Празновање иконе „Достојно јест“ и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996).

То чудо састоји се у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао, Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада „Достојно јест“. Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати: Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. „Код нас овако певају,“ рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.

Осамљени инок у ноћи у храму
Молитвом усрдном гони c душе таму,
У том дође монах, ничим необичан
Стаде и он пјети, ко пјенију вичан.
Тада први инок поче „Честнјейшую“
Мајку Божју славећ, мајку Славнјейшую.
Чудни гост му рече o том славопоју:
— Код нас, рече, другче ову песму поју,
Ми не почињемо као ти што поче.
Него са „Достојно“, преподобни оче!
И целу му песму „Достојно“ изусти,
Инок се стараше да реч не упусти.
— O мој врли брате, сада лакше дишем
Од те твоје песме, дај да је запишем!
Но оловке нема, нема ни хартије.
Храм — место молитве a не писаније!
Тада гост поноћни храм осени крстом
И писати поче по камену прстом.
По камену писа ко по воску меку,
Зачуди се инок овоме човеку.
Ко си? — пита инок необичног госта.
Име ми је Гаврил, то нек ти је доста.
У томе га неста. Инок са ужасом
Архангела позна под монашком расом.
To што он написа, нико не избриса —
Напуни се црква небесног мириса.

Извор: Духовна оаза