Прва српска добровољна болничарка

У Архиву Јеврејског историјског музеја Савеза јеврејских општина Србије, чија грађа износи близу 1.000 дужних метара, пажњу истраживача наше славне прошлости, Зорана Докића и Јована Маре, привукла је оригинална фотографија болничарке Наталије Мунк која на леђима износи болесника од тифуса из каде. 

Наталија је рођена 1864. године у Београду, у породици београдског занатлије Натана и мајке Ракиле – Регине Тајтачак. Отац ј био продавац  побожним Јеврејима „пастиликос пита“ са месом припремљеним на јеврејски начин. 

Наталија је била интелигентна, али сиромашна и поред жеље да иде у гиманзију то није могла па је остала само са основном школом. Касније је изучила шивење женског белог рубља и тако издржавала своје старе родитеље.Запамтила је српско-турске ратове (1876-1878) и, изгледа, да је то утицало да се определи за добровољачки рад. 

Наталија се удала за кројача Гутмана Мунка, који је имао малу кројачку радњу у улици Вука Караџића, где су код њега шили одела виђенији београдски трговци.

Наталија је родила седмеро деце: Регину, Натана, Мошу, сина непознатог имена, Жанку, Сару и Бебу. Иако сиромашни са пуном кућом деце, највише Наталијином заслугом, кћери су удате, а синови завршили најмање трговачку академију.

Синови, кћери, унуци, зетови и снаје си ликвидирани од фашиста 1941. године. Живот су спасли син др Моша Мунк, резервни потпуковник санитетске службе, и син Филип – Ланци, виши правни референт у државном савету. Оба преживела сина живела су и умрла у Израелу.

Као двадесетогодипља девојка јавила се као добровољна бочничарка у Београду за време српско-бугарског рата 1885. године и тако  постала прва српска добровољна болничарка. У болници у Доњем Граду, у згради Прве мушке гимназије, неговала је рањенике и болеснике, па је убрзо постала главна надзорница.

У Балканским ратовима 1912-1913. године у Четрнаестој резервној болници неговала је оболеле од тифуса и колере. И сама је оболела од тифуса. Чим је прездравила почела је са прикупљањем ратног санитетског материјала и наставила рад добровољне болничарке,.

Године 1914. поново се разболела од тифуса, али се није предала. Преживела је и трбушни и пегави тифус, који је десетковао српску војску. Већ идуће године, у време повлачења српске војске, Наталија је без ичије помоћи, сама прикупила средства и организовала у Крушевцу војну болницу. У тој болници је покушала да се задржи  до повратка српске војске. Због присмотре и анонимних дојава привођена је и затварана с оптужбом да лечи српске четнике.

Одликована је Орденом Карађорђеве Звезде са мачевима, Златном и сребрном Медаљом краљице Наталије, два пута Орденом Светог Саве, Споменицом рата 1885, Споменицом на рат 1912, Споменицом на рат 1913, Споменицом рата за ослобођење и уједињење (1914—1918) и Крстом милосрђа.

И по завршетку Великог рата Наталија је била активан члна српског друштва. Била је активан члан Управног одбора Савеза  добровољаца, Управног одбора Јеврејског женског друштва и српског Црвеног крста. У свим друштвима радила је неуморно све до дана кад је пала у постељу. Захваљујући свом раду, Наталија је без претходне најаве била примана код старог краља Петра Првог.

Умрла је 8. априла 1924. године, а поводом њене смрти „Политика“ је објавила: „… данас (у десет часова (Наталија Мунк мирно ће лећи у топлу груду оне земље коју је она, не само она, искрено љубила, већ којој се у пуној мери одужила.. Када је 8. априла 1924. године заклопила своје уморне очи, до њене вечне куће у Парцели палих ратника, испратили су је многобројни преживели ратници које је она сестрински лечила… истакли су њено родољубиво пожртвовање, изванредну скромност и све друге врлине које су красиле ову ретко племениту велику жену. Њена сахрана била је свечана, испратили су је војска и грађани на лафету, н посебном јастучету билс су свс њена одликовања,уз присуство члана краљевске породице. Приликом спуштања тела у раку, испаљен је почасни плотун.