Да ли ће Косово и Метохија постати европско буре барута?

Српски Премијер Ивица Дачић је 7. маја најавио формирање “Акционог тима” за разраду плана реализације примене Споразума о нормализацији односа Србије и Косова, којим се “српској заједници на Косову даје нова визија будућности уважавајући његове потребе и прихватајући наше захтеве посредством формирања Заједнице српских општина на Косову и Метохији”.[1] Међутим, карактеристике Соразума које се од стране представника власти нашироко рекламирају у провладиним медијима, суштински се разликују како од кристално јасних одредби самог Споразума, тако и од оцена тог Споразума од стране српске јавности. Између осталог и по питању статуса Заједнице српских општина у независној “Републици Косово”, најважније је то што Споразум не предвиђа никакве међународне гаранције за њено постојање. Заједница треба да функционише на основу сопственог Статута, који је усвојен на основу закона и устава независног Косова. На тај начин, постојање Заједнице српских општина директно зависи од воље “Републике Косово” која у сваком тренутку парламентарном већином у износу од 2/3 посланика може променити сопствено законодавство и потпуно елиминисати такву организацију. Осим тога, документ недвосмислено показује да Заједница српских општина неће располагати било каквом формом извршне власти, њена пуномоћја су аналогна свим осталим општинама на “Косову”, укључујући и избор “регионалног шефа полиције” кога ће по предлогу руководиоца све четири српске општине поставити МУП Косова. Из овога следи да се ни у овом случају не предвиђа додељивање посебних функција Заједници српских општина, пошто оперативно-службена делатност мора бити у складу са захтевима законодавних и других нормативних аката “Републике Косово”, а такође и наређењима МУП-а “Републике Косово”. Обратимо пажњу и на територијалну покривеност Споразума: чак и Ахтисаријевим планом је предвиђена могућност стварања заједничких структура за све српске општине на Косову. Међутим, такозвани Бриселски споразум од 19. априла 2013. године, односи се на само четири српске општине на северу Космета, а општине јужно од Ибра прећутно се сматрају “косоварским” и нису уопште у сфери интересовања Београда и Приштине. Динамика политичког процеса “Републике Косово” пролази по линији “гашења” српских општина формираних на основу локалних избора у складу са законима Републике Србије, у корист очувања “Приштинских општина” које су створене на основу резултата локалних избора по законима “Републике Косово”. Међутим, све тврдње и илузије о тобож додељивању некаквог посебног статуса Заједници српских општина, блиског у крајњој мери некаквој аутономији у оквиру независног Косова, недвосмислено оповргава тачка Споразума о одржавању локалних избора током 2013. године, по законима Приштине. Да би узели учешће на овим изборима, Срби са севера морају поднети захтев за држављанство “Републике Косово”. У супротном избори се неће одржати и неће бити елементарног формирања “српских општина”. Што ће омогућити Приштини да заврши административно-територијално устројство своје “Републике” по сопственом нахођењу. Сходно томе, престаће и финансирање српских општина од стране Београда.[2] Пристајање на учешће на Приштинским изборима, аутоматски ће значити интеграцију севера и распуштање свих Срба у “Републици Косово”, но и у том случају ће формирана Заједница српских општина која може добијати финансије од Београда, финансијски зависити од Приштине, пошто ће средства ићи преко банака регистрованих на “Косову”. Није случајно амерички амбасадор на Косову Т. Џејкобсон подвукао да Заједница српских општина не подразумева територијалну аутономију, већ је њихово стварање део процеса децентрализације у време кад се буде поштовао закон и устав Косова.[3]

На тај начин реализација тзв. Бриселског споразума постаће акт не признавања независности Косова, него de jure његова предаја под власт друге државе. Истовремено, Запад не дозвољава да овај Споразум постане “мртво слово на папиру” и ставља акценат на његову примену. Тим поводом, потпредседник и министар одбране Србије А. Вучић изјављује да је протеклих осам месеци владајућа коалиција учинила више него претходна власт за осам година,[4] због чега треба без одлагања прећи на реализацију Споразума по формули “још није одређено шта ми треба заправо да урадимо до јуна, али смо у сваком случају обавезни да почнемо са применом потписаног Споразума”.[5] Хашим Тачи је ватрено поздравио одлучност српског потпредседника владе, оценивши његово учешће као “олакшавајуће у убеђивању Срба са севера у то да је овај Споразум једино решење за њихову будућност”.[6] Вучића је такође подржао и Ивица Дачић: “Влада Србије нема шта да са неким преговара, ми смо одлучили да прихватимо тај Споразум и он ће бити примењен”.[7] Британски дипломата Роберт Купер који периодично наступа као посредник на преговорима, подвлачи да су “значајне промене наступиле управо са доласком нове власти у Београду”, “највећи изазов ће представљати убеђивање људи на северу Космета да је Споразум у њиховом интересу”.[8] Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмунсен, наступајући 6. маја пред Европским парламентом, истакао је да је неопходна што скорија примена Бриселског Споразума између Београда и Приштине, обећавши пружање свестране подршке од стране НАТО пакта.[9] Александар Вучић планира да 12. маја лично посети Космет са циљем да утиче на Србе да прихвате Споразум.

Прелазак на режим законодавних комуникација, склапање и монополизација над информативним токовима, кашњење од стране Уставног суда о процени уставности закљученог Споразума са Приштином, доживљава се као незаконито насиље од стране српске јавности и представља катализатор за покретање потпуне политичке разједињености, која изводи земљу на пут неповратне кризе. У току је процес мобилизације и консолидације снага, супротстављених групацији владајуће коалиције. Председници српских општина са севера Космета позвали су на свесрпски грађански протест држављане Србије и Републике Српске, чије је одржавање планирано за 10. мај. Лидери косметских Срба добили су подршку Председника Републике Српске Милорада Додика за позицију неприхватања Бриселског споразума. Бања Лука се са своје стране плаши да ће у случају реализације свог курса на излаз из деградирајућег државног система Федерације Босне и Херцеговине, Србија заузети позицију “аналогну као према сународницима на Космету”. Срби из Црне Горе и малобројни преостали Срби у границама данашње Хрватске, као и знатно многобројније избеглице из ње, осуђују како доношење Споразума, тако и покушаје његове ултимативне примене. Срби са Космета који живе јужно од Ибра, чија бројност износи око 136 хиљада људи,[10] оцењују Споразум као неприхватљив и погубан, јер их “баца у наручје Приштини где ми не желимо бити, јер имамо једну државу а то је –Република Србија”.[11] Председници општина Приштина, Србица, Штрпце, Ораховац, Косовска Каменица, Вучитрн, Липљан и Косово Поље, 3. маја су упутили захтев српској влади за своје право на изношење сопственог става поводом потписаног Споразума и да и они треба да буду саставни део преговарачког процеса. Срби са југа истичу да је почео притисак на њих од стране Београда, ради чега они у противтежу захтевају одустајање од праксе разговора не о самом Споразуму, него само о његовој реализацији, а такође и о неопходности поштовања Устава Србије и спровођења преговора само у случају ако су они корисни за Србе и Србију.[12] Лидер ДСС Војислав Коштуница изјавио је 6. маја да се “интерес Србије састоји у ликвидацији Споразума Београда и Приштине”, “који увлачи Србију у кризу чије се последице не могу предвидети”.[13] Покрет “Двери” је позвао на свенародну заштиту Косова и Метохије[14] и 7. маја текуће године они су се обратили Русији са молбом да се заузме за улогу посредника у преговорима између владе Србије и косметских Срба. У обраћању “Двери” се истиче да “Косово и Метохија, а посебно северни део КиМ, све више постају слободна српска територија која не признаје окупацију и грчевито се бори за српске националне интересе. Због тога предлажемо да се у посредовање између Владе Србије и Срба на КиМ укључи Руска Федерација, како би се заштитили интереси Србије и Срба на КиМ. Посебно зато што постоји безбедносна опасност од стране криминалног политичког вођства тзв. Републике Косово, али и због сталних претњи отуђеног режима у Београду који константно крши Устав Србије и ради на признању ове криминалне НАТО државе”. Двери су се заложиле и за повратак теме КиМ у Савет безбедности УН”.[15]

Унутрашње-политички конфликт се развија до ступња директне конфронтације владе и цркве. Патријарх Српски Иринеј је 4. маја изјавио: “Ми не можемо да кршимо сопствени Устав… Свака аутономија Косова и Метохије је прихватљива, и она најшира могућа. Али, de facto признање самопроглашене државности покрајине – није”.[16] Епископ Бачки Иринеј је истакао да кључно решење од државног значаја “мора пре свега бити у складу са Уставом земље”.[17] Митроплоит Црногорско-Приморски Амфилохије је 26. априла оценио тзв. Бриселски споразум као признање независности Косова од стране београдске власти, означивши споразум као “понижавајући документ” чија ће реализација “претворити Косово и Метохију у буре барута у Европи”.[18]

Ана Филимонова / ФСК