улагање у људске ресурсе, опрему и средства цивилне заштите (ЦЗ) и превентивне мере (како би грађани били сигурнији, а друштво отпорније на штетне ефекте природних појава), погрешно је ценио. И 2019. година дочекана је без система који би омогућио правовремену и ефикасну употребу снага и субјеката заштите и спасавања.

Да је тако указују последице изазване мајским и јунским обилним падавинама широм Србије, па и у самом главном граду. Киша која се протеклих дана сручила на Суботицу, Београд, Краљево, Лучане и друге градове и насељена места била је прејака за постојећи канализациони и систем за одводњавање, због чега се велика количина воде излила. То је један од разлога поплава у урбаним подручјима, али и повода за питања која се односе на реаговање у оваквим ситуацијама. Да ли ће (и када) надлежни схватити да је форма мање битна од суштине, да смо рањиви и да се са природним силама не можемо изборити, а да се претходно за тај захват не припремимо – организационо, кадровски и материјално? Како то да, никада, нема довољно средстава за превенцију, а нађу се за санирање последица, насталих вољом природе? Има ли личне користи од општенародне штете?

Зашто су Лучани прошли горе него 2014. године – ко је све затајио и зашто? Да ли ће се (и када) утврдити лична одговорност републичких и локалних званичника због не предузимања потребних мера, али и обмана – изјава да неће бити поплава (нпр. министра Недимовића, затим начелника Управе за ватрогасно-спасилачке јединице и ЦЗ Сектора за ванредне ситуације МУП-а Горана Николића и др.). Чак је бивши председник Владе Александар Вучић, у свом експозеу 2016, поред осталог, рекао: „Захваљујући послу који је урађен претходне две године, Србија је данас безбеднија и спремнија него што је била пре маја 2014. године.“ Деманти је очигледан – ни након пет година није смањен ризик од елементарних непогода, нити се њиме ефикасно управља.

У уређеним земљама људи одавно не гледају у небо, док Србија и данас зависи од ћуди природе, јер не предузима довољно у циљу заштите добара, животне средине, живота и здравља грађана. То је недопустиво, с обзиром да се, поред осталог, угрожава и друштвени развој. Свака калкулација да ли новац треба потрошити на превентиву је сувишна. Према прорачуну стручњака, да би се самоодбрана од поплава и клизишта довела на потребан ниво, потребно је деценијско улагање од 90 милиона евра годишње.

Ако се има у виду да је 2014. године директна штета износила између 1,7 и 2 милијарде евра, долази се до закључка да би превентивно деловање било вишеструко корисно. Међутим, постојећим системом финансирања није могуће реализовати изградњу потребног броја нових, нити обезбедити одржавање постојећих инфраструктурних објеката и инсталација, што доводи до, прогресивно, већег ризика од утицаја природних непогода. Дискутабилна је и организација система, нарочито после одустајања од издвајања Сектора за ванредне ситуације из МУП-а и формирања Дирекције за смањење ризика и управљање у ванредним ситуацијама.

Недовољна ефикасност и поузданост система се, можда, најбоље уочавају на примеру Београда. Главни град заузима 3,6 одсто државне територије, а у њему, према попису из 2011. године, живи петина грађана Србије (без КиМ). Као административни, економски, привредни…центар, несумњиво, представља прву зону угрожености. Због богате хидрографије, рањив је на поплаве и клизишта. Дуж обала Саве и Дунава, поред земљишта и саобраћајне инфраструктуре, угрожено је око 300.000 становника. То није био довољан разлог претходним градским „оцима“, као што није ни актуелним, да напусте поступање по принципу „ад-хоц“. А зна се да трећина Београда нема канализацију!

Иако је постојећи систем показао низ недостатака и даље нема воље, или интереса, да се он промени. Барем није било до пре пар дана. А онда је председник Србије, сагледавајући ситуацију, обећао изградњу канализације у насељима на левој обали Дунава. За очекивати је да ће, у догледно време, обићи и леву обалу Саве (од Остружничког моста до блока 45 на Новом Београду) како би се „решио“ Савски насип. Када ће на ред доћи Батајница, Калуђерица,… не зна се.

Последице обилних падавина још увек не знамо. Непоуздана су и сазнања шта је, колико и на који начин држава учинила да би повећала отпорности друштва на овакве и сличне појаве. А јавност има право и треба да зна какво је стање организованости и припремљености надлежних, који су објективни и субјективни разлози (не)функционисања система заштите и спасавања у протеклом периоду, али и ко су и да ли су санкционисана лица, одговорна за пропусте у испуњавању обавеза и непоштовању утврђених рокова и процедура.

Анализа је нужна, јер је јасно да много тога није како треба да буде, закључно са кашњењем у успостављању система раног обавештавања и повезивању свих служби које се баве спасавањем и заштитом (обухвата и увођење броја 112), што је технички услов да Србија буде део ЕУ. Накнада „потрошеног“ времена и унапређење реаговања у наметнутим околностима не трпи даље одлагање.

Аутор је генерал-потпуковник у пензији, заменик председника Савета за стратешке политике

Извор:
ДАНАС