СВЕШТЕНИКОВА ТАЈНА

У Православној Цркви постоји седам тајни. Између њих и тајна исповести. Све су тајне важне, и не може се за и једну рећи да преовлађује. Колико је тајна исповести важна, и како је деликатна улога свештеника у вршењу ове дужности, читаоци уочиће и из ове приповетке, која им се пружа.

Онима, који своју улогу врше са узором, овај се превод посвећује.

СВЕШТЕНИКОВА ТАЈНА

            -Приповетка-

Отац Јован уживао  је ретко и искрено поштовање код свију без разлике грађана града, у коме је био парохијски свештеник и вероучитељ. Он је био израз смирености слуге Божијега и достојанства хришћанског пастира. У светским пословима био је кротак и доброћудан, а у пословима своје свештеничке службе ревностан. Свесрдно је волео свој храм, који је са пуно бриге и старања украшавао, и у њега је увек ступао с радошћу и страхопоштовањем.

Супруга оца Јована била је добра и честита жена, која је без сваке сујетљивости чувала у кући пристојан ред и подржавала иметак. На сусрет мужу, када се овај враћао из цркве или школе, излазила је са два малишана- синовима, и заједно с њима примала од њега свештенички благослов. Дуго је светњак милости Божије горео над о. Јованом. Поглед његових јасних, плавих очију, био је весео, а његово општење са људима било је благородно и отмено. Али се изненада тај светњак угаси, и о. Јован упаде у таму беде и страдања!..

Једне зимске вечери пронесе се по граду вест о убиству спахије Иванова. Тај спахија становао је у пустој и мирној улици, тзв. Дворска. Ту је било још неколико старих господских кућа. Оне беху ниске, простране, окружене широким авлијама и великим баштама. Више пута те куће бивале су празне. У једној од таквих кућа живео је и именовани спахија, имајући уза се само једног старог слугу.

Тај слуга све своје послове вршио је аљкаво, и на све повике да треба да буде бољи и вреднији, одговарао је: „Море мани. И с овим се прође.“ Ако би због његове немарности и лењости кадгод било непријатности за господина, он би говорио: „Па шта могу да радим? Та за Бога, на мене нису ни викнули!“ Тај слуга, не питајући свог господара, те вечери ухватио је пут у кафану, претпостављајући по обичају, да се код куће може бити и без њега. Вративши се после два часа, он је био спреман да се правда на све могуће прекоре и оптужбе. Због тога је дрско ушао у кабинет господинов по налоге. Али, оно што је он ту видео запрепастило га је. Спахија Иванов лежао је на поду заклан- у локви крви. Повративши се од првог страха, слуга је потрчао у полицију и јавио догађај.

Убрзо је на лице места изашао полицијски комесар. Он је прегледао труп убијеног, крваве мрље, које су покриле сто и фотеље, упрљане од окрвављених руку, које су затвориле и врата… Он је поставио нека питања слузи убијеног, и при том је сазнао да је у то време, када је слуга изашао ради свог провода, у дом спахије Иванова долазио свештеник, познат целом граду, о.Јован.

Полицијски комесар oдмах је похитао к о.Јовану, чија је кућа била близу.  Ништа нарочито не опазив, ушао је у предсобље, и ту наиђе на околности, које су имале очигледну везу са малочас извршеним убиством.

У предсобљу свештениковом, висила је зимска раса, крзном постављена, из чијег је унутрашњег џепа вирио нож, упрљан свежом крвљу, а по беличастој постави расе, видели су се крвави трагови, који су очигледно били остављени од руку, избрисаних на брзу руку. Све је то комесар, као човек искусан и опрезан, успео брзо да запази, користећи се светлошћу малога фењера, који је увек носио са собом.

Када је затим ушао у салон, сусрео га је сам свештеник- сусрео га је кобајаги равнодушно, но ипак са нешто забринутости и неспокојства.  Када је комесар, по поздраву, питао свештеника, да ли је он данас био код спахије Иванова, о. Јован је уздрхтао, предосећајући приближавање несреће, па је ипак, без оклевања, одговоруо да је био.

„Знате ли шта је било са Ивановом после Вашег одласка?“, упитао га је затим комесар.

Ово је питање о. Јована довело у очигледну забуну, и он није знао шта да каже- да ли „да“ или „не“, и у својој збуњености је говорио:

„Да…Знам…Не…Не знам.“

Тада је комесар  o. Joвана упозорио на непријатности које тек имају да наступе.

„Верујте, оче“, рекао је он, „ да ја високо ценим Ваше неоспорне врлине, али сам дуг службе приморава ме да Вас испитујем; уосталом, надам се да ће Ваш одговор бити такав да ће одбити свако подозрење на Вас.“

„ Вршите своју службу“, једва чујно одговори свештеник.

„Хоћу да Вас упитам чија је  раса што виси у предсобљу? Свакако Ваша ? Ако је Ваша, откуд на њој крваве мрље. и у њеном џепу окрвављен нож?“

„Како?“ ,са ужасом је крикнуо свештеник. „То не може бити!“

Са тим речима скочио је и упутио се у предсобље. Али га комесар задржа, узе са стола свећу и спокојно пође напред. У ходнику је показао свештенику све што је раније запазио, и упитао га како то објашњава.

Отац Јован је био поражен и утучен. Откуда у џепу његове расе окрвављен нож, зашто на њој крваве мрље. Није могао ништа рећи што би то објаснило, већ је под пресијом унутрашње борбе сам са собом говорио:

„Од Тебе моје изобличење, Господе! Ко ће се Суду Твоме успротивити? У прљавштину си ме Ти замочио, да се гаде на мене и моје хаљине (Јов, 9, 31).“

Полицијски комесар је на лицу места описао све што је нашао код о. Јована, и све што је чуо од њега, па се удаљио.

Сутра цела варош је причала о томе, да се за убиство Иванова окривљује отац Јован. Његови непоколебљиви поштоваоци одбијали су да у то поверују. Други се исчуђавали како је тако злочиначко дело могло наћи места у тако дивној души, или пак томе, како су се могле тако дуго злочиначке наклоности крити код овога свештеника под плаштом притворства и лицемерства.

Отац Јован је већи део ноћи провео у молитви, и тек што га је у зору ухватио сан, тргао се од лупе на вратима своје собе. Када је из своје постеље устао и и отворио врата, преда се је спазио растројену и уплакану супругу. Она га је преклињала да исприча шта је се јуче са њима догодило.

Отац Јован је нагло уклонио од себе уплакану супругу.

„Не питај“, рекао јој је, „не смеш ме питати о томе.

„Зар је могуће да те о томе не питам?“- одговорила је жена. „Ја сам ти толико година била љубљена супруга; за част сам сматрала да те служим…И сада одједном слушам да те цела варош окривљује за убиство!“

При овим речима поново је зајецала.

„ Зар ја не могу знати да ли си ти крив или невин“, продужила је она кроз плач. „Ја сам мати твоје деце. Када они порасту и упитају ме да ли је њихов отац био или не злочинац, шта да им одговорим?“

При овим речима поново су је и још јаче окупале сузе, и целом се снагом тресла од плача.

При спомену деце и о.Јован горко заплака, али савладавши се одмах, усправи се и  лупајући се у груди рече:

„Мојој деци, када порасту, реци да је њихов отац био поштен, да никад није упрљао своје руке не само људском крвљу, већ ни ма каквом другом прљавом радњом.“

„Значи, ти се можеш одбранити од оптужбе која ти се набацује, можеш објаснити околности које одбијају од тебе свако подозрење.“

Тако је говорила  супруга о. Јована, мислећи на окрвављени нож нађен у џепу расе, и крваве мрље на њеној постави.

„ Не могу“, савивши главу, шапатом одговори о. Јован „Не треба објашњавати, не могу се оправдати. Господ, Коме служим, као слободан слуга, затворио је моја уста, забранио је моме језику да говори, и Сам ме окривљује. Могу ли се Њему противити, и ако Му противстанем, не лишавам ли се и последње наде на Његово оправдање?“…

У тај дан, о.Јован, налазећи се под истрагом, био је подвргнут под домаћи затвор и према томе био је у немогућности да побегне из града и изађе из куће.

Неутешна жалост жене и јаук мале деце, која су плакала по примеру мајке, поколебали су о.Јована.

На три дана после ове несретне вечери, он је позвао жену у своју канцеларију и поверљиво јој рекао:

„ Без одлагања поћи ћеш у обласни град. Јавићеш се светитељу (епископу), просећи од њега саучешће за нашу децу. Дај му ово писмо, и никако другојачије до њему лично. Осим тебе, ја га никоме другоме не могу поверити. У писму је тајна, која објашњава догађај, коју могу у неколико саопштити само архипастиру. Заклињем те Богом, немој бити љубопитна, и како ово писмо, тако и писмо са владикиним одговором немој отварати.“

После два дана супруга о. Јована стиже у обласни град, и јави се архијереју. Он је најпре прочитао писмо које му је дала, па је потом саслушао молбу, коју му је она са сузама изразила за себе и своју децу.

Оштар поглед овог строгог испосника замрачио се, и на његовим очима наврле су сузе уместо одговора. Он се повуче у другу собу где написа о.Јовану одговор, и кроз неколико минута врати се отуда и предаде попадији запечаћен коверат. Уз то рече јој неколико речи утехе за случај несреће, и благосиљајући је, даде јој овакав савет:

„У искушењу јавља се чврстина. Докажи да си урадила оно што по достојанству приличи свештеничкој супрузи.“

Када је о. Јован дрхтећи отворио коверт, који му је супруга донела од владике, нашао је у њему своје сопствено писмо са следећом одлуком: „ Љубљени о.Јоване! Не брини се за судбу породице. И последњи свој залогај с њом ћу поделити. Теби је од Божанственога Пастиреначалника нашег Христа дат венац мучеништва за дело Божије. Прими тај дар са радошћу, јер је то залог за Вечни живот и вечну славу. Радуј се што ти је Господ дао не само да верујеш у Њега, већ да и по Његовом примеру страдаш.“

Такав одговор није обећавао добар обрт по ствар о. Јована, али га је учврстио у вери и преданости вољи Божијој. Од тога часа о. Јован своју несрећу подносио је тврдо, мада, како ћемо видети касније, до извесних граница.

Ето, на вратима његове куће стигла су кола са два војника из логора, који су били одређени да о. Јована спроведу у обласни казнени завод.

Свештеник, поткрепљен молитвом и вером, спокојно се обукао у путничко одело, поклонио се трипут пред иконама, благословио и изљубио мале- синове, и напослетку пришао супрузи.

Он јој захвали што му је била веран друг у животу, што му је чувала породичну срећу; заветовао јој се да ће је вечито имати у свом срцу.Али, она, обесивши му се о врат, је плачем заглушила све његове речи, она га је преклињала да је не оставља, већ да обелодани тајну, која се над њиме надвила као страшна авет.

„Узалудно ме молиш“, строго и упорно рече свештеник. „То није наше, нити бива по нашој вољи. Ту заповеда Бог.“

С тим речима он се опрезно али одлучно ослободи из њеног загрљаја, изађе на улицу војницима, који су га очекивали. Он их замоли, да застану пред парохијском црквом у којој је служио, и они му ту жељу испунише.

После непуне минуте свештеник је ушао у храм, који је његовим напорима и трудом био уређен и доведен у далеко боље стање него што је био до његовог доласка. Летимично баци поглед на позлаћен иконостас, на коме беху представљени ликови Христових апостола.

„Ето, они су мученици за веру Христову, рече у себи свештеник. Једни су били бијени,- други су били  исмејавани, грђени, рањавани, везивани и бацани у тамнице; неки засипани камењем, неки мачем посечени; неки прогањани и као прогоњени морали су лутати и скривати се по пећинама, урвинама, дубодолинама и пустињама. А над свима овим ликовима светих Апостола стоји Лик Самога Основаоца вере, Исуса, са разапетим и прикованим Рукама.Он уместо радости која Му је предстојала, претрпе срамоту и крст. А ти, недостојни служитељу Светог Олтара, ти још ниси ни кап крви пролио за веру, па си се кукавички препао. Зато- иди, иди с трпљењем на подвиг који ти предстоји.

И, говорећи то самом себи, о.Јован је осетио нов дух бодрости и силе. Пољубивши Св. Престо и поклонивши се иконама, изађе из цркве, и каза својим спроводницима:

„Сада, возите ме куд Вам је наређено.“

У обласном граду о.Јован би непрекидно испитиван. Кад би га питали да ли признаје кривицу за убиство Иванова, он је одговарао да не признаје. Кад би га питали ко је убио  Иванова, он је онда или ћутао или се молио Богу, говорећи за себе: „Господе, сачувај! Господе, укрепи!“ Кад би га питали да објасни околности које су га теретиле, он је говорио, да ништа о томе не зна. Као правдање износио је, да му је Господ забранио да ма шта о томе говори.

На крају истраге о.Јован за ово убиство би осуђен прогонством и лишењем свих права свога положаја.

О. Јован, као што се види, био је спреман да поднесе све што га снађе. Међутим, у пресуди је било нешто што је он изгубио из вида, а што га је ужасно поразило, и што је у његовој души изазвало свирепи немир, те су преко његових уста први пут прелетеле речи роптања. Сетио се да лишавање свију права повлачи и његово рашчињење.

И тако, према пресуди суда, о. Јован би под стражом спроведен духовном суду. Овде су му прочитали пресуду о његовом рашчињењу. Он ју је саслушао. Потом су затражили од њега да потпише пресуду, према којој он није могао више вршити богослужење, благосиљати, ни одевати се као свештеник. Дао је потпис…

Али је ово била последња кап напуњене чаше страдања. Дотле је о.Јован све подносио без роптања и храбро, а ово није могао поднети.

Он је зајецао, кршио руке, и обраћајући се икони Спаситеља,  узвикнуо:

„Господе, зашто?…Зашто ме одбацујеш да не могу свештенодејствовати пред Тобом?“ И са горким јауком стропоштао се.

После неколико дана и о.Јована, с једном партијом преступника, отпремише на далеки пут за казамат. Тежак је био то пут. Ваљало је прећи више хиљада километара. Тешки су били и радови по рудницима, на које су слали и о. Јована по доласку на робију.

Па ипак, лакше му је било ићи по безграничној даљини, лакше радити тешке послове, но бити сам са својим мислима. У време тешког пута или тешког рада он је невољно мислио само о одмору и преноћишту. Али се време рада и страдање тела брзо завршавало, па су наступиле душевне патње. „Господе“, вапијао је у таквим моментима о.Јован, „зашто Си ме одбацио да не служим пред Твојим Престолом?“

Власт је убрзо приметила да од рада о.Јована мало вајде има, научив на живот више- мање собни, бивши свештеник због радова по рудницима стално се разбољевао. Због тога је све чешће и чешће власт избегавала да га шаље на те тешке радове. Тада је он по цео дан проводио сам у казамату. Тело је било одморно, но душевним патњама није било краја.

Ставити забрану на мисли било је немогуће. Мисли су се стално преносиле из садашњице у прошлост. Сећајући се прошлости, о.Јован је падао у очајање будући свестан да је све пређашње отишло у неповрат. Те успомене биле су слатке само у сну, када човек заборавља шта је сада с њиме- али у будном стању оне су пекле, јер је човек тада појимао да је прошлост за њега минула за навек.

У сну је о.Јован себе увек виђао како врши Црквено Богослужење. Као бајаги, стоји пред Престолом окружен облацима дима из кадионице и осветљен зрацима јутарњег сунца. Његова душа осећа присуство Пресветог Духа. У рукама његовим Агнец Божији. О. Јован Му говори: „ Ја не издајем Твоју Тајну, нити Ти дајем Јудин пољубав, – и Ти ме одбацујеш?“ Али, гле, одједном испада оно што није ни мало у реду: ђакон не произноси шта треба. Појци треба да певају: „О Тебе радујетсја, Благодатнаја“, а они се смеју. Страшно их је погледати, и о.Јован ко бајаги говори: „Зар Вам ја нисам свештеник?“ Какав си нам ти свештеник, одговарају му: „Погледај шта ти је на ногама.“ Он спушта поглед и опази окове на ногама. Пробуди се. Хладан зној капље са његовог лица- „Боже мој, зашто  ме Ти одбаци?“

На ово питање појави се из душе суров и страшан одговор: „Зар је Бог неправедан? Он не одбацује праведнога.  Он одбацује лицемера и гордељивца, који се затрпао својим безакоњима. Помисли: примајући свештенство да ли ниси био грешан? Прилазећи Његовом Престолу да ли ниси више размишљао о себи, него о Њему? Уздижући пред Њим руке и проливајући сузе да ли ниси чинио то кадгод зато што те гледа народ? Господ није трпео твоје самољубље и охолост. Он те је одгурнуо зато што си, служећи и учећи, јавно тражио  Њему славе, а потајно себи. Он те је одбацио у праведном гњеву као недостојног. И ти си још мало пострадао, и ниси испио целу чашу, у којој је  растопљен Његов грех за тебе.“

Овакве мисли о. Јована су доводиле до страшног очајања. Од њих се скривао у најдубљи кутак апсане,  и није смео подићи  очи ни ка једној светињи, која је била у његовом плачном скровишту, ка тужноме лику Спаситеља, који се налазио у једном углу.

Патећи од оваквих мисли, о.Јован је где-кад чуо у себи, иако слаб, но ипак, сладки глас утехе: „Да, ти си био прљав пред Богом“,  говорио му је тај глас, „али благодат Његова очистила те је. Љубав Његова и тебе је створила Његовим другом. Може бити да твоја несрећа није од гњева Б ожијег, као несрећа Каинова, већ од Љубави Господње, као страдање Јова? Може бити, да ће ти Господ показати Светлост Лица Свога и јавити ти Своју милост.“

Али је глас утехе био слабији од гласа сурове осуде, која је избијала из душе о. Јована силно и неодступно.

Тако је прошло много година. Приближавао се крај робије, после које је о.Јован морао заувек остати на прогоонству у Сибиру. Али, како изгледа, у то време приближавао се и крај његовог живота.

О.Јован се тешко разболео. Ватра и бунцање не напуштају га већ више дана. Зато се, ни у најјачем заносу није осећао распопом, већ свештеником. Он није из руку испуштао просту марамицу, коју је на својим грудима час савијао, час развијао,  и молио се: „Не отвержи мене од Лица Твојего“. Али, гле,  на лицу болесника показа се мир. Он у себи шапће: „Ево их иду, опет ми сметају, опет се смеју!“

И збиља на врата апсеничке болнице, где је болесник лежао, уђоше два официра: заповедник апсане и командир месног одреда војске; а са њим још и лекар.

Они су пришли к постељи, на којој је лежао отац Јован, и посматрали су његове узнемирене и запаљене очи.

Потом су се официри обратили лекару, тражећи његово мишљење о стању болесника.

Доктор је казао, да се болесник моментално налази у бесвесном стању, и да уопште његова болест изискује озбиљно лечење, пажљиву негу и потпун мир.  Узбуђење, ма било и радосно, може му донети смрт.

После овога разговора сва тројица се удаљише.

Од овога дана лекар је посећивао о.Јована свакодневно. Све што је било могуће урадити за његово оздрављење, учињено је.  После овога прелома болести, болест се свршила сретно. Болесник је дошао к себи, и постепено је почео да се опоравља.

„Добар дан, оче, Ви сте оживели, Ви сте се поново родили Признајем о.Јоване, ја сам се јако плашио за Вас.“ Тако је говорио лекар, стискајући руке болесника, када је повољан исход болести постао несумњив.

О.Јован, забацивши очи, погледао је оштрим погледом на лекара и помислио:

„ Како, зар он мене за свештеника сматра? Зар сам ја отац Јован?“

„Опорављајте се, опорављајте се, оче Јоване“, продужио је лекар. „Били сте у злу, бићете и у добру.“

„Како може за ме бити среће? Шта ће ми и живот?“, рекао је болесник, а ипак се осмехнуо.

„Не очајавајте, не очајавајте, биће весеља“, завршио је доктор и отишао.

„Шта је заокупио баћушка, и оче Јоване?“- још једном се у себи упитао болесник, но није имао велике снаге за размишљање, већ је убрзо заспао спокојним, оживљавајућим сном.

Напослетку, болест је потпуно прошла, и о. Јовану се повратило здравље и стара снага.

Ускоро су поново дошли к о. Јовану управник казамата и командант одреда уз саопштење да су дошли да му саопште промену судбе, прочитавши му одмах и указ о помиловању.

Указ је гласио:

„Пошто се утбврдило да свештеник Јован Н.Н., не само да није извршио никакво убиство, већ, напротив, да је извршио добровољно самоодрицање према своме свештеничком позиву, то наређујемо потпуну замену те осуде, која је као неоснована донета, и према томе, горе именовани свештеник има се повратити у сва права службе, потпуно слободан.“

Пошто је овај указ прочитан, прочитан је и извештај од Епархијског духовног суда о повраћају о.Јована у  свештенички чин и то у исто место, у коме је био до своје осуде.

Слушајући све то, о.Јован у почетку није веровао својим ушима, мислећи да се код њега обнавља грозничаво бунцање. Затим је помишљао да он не разуме то што слуша. А када  су се све сумње разбиле, сузе радости и благодарности потекле су из његових очију.

„Слава Тебје, Боже! Слава Тебје, Боже!“,  узвикнуо је о.Јован, и у радосној немоћи спустио се на своју постељу.

За време свог бављења на робији о.Јован се  сваке године причешћивао Св.Тајном, али се причешћивао само као обичан световњак. Такво причешћивање није уносило у његову душу оне сладости, које је осећао у време свештенодејствовања. Такво осећање појављивало се при помисли, што он може Св.Тајну сада само примити, а раније и свршити, и раздавати је- што му се љубав Христова, коју је он имао раније као изабран и узвишен, ускратила тиме, што је сада одлучен. Са таквим помислима о.Јован није се могао заслађивати љубављу Христовом кроз Свето Причешће.

Чим је о.Јован сазнао да му је повраћен, поред слободе, и свештенички чин, пожелео је, пре свега, да одслужи Свету Литургију у притвореничкој цркви.

„Да ли ће ми се дозволити да је одслужим још сутра?“

То питање дуго је мучило о.Јована неизвесношћу. На његову прву молбу све му би допуштено.

И подчињени и шефови, и млади и стари, па чак и окорели зликовци, његови другови по притвору- сви су хитали да му пруже задовољство, сви су били спремни да га поштују, сви су се поклонили његовом тешком, многогодишњем  и невином страдању.

Сутрадан, о.Јован је служио  Свету Литургију у хапсеничкој цркви, која је била овог пута препуна молитвеника.

Како се може описати душевно осећање о.Јована за време те Службе?…

Из његоввих очију лиле су сузе као бујица потока, али његово срце било је обузето и загрејано животворном радошћу као сунчаном топлотом.

Упоређујући те сретне тренутке са ранијим трзавицама, о.Јован се више пута запиткивао у недоумици:“Да ли сам ово ја? Да ли опет не свештенодејствујем у сну?“

После неколико дана о.Јован је напустио робију и кренуо на пут ка давно остављеним местима, где је протекла прва половина његовог сретног живота.

На једној станици, где је воз стао, а којим је путовао и о.Јован, кроз вагоне неколико је пута прошао један висок, румен младић са качкетом, какве обично носе ученици богословија. Он је очигледно неког тражио, но ово му није ишло за руком. Напослетку, одбацивши стидљивост, која бива код младих људи као другарица доброг васпитања, он је отпочео гласно запиткивати све путнике да ли се међу њима не налази о.Јован?

„Шта желите? Ја сам о.Јован“, чу се на то одговор.

С тим речима о.Јован подиже се с клупе на којој је седео. Младић је видео пред собом старог  о.Јована, човека, одевеног не свештенички, већ робијашки, са дугом и потпуно седом брадом и таквим седим, али ошишаним власима на глави. Младић потрча к њему са речима:

„Баћушка, ја сам Ваш син!…“

Затим је дуго љубио руке очеве и крајеве његовог бедног одела, спустивши главу на његове груди, кријући на тај начин сузе своје неизмерне радости.

„Мати и брат овде су, на железничкој станици. Ми смо Вам изашли у сусрет“, рече он, савлађујући своје узбуђење и поново загледајући се у драго лице свога оца.

Радосни осећаји једно за другим сустизали су о.Јована непрекидно, и ничег не беше што би те осећаје могло помутити.

Своју супругу о.Јован је затекао таквом каква је и раније била- потпуно милом и достојном његове љубави, премда су у њој ранија свежина и лепота увеле с годинама, а због патњи које је она претрпела будући растављена од мужа.

Деца о.Јована била су цвет духовног младићства и по даровитости и по карактерности.

Напослетку, у одређени дан, сви грађани окружног града у који се враћао о.Јован изашли су на сусрет многопострадаломе свештенику. Сретнувши га, становници града с љубављу и поштовањем одведоше га у исти храм у коме  је раније служио.

О.Јован се заустави на улазу у храм, и пун среће рече:

„ Како ми је мило Твоје насеље, Господе Сила!“

+++

Сад да објаснимо читаоцима како је о.Јован могао бити осуђен за злочин који није извршио, и како се обелоданила његова невиност, а његово пак доброчинство добило задовољење.

Враћајући се почетку испричаних догађаја, нужно је напоменути да је зверски заклани спахија Иванов био један од сталних поштоваоца о.Јована, био је његов духовни син, и волео је с њиме да разговара о предметима вере.

У дан несретне погибије, Иванов се подао нејасној меланхолији и мучило га је тајанствено предосећање некакве несреће.

Одједном, као по благодатној препоруци, као нарочито баш због тога да би га припремио за смрт, дошао му је на кратко о.Јован. Та посета необично је обрадовала Иванова.

Између свештеника и његовог духовног сина развио се разговор у коме је Иванов открио своју душу о.Јовану., кајући се за своје погрешке у младости, и молио је за опроштај кроз молитву. Свештеник га је ободрио надом  на милост Божију и благодат Христову; али је брзо устао и отишао говорећи да га посао зове дома.

Изишавши од Иванова, и учинивши неколико корака на улици, свештеник се сусрео са другим својим парохијанином. То је био Теодоров, такође спахија, сопственик једног великог добра близу града.

Очигледно је било да је Теодоров због нечега узнемирен. Он је толико био заузет својим унутрашњим мислима да не само што се није зауставио при сусрету са свештеником, већ му чак није одговорио ни на поздрав.

О.Јован, пратећи га очима, и приметивши да је свратио у двориште Иванова, продужио је пут.

Код куће, припремао се за сутрашње часове у школи. Али, он, још и не ушавши у посао, чу да улазна врата шкрипнуше.

Тада је о.Јован оставио књиге, дигао се са столице, и изашао у ходник са свећом у руци. Тамо се пред њиме појавио Теодоров, крајње узбуђен, с мртвачко бледим лицем, и унезвереним погледом.

„Оче“, рекао је шапатом, изражавајући и страх и очајну готовост за нечим,“ ја сам извршио велики и тежак грех.“

Свештеник се није подао љубопитству, и није га запитао: какав грех и где је извршен? Пред њим се налазио његов духовни син, и свештеник му је одговорио тако, како је дужан да одговори духовни ортац:

„Ако сте погрешили, и грех притиснуо Вашу душу“, – рекао је о.Јован Теодорову, „ то- ево иконе Спаситељеве пред нама, ево крста и Јеванђеља…Као духовноме пастиру и оцу, исповедите ми Ваш грех, да би кроз мене недостојнога  примили исцељење од Самога Христа.“

Рекавши то, свештеник је отворио велики сандук испуњен иконама, који је стајао у предњем углу, и отуда узео крст и Јеванђеље, завијен у епитрахиљ, па их је положио на мали аналој који се ту налазио, а епитрахиљ је метнуо на себе. Прочитавши молитве пред исповест, које су се морале скратити због јако узнемиреног стања исповедаоца, о.Јован се обратио Теодорову с обичним речима исписаним у „Требнику“: Сине! Не стиди се, нити се плаши, и ништа немој крити од мене.“

Теодоров је пришао к свештенику, махинално се прекрстио и рекао:

„Добро, ја ћу Вам све открити. Ви ме не издајте полицији, када она буде по том делу потражила објашњење.“

„ Ја сам служитељ Христа. То, што ми сада чинимо, тајна је која бива само међу нама тројицом: између тебе, мене и Господа. Када исповедиш Христу свој грех, ја га потом не могу људима открити. И савест и закон ми то забрањују.“

Тада је Теодоров саопштио свештенику да је пре неколико минута од ове исповести убио Иванова….

О.Јован није прозрео у срцу убице стварно покајање. То срце било је заузето другим осећањима, а од којих је најјачи био страх од људске казне. За овим је свештеник отпустио Теодорова и притом му рекао:

„Сада још ниси способан за то да можеш онако како треба од Господа примити опроштај и помиловање. Пре свега, потребно је да кроз тешко искуство осетиш да је Суд Божији страшнији  од суда људског.“

Када се после овога јавио полицијски комесар и испитивао о.Јована да ли он зна шта се десило с Ивановим, свештеник је запао у очигледну забуну, и сплео се у одговору. Казати- не знам- сметала му је свикнута справедљивост, а казати- знам, забрањивала му је тајна исповести.

Полицијски комесар изразио је сумњу да Иванова нико други није убио до о.Јован. Крваве мрље на постави расе свештеникове, па нож ћушнут у његовом џепу, доказивали су ту сумњу:

А рећи да је тај нож вероватно ту остављен од Теодорова, да је вероватно тај Теодоров обрисао окрвављене руке о расу, да је он и нико други био убица Иванова- све то свештеник није могао казати, везан тајном исповести.

У тако несретном стицају околности о.Јован је у први мах могао  осетити само гњев Божији послат на њега- свакако- због некога греха.

После 2 или 3 дана, он је послао жену у обласни град с писмом Епископу. У том писму изложио је да није одгурнуо свештенство, које је примио од архипастира тим злочином за који га окривљују, да би могао назначити убицу Иванова, али да то не сме учинити зато што је од њега самог сазнао за убиство, и што је најважније, сазнао га је приликом исповести. Моли Владику за бригу о његовој деци.

Шаљући то писмо и поверавајући га жени, о.Јован је гајио у души наду, ма и врло слабу, да ће му Владика пружити ма какво средство за спас од осуде- робије.

Али- таквог средства није било, и владика је благословио о.Јована на страдање за туђ грех, по примеру страдања Христова. Владика није допустио да се спасава од несреће са  рушењем свештеничког дуга.

После свега овог разумљиво је зашто о.Јован на суду није проговорио ни једну реч у своју одбрану, и зато је био осуђен на заточење и рашчињење, иако ништа није урадио ради чега је требао бити осуђен.

Потребно је нагласити да је породица .Јована за све оно време које је о.Јован провео на робији, живела као и раније… Невидљиви дародавци су издашно пружали помоћ жени и деци  свештеника. Преко поште добијали су од непознатих лица пакете са знатним новчаним вредностима, и те суме уопште беху назначиване: те на одржавање породице, те на васпитање деце „многострадалног и храброга о.Јована“

Те потпоре пружане од непознатих пријатеља, више од свега доказивале су деци невиност њиховог оца и незаслуженост његовог страдања. Очигледно је било да је неко знао његову невиност, и хтео због његовог мучења помоћи његову породицу. Тиме су се потврдиле речи о. Јована које је мати непрестано препричавала његовим синовима:“ Кажи мојој деци, када одрасту, да њихов отац не само убиством, већ ни ма каквим другим преступом, није никад упрљао своје руке.“

Напослетку се и у једном вишем суду појавила од стране Теодорова изјава следеће садржине:

„ У току многих година носим на својој души страшну, крваву тајну. И то такву, која ми је донела невољу, која се с годинама није умањила, већ напротив, порасла. Дошло се већ до тога да ме снага издаје и ја не могу више крити то што сам се, све до сада, бојао обелоданити…Ја сам убио Иванова…Још ово није ништа- ја сам узрок тешког страдања свештеника, који је за мој злочин кажњен и мучи се на робијашким радовима.“

„У почетку сам са спахијом Ивановом био не само познаник, већ и пријатељ. Али, после је међу нама наступила омраза, која се због моје пргавости и гордости претворила у непријатељство. Ја сам отпочео Иванова сматрати својим непријатељем, иако за то нисам имао разлога.Ја сам га вређао иако он за то не даваше никаква повода. Да би ме казнио, Иванов се реши да отпочне против мене парнични процес о границама наших имања. Казали су ми да ће се тужба окончати на моју штету- одузимањем  готово целог мог имања. Живећи на селу ја сам тада похитао у град да приволим Иванова на прекид ове распре.“

„По доласку у град, ја сам се одмах упутио Иванову, чим сам изашао из кола. Али крај мојих објашњења с њим је био ужасан, крвав. Уместо тога да се извиним пред суседом, који је био готово дупло старији по годинама од мене, ја сам га окривљавао; уместо да га молим, ја сам дрско тражио; уместо да загладим раније увреде, ја сам га поново вређао. Све је то раздражило Иванова, и он ми је опет припретио парничним процесом и судским кажњавањем. Тада сам ускипео још бешњим гњевом. На столу испред мене лежао је оштар, као бритва, баштенски нож. Тренутно сам га зграбио, напао на Иванова и заклао га пре но што је он успео вриснути.“

„Грчевито стегнувши у руке тај нож, ја сам наврат- нанос утекао из собе, огрнувши на леђа бунду, и за један тренут обрео се на улици. Хладан ваздух ме је освежио, повратио разум. Обазрео сам се на све стране. Улица је била мрачна и празна. Нико није видео како сам ја изашао од Иванова. Но да ли когод није спазио када сам њему ушао? У тај мах, када сам о томе помислио, сетио сам се да сам улазећи у двориште к Иванову, срео се са свештеником, који ме добро познаје. – „Он може обелоданити,“ помислио сам. При тој помисли препао сам се. Осуда за убиство, лишавање свих права, прогонство на робијашке послове, одвајање од жене и деце,- све то синуло ми је кроз главу и изашло пред очи у тај час с таквим ужасом да ме је свега по телу облио хладан зној. Неопходно је (помислио сам ) ма како приволети свештеника за то, да он ћути о сусрету са мном, нужно је убедити га, замолити, у крајњем случају приморати. Мислећи то, ја сам поново осетио у својој руци тај проклети нож. У неизмерном страху од казне ја сам тога момента био готов извршити други злочин, само да бих сакрио први. Брзо сам се упутио дому свештеника, више осећајући него разумевајући колику потребу имам да га видим и разговарам с њиме. Мене је гонио страх од казне, и ја сам бегао, бегао да умолим свештеника, да га умолим, да га убедим принудом и претњама, а може бити, и самим тим ножем, само да ме не би одао. Дошашив у дом свештеника, ја сам збацио бунду и ушао у ходник, који је био осветљен слабом светлошћу кандила, које је горело пред иконама. Ту сам самог себе видео. У руци мојој увек тај проклети нож, а руке- све у крви. „А куд ћу с овим?“, помислио сам. Вратио сам се у предсобље, руке обрисао о нешто, што је висило на чивилуку, и нож стрпао у џеп нечега, што сам тада сматрао за своју бунду. Повративши се после тога у салон, ја сам признао свештенику који ми је пришао, да сам извршио велики грех. „

„У то време мени није било стварно до кајања. У моме признању било је више дрскости него кајања. Али, о.Јован посаветовавши ме, отпочео је читати молитве. Саслушао сам га расејано, и нестрпљиво сам очекивао крај. Мислио сам само о томе да ли ће ме свештеник одати, или не. Напослетку, о.Јован привео ме је к иконама, и наложио ми да говорим. Ја сам пре свега ишчекивао од њега одговора по питању које ме је мучило да ли ће он ћутати о овоме што сам урадио или не. Он је одговорио да ће ћутати, зато што ја говорим с њиме као са духовним оцем и служитељем Христа, и то није обичан разговор, већ тајна исповести. Тада сам му испричао свој злочин. Он ме отпусти с речима: „ Ти свакако схваташ да је Суд Божији страшнији од људског суда.“ Да! Тек сада сам ја то савршено разумео.“

„Те сам се вечери из града поново вратио у село. Тамо сам провео неколико месеци у сталном страху да ће суд наићи на мој траг, и да ће ме постићи казна. Напослетку, чуо сам да је за убиство Иванова осуђен свештеник, осуђен на основу доказа, чији би траг он могао лако објаснити да није био тако висок душом и да није чувао своје обећање да ће ћутати. Чувши то, могао сам се умирити: да ме је суд људски мимоишао.Али ја се нисам умирио зато што сам предосећао брз Суд Божији. Пре свега, у мени је проговорила савест: „Ти владаш достојанством, слободом и богатством“, говорила ми је она, „али све то припада другоме. Ти- злочинац- подигнут си туђом срећом и туђом чашћу. Ти си се обукао у одело другога, и на другога навукао апсеничку одећу која теби припада.“ .Такве мисли мучиле су ме.“

„Од своје жене нисам се могао сакрити и открио сам јој тајну, која ме је тиштала. Она је покрила лице рукама као да се стиди, и затим је горко заплакала. “Ја“, говораше, „ мислила сам да си поштен човек.“

Након кратког времена жена ми је умрла од јехтике. До саме смрти она ме је посматрала и с љубављу, и са одвратношћу. Једна ми деца одоше за мајком, а друга ме не маре и боје ме се. Другојачије не може ни бити. Младе душе траже светлост, треба им топлоте, нежности и милости, а ја мрачан као тамница и хладан као Сибир. И тако, ја сам сада остао потпуно сам. Али ја предосећам да та самоћа није крај, већ само почетак не казне, већ само припреме к суду нада мном, томе Суду пред киме ћу морати стајати, одговарати и понети страшну одмазду потпуно сам. Света вера свакоме грешнику даје наде на спасење, на помиловање. Пут к томе помиловању лежи кроз кајање. Али ја не могу принети Богу покајање докле се користим плодовима свога злочина. Убиство Иванова мени је дало обезбеђеност, а невином свештенику губитак достојанства и робијашке радове. Докле све то остане тако као што је до сада било, ја не смем тражити милосрђе од Судије Који ми иде у сусрет.  Да би се задобило спасење, потребно је да се, пре свега, одрекнем слободе отете од другог, да повратим сва покрадена својства достојанства ономе коме она и припадају. Ето због чега ја откривам Вишем Суду свој злочин. Ја молим и тражим да ми се суди, да се не би лишио привремене људске казне, и да не би оставио свештеника да до краја трпи муке, које није заслужио.“

На основу овога открића заборављени процес о убиству Иванова обновио се. После оправдања свештеника, њему су повраћена слобода, достојанство и звање.  Обличивши сам себе, Теодоров, напротив, морао је бити подвргнут затвору и прогонству на робијашке радове.

Но, полицијски чиновник, упућен да притвори Теодорова, нашао га је у таквом стању да га је морао оставити на миру. На неколико часова пре тога ударила га је била капља. Цела десна половина  његовог тела била је сада мртва и немоћна. На левој половини живот је још тињао као ватра под пепелом. Језик се узео,  али савест и памет су се сачували.

Саслушав извештај о промени своје судбе, болесни Теодоров, непомично седећи у наслоњачи, сави леву руку за крсни знак, једва се прекрсти и с некаквом радошћу и олакшањем баци поглед на икону.

После неколико дана је умро.

О.Јован, по повратку, могао је наћи само гроб несретнога убице. Сазнао јеи то да нико други није, него баш Теодоров, указивао његовој породици јаку новчану помоћ.

Код о.Јована, после свега овога, породила се искрена побуда, да до краја живота испроси  милост Божију за Теодорова, опроштај грехова и Царство Небеско.

Приповетка С.Кохомског