Да ли заиста волимо слободу? Случај Данице Поповић

У последње време на српској политичко-интелектуалној сцени јавља се сасвим нов феномен: владајућа структура покушава да на сваки начин дискредитује водеће критичаре из интелектуалног света, обично на најприземнији начин. Доскора се власт оглушавала о мишљење критичара, чиме је покушала да умањи важност критике по принципу пси лају, караван пролази. Али, сада је пракса промењена: на критичаре се иде ђоном. Тако су, на пример, мета скорашњих прљавих дифамирајућих кампања постали Дана Поповић, Миодраг Мајић и Јово Бакић.

Циљ кампање увек је убијање реномеа критичара власти са моралног становишта, чиме се покушава убити и нихов стручни ауторитет, па тиме аутоматски и дисквалификовани њихова критика конкретних потеза власти. Логика иза ових кампања је да ништарија никада не може бити у праву, јер је гоне нечасни мотиви.

Оваква кампања свакако не може имати успеха у академској заједници и међу озбиљним људима, пошто се не заснива на озбиљној критици од стране озбиљних људи, већ на плитким увредама које изричу проблематични ликови (сетимо се шарма и уверљивости појединих посланика,  као Марјана Ристичевића). Кампања увек циља на обичног бирача, на оног који већ гласа за Вучића и СНС, али кога владајућа структура чува да се не предомисли и угрози опсанак на власти. То је она тиха већина која се углавном информише преко РТС-а и Пинка…

Кампање које СНС организује преко режимских медија и таблоида имају за сврху блаћење интелектуалаца са интегритетом и професионалним угледом и плашење свих осталих, како би се угушио критике у Србији.

Овде бих се ближе осврнуо на случај Данице Поповић, професорке Економског факултета у Београду, који је најмање познат. Њој се подмећу две ствари, оне најгоре: да узима паре за полагање испита (корупција) и да краде туђа ауторска дела (плагирање). Њу је из чистог мира на трибини о академској честитости на Економском факултету напао један студент тврдећи да она нема права да говори о честитости будући да неке студенте испитује у кабинету, без јавности, чиме је сугерисао корупцију. Кажу и да је учинио покрет стављања новца у џеп. На вишетруки Даничин захтев да поткрепи своје тврдње (ко, где, колико?), студент је одговарао да је то чуо на факултету и да има права да преноси оно што се прича без икакве провере. Ни касније, током дисциплинског поступка, није прихватао, или није схватао, обавезу онога ко јавно доводи у питање част неког другог да аргументује своје тврдње. Дисциплинска комисија га је казнила стогим  укором.

Исти студент поднео је пријаву против Данице Поповић и за плагијат превода једног иностраног уџбеника, кога је она, са колегама, преводила и у првом и у другом издању. Бесмисленост ове оптужбе јасна је из саме студентове пријаве, пошто није ни покушао да аргументује оптужбу (цитат-цитат), већ је само фотокопирао пар десетина страна и препустио члановима комисије да мозгају шта је хтео да каже. Поступак је у току.

Елем, из недостатка икакве аргуменације или доказа код обеју оптужби очигледно да није идеја организатора кампање да се на озбиљан начин доведе у питање рад Данице Поповић, већ само блаћење преко медија, за шта аргументи уопште нису потребни. И то је изведено. На челу је био Тањуг, за њим РТС, Студио Б, Политика, таблоиди. Сви они снимају и нашироко преносе студентове изјаве којима и даље блати професорку Поповић, као да је тај дисциплински поступак против једног студента на једном факултету велико политичко питање Србије данас, важније од судбине Косова. Јадна Политика ставила је и наслов „Студент са просеком 10 на дисциплинској комисији“, желећи да изазове симатије читалаца према изванредном младићу кога малтретирају. И тако, студент сваком приликом добија простор у медијима као да је нека ТВ звезда, док професорку Поповић заобилазе.

Не чуди да ниједан од поменутих медија није позвао Даницу Поповић и затражио изјаву о томе шта се заиста збило и како она види ствари. Као да јој је кампања већ пресудила. Али је за чуђење да се ни независни или опозицији склони медији нису боље показали. Осим једног бледуњавог текста у Недељнику, не знам да је неко други до сада пропатио аферу и оценио њен садржај и карактер. Као да је Даница заиста сумњива, па да се сачека расплет. Тада ће ипак бити касно, а опрезност овде није разумна већ кукавичка, пошто се из авиона види о чему се ради.

Даница Поповић је била оштар критичар и ранијих влада, оних демократких, што значи да није „жути“ колумниста који је сада извучен да грди напредњаке и њихову владу. Да је политички неутрална показује и садашње ћутање опозиције о њеном случају, односно избегавање да се стане у одбрану честите Данице Поповић и слободе јавне речи и јавне критике власти.

Не бих да звучим патетично, али се овде присећам Солжењицина. На питање зашто су се догодили совјетски гулази, са десетинама милиона побијених, он је једноставно рекао: нисмо довољно волели слободу.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ