Како веровати Европској унији?!

Пре неки дан на дневном реду Савета Европе било је питање отварања приступних преговора ЕУ са Албанијом и Северном Македонијом, као наградом за досадашњи напредак и подстицај да се са реформама настави. Отварање је било најављено још прошле године, а маја ове Европска комисија дала је и формални предлог, тврдећи да су обе земље лепо напредовале и заслужиле прелазак у следећу фазу.

Али, одлука није донета будући да неколико земаља није било ЗА – Француска, Немачка, Холандија… Рекоше да поменуте две земље нису довољно напредовале за тако велику награду, помињући у кулоарима корупцију, организовани криминал, сиромаштво и историју конфликата. И тако,  одлука је одложена за октобар, без икаквих гаранција и обећања да ће и тада бити донета.

Бројни критичари су мање-више бесни и ово сматрају обмањивањем земаља западног Балкана, којима се стално обећава европска перспектива, али је реализација никаква. И у праву су, јер ЕУ користи наводну европску перспективу доста олако како би постигла неке политичке циљеве, а онда, када добије оно што жели, некако заборави на обећања. Тако је (Северној) Македонији јасно речено да на њеном даљем путу у Европу стоји само проблем спора са Грчком око имена,  тако да је довољно да попусти Грчкој и – ево Европе у (северно)македонском дворишту. А оно – ништа од тога.

Али, и одбрана има аргументе, пошто ове земље заиста нису много урадиле да унапређењу својих економских и политичких система и, објективно гледано, нису ни заслужиле почетак преговора, посебно Албанија.

Суштински гледано, ја ту видим сукоб двају начела политике проширења ЕУ: једно је званично прокламована политика напредовања према заслугама, која каже да ће се земља приближавати учлањењу искључиво према степену задовољена тзв. копенхагенских критеријума политичке зрелости и тржишне економије, а друго политика тактизирања са корацима у придруживању према тренутним потребама Европске уније, тј. коришћење тзв.  меке моћи Уније у односима са земљама западног Балкана. Другим речима, ЕУ и њена Европска комисија теже да кроз процес придруживања постигну и неке геостратешке циљеве који са копенхагенским критеријумима немају никакве везе. Примери су име Македоније, проблем Косова, устројство БиХ и слично. А онда те логике дођу у међусобни сукоб и ЕУ испада смешна и себи и другима.

Француска је сада главни противник даљег проширења Уније, уз тврдњу да ЕУ прво треба да среди себе пре него што прими нове чланове. Мора се рећи да то није нови став Париза, већ стари кога председник Макрон одавно доследно заступа, на пример од софијског скупа прошле године (о коме смо писали овде).

Степен поверења политичара са западног Балкана у Брисел ни до сада није био велики, али ће од сада бити још мањи. Како веровати ЕУ када не држи обећања? А и постаје све јасније да је проширење ЕУ на западни Балкан врло непопуларно у бирачком телу западних земаља, како услед замора од досадашњих проширења, тако и од бојазни од нових имиграција и знатног финансирања ових сиромашних земаља.

Изгледа да је процес проширења ЕУ окончан, иако га многи из дипломатије, НГО-а и новина покушавају да одрже у животу. Тачније говорећи, процес је одавно мртав, али га је (дипломатска) шминка наизглед одржавала у животу, као мртвог Сулејмана Величанственог у Пекићевом Златном руну.

Да је проширење практично заустављено сведочи и чињеница да Србија ове године није добила ниједно отварање поглавља, али и јасан знак немоћи ЕУ да погура преговоре Београда и Приштине. Како да утиче на Београд и Приштину када нема шта да им понуди, с тим да старим понудама нико више не верује. ЕУ је и овде потпуно немоћна.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ