Аустроугарска зверства у Великом рату

Узнемирујући садржај (и након сто година)

Када је српска влада прогласила општу мобилизацију и приступила убрзаним припремама за рат против Аустроугарске, суочила се са изузетно лошим стањем у војсци. Као један од највећих проблема издвајао се озбиљан недостатак у наоружању и муницији, посебно када је артиљерија била у питању.

Униформе и војна опрема су били дотрајали након два балканска рата тако да ни први позив није имао да задужи комплетну униформу. Други позив је углавном имао само шињеле и шајкаче, а трећи баш ништа од униформе и војне опреме.

Морал војске није био пољуљан, напротив! О високом моралу можда најбоље говори пример испраћаја пукова из Крагујевца у рат, четврти водови у четама нису имали пушке, већ су носили ашове, лопате, пијуке…

Ипак су у рат одлазили са песмом на уснама, збијали су пошалице и вицеве на рачун непријатеља: „Ми смо ту да с овим алаткама само закопавамо мртве Швабе“

Аустроугарска која је била у сваком погледу далеко надмоћнија сила, служила се и прљавим – нечасним радњама. Тако је током Првог светског рата успела да изигра многе одредбе међународног права. Једна од најстрашнијих наредби свакако се односила на стрељање свих српских војника који нису имали потпуну униформу.

У додатку тог наређења је било још низ одредби која су кршила људска права као она да се верска служба може вршити само на отвореном уз присуство аустроугарских војника, па до тога да ће сви цивили који се буду затекли у шуми сматрати за бандите и бити стрељани на лицу места.

Цивилизована Европа је у Први светски рат ушла тако да би се све за њу све могло рећи али никако и да је цивилизована.

Бомбардовали су градове (Београд, Шабац, Лозницу…) не водећи рачуна уопште о циљевима нити о цивилним жртвама. Вођени идејом „Србија мора да цркне“ – „Serbien muss starben“ њихов једини циљ је био убити што више Срба и изазвати што већу панику и страх.

По извештајима др Арчибалда Рајса до краја јула 1915. године у Београду је погођено тачно 718 зграда. Међу тим зградама су и Српски народни музеј, зграда Универзитета, Војну Академију, Стари двор, железничку станицу и тд.

Аустроугарски војници користили су у нападу на Краљевину Србију муницију са експлозивним зрнима која је била забрањена ратним конвенцијама. Ова муниција се пре Првог светског рата користила у лову на дебелокошце. Удови који би били погођени овим зрном готово по правилу би се морали ампутирати а погодак у главу значио би сигурну смрт.

Они Срби који би пали у руке аустроугара били би зверски масакрирани и на крају убијени без разлике да ли се ради о војницима или цивилима. Остала су бројна сведочанства о тим зверствима у којима су предњачили војници „Вражије дивизије“ која је већим делом била сачињена од хрватских војника.

У неким селима су силовали све жене биле оне старице или деца, старце су везивали за кревете а испод њих палили ватру, осмислили су систем групног вешања, секли људе на комаде, вадили очи и секли уши…

Ово је дефинитивно био геноцид над српским народом јер како другачије објаснити убиства и покољ жене, деце и стараца.

Европа никада није признала геноцид над Србима у Првом светском рату. Србија није много ни инсистирала, делом и због мира у кући.

Можда се управо због тога историја за Србе поновила у Другом светском рату када смо опет били жртве. Овај пут су жртве биле још веће и још монструозније.

Опет без признања геноцида од стране Европе. Србија није много ни инсистирала, делом и због мира у кући.

Када се кућа коначно срушила – распала, главни кривци су постали Срби. Они на чијој је крви и костима почивала та кућа звана Југославија.

Данас смо вероватно једини народ на свету који је доживео толико прогона, масакра, убијања у двадесетом веку и који је уместо жртве назван злочинцом.

„ Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме чупаху; не заклоних лице своје од руга ни од запљувања. Јер ми Господ Господ помаже, зато се не осрамотих, зато ставих чело своје као кремен, и знам да се нећу постидети. Близу је Онај који ме правда; ко ће се прети са мном? Станимо заједно; ко је супарник мој? Нека приступи к мени. Гле, Господ Господ помагаће ми: ко ће ме осудити? Гле, сви ће они као хаљина оветшати, мољац ће их изјести.“

Извор:
БЛОГОВАЊЕ