Др Љиљана Чолић – Трећи косовски бој

Како је једино српско гласило у Турској чувало саборну српску националну свест која никада раније, а нажалост ни касније, није била већа

Љиљaнa Чoлић, османиста, редовни професор Филолошког факултета у Београду, бивши посланик у Скупштини СРЈ и министар просвете у Влади Републике Србије, аутор је више научних и стручних радова и девет књига. Међу њима посебно се издвајају: „Оријенталистичко дело Глигорија Елезовића“, „Пeћкa пaтриjaршиja пoд упрaвoм пaтриjaрхa Гaврилa Другoг (Трeћeг)“, затим универзитетски уџбеник „Османска дипломатика са палеографијом“, који се користи као обавезна стручна литература и на неким државним универзитетима ван Србије, и посебно монографија „’Цариградски гласник’ – светилник српства у вековној тами“, што је и био повод да с њом разговарамо.

Ваша књига о „Цариградском гласнику“ бави се стожерним часописом српског народа Старе Србије у доба пред крај турског ропства. Какво је то доба било? Какав смо јарам носили во времја оно?

Бојим се да ће мој одговор на ово питање бити опречан, а тај оксиморон гласи: За већи део српског националног корпуса то време било је неупоредиво теже, али и исто толико лакше од овог нашег данашњег. На југу и истоку под турском чизмом, у западним и северним крајевима под аустријском и угарском. Без своје државе и заштите „земља тврда, а небо високо“. Али у то небо гледао је наш народ, не у Брисел и у остале центре лажне и привремене моћи. Вођен нашим црквеним великодостојницима, чинио је колико до њега стоји, уздајући се у Божју помоћ и заштиту. И Господ је помогао да опстанемо, да јарам не буде онолико тежак колико је био и да бреме буде лакше.

Истакли сте да је светосавље било темељ духовности „Цариградског гласника“. Како је наш народ на Косову и Метохији следио светосавски пут?

Следио га је предано, постојано, па и пркосно, супротстављајући се многим препрекама. Нису дозвољавали да их зло победи, већ су зло побеђивали добрим. Светосавске прославе биле су централни народни празник, не само на Косову и Метохији већ међу Србима свугде ‒ од Загреба до Петрограда и Сан Франциска. Управо су репортаже о обележавању Савиндана покренуле, могу слободно да кажем, лавину мог интересовања за написе „Цариградског гласника“. Сваки дан косметских Срба, сав њихов труд и национално прегалаштво били су светосављем вођени и Светом Сави наликовали. Била је то достојанствена борба, испуњена неизбежним трпљењем, али и стрпљењем које је давало снагу да се издржи и истраје, да се буде свој на своме и када се такав став супротстављао свакој овоземаљској логици.

Срби у Старој Србији су у то време водили и борбу за своје епископе, који не би, као фанариоти, вршили грцизацију богослужења и обичаја. Како је „Гласник“ пратио ову борбу?

Не бих рекла да је „Гласник“ ту борбу само пратио. У њој је активно учествовао. Био је једина труба која је одјекивала на читавом тамошњем српском националном и духовном простору. Тако се јачала колективна свест и увећавала снага за отпор. Срби из једног краја пратили су шта се у другим областима дешава и то их је покретало на деловање у њиховој средини. „Цариградски гласник“ је несумњиво допринео да се не осећају усамљени и храбрио их је да не поклекну. У то време и Османској царевини је било потребно да смањи тензије и укупно нарастајуће незадовољство. Кад је о Србима реч, именовање владика нашег рода значило је пола слободе, а турској држави свакако није штетило. Колика је пажња била поклоњена овом неприкосновено важном питању говори избор владике Фирмилијана Дражића за митрополита Скопља и подручних места. Реч је о тако снажној личности и великом ерудити да га се ни данас не би постидео ниједан европски универзитет, па ни академија наука.

Како је изгледало настојање да изградимо свој школски систем у Турској?

И ова борба у најширем јавном смислу водила се на страницама „Гласника“, а у суштини било је то удружено деловање Краљевине Србије, кроз дипломатске активности, и наше цркве. Често цитирам речи Св. Владике Николаја Велимировића: „Српска црква је једина српска држава која никада није престајала да постоји.“ У европском делу Османске царевине била је то једина институционална инфраструктура коју смо имали. Та синергија световне и духовне власти изградила је мрежу образовних институција кроз деловање у склопу црквених општина. Што се учитељског и наставног кадра тиче, бројни написи у „Гласнику“ сведоче о изузетно продубљеној учености просветних посленика. Просто је невероватно с колико педагошког и стручног знања су ти скромни људи из неких забачених средина заступали и бранили своје ставове. Ако ништа друго, довољно је само, на пример, погледати полемике о школском надзору. Била је то права, суштинска српска образовна елита, бар кад је о нижим нивоима школовања реч.

Срби Старе Србије пратили су живот својих сународника на целом Балкану и у дијаспори. Колико је у оно време била развијена свест о српском духовном и културном јединству?

Да Србе на Космету и у Македонији није у тако великој мери занимало како живе њихови сународници у Босни и Херцеговини, Славонији и Војводини, у Далмацији, Америци, Црној Гори, сасвим је извесно да дописи о тамошњим догађањима не би имали толики простор у једином српском гласилу у Турској. Усудићу се да кажем да саборна српска национална свест никада раније, а нажалост ни касније, није била већа. Чини ми се да су последње деценије 19. и прве две деценије 20. века најславнија деоница наше историје управо због свести о потреби духовног и културног јединства. Није чудо што је баш ово време изнедрило прву генерацију српских нововековних интелектуалаца који су се у иностранству школовали, а у Србију враћали, иако их овде нису чекале ни велике плате ни идеални услови за живот и рад. Као што знамо, данас је тај смер обрнут.

Како су наши новинари пратили живот Срба у Турској? Цензура је била снажна, али – да ли се нешто могло рећи, а да се каже, бар делимична, истина?

Данас је практично немогуће тачно утврдити колике су цензорске интервенције биле, али из самих кратких повремених напомена у листу назире се приљежност државних турских цензора. Њима је редакција, уз навођење конкретног имена, редовно захваљивала у пригодним приликама, најчешће поводом годишњице излажења листа. Биће да је особа са цензорским задатком таман толико времена проводила у службеним просторијама „Гласника“ колико и новинари и остало техничко особље. У прилозима посвећеним историји штампе о томе се већ често писало и понављало. Навођене су занимљиве догодовштине као, на пример, она да је тај и тај Србин изненада преминуо од болести зване „оловац“. Међутим, вештим новинарским маневрисањем, српско слово истине пливало је кроз уске клисуре и стизало до читалаца.

Анексија Босне и Херцеговине од стране Беча изазвала је бурне реакције у „Цариградском гласнику“. Зашто?

Зар је Србима у Босни и Херцеговини било мало турске власти, па да пожеле неку другу, тежу и чвршћу, и то управо у време када је Османска царевина већ прилично ослабљена и назиру се обриси слободе? Тамошњи живаљ православне и исламске вероисповести био је довољно мудар да у отпору аустријском окупатору види заједнички интерес. Уредништво „Цариградског гласника“ препознало је претећу опасност која је, након само шест година од анексије, у Великом рату букнула пуним жаром.

Како је Краљевина Србија помагала свој народ у Старој Србији? Писали сте, између осталог, о улози Стојана Новаковића.

Било је то време обнављања српске државности и стицања независности Кнежевине, а потом Краљевине Србије, када су се у редовима српске дипломатије нашли најугледнији представници српске интелектуалне елите, међу којима Стојан Новаковић свакако заузима значајно место.

Млада српска држава настојала је да кроз свеобухватне активности према суседним српским крајевима искористи новонастале околности за побољшање положаја Срба у европској Турској. Рад на отварању српских школа и објављивање новина на српском језику били су најзначајнији део тог пројекта, за шта посебне заслуге припадају Стојану Новаковићу – „духовном оцу целокупне српске радње у Турској“, како га с правом назива проф. Михаило Војводић, наводећи:

„Покретање листова на српском језику и штампање и дотурање књига и учила постојећим школама и онима које би се тек основале, требало је по њему да добије замашне размере.“

Ступивши у дипломатску службу с места министра просвете, Стојан Новаковић је 1892. започео своју плодну националну мисију у Цариграду, где је на дужности српског посланика у првом мандату провео седам, а касније у другом још три године. Од укупно 15 година дипломатске каријере, чак две трећине провео је у Османској царевини.

И данас смо на косовској раскрсници која је, као и увек, сенка крста. Хоћемо ли остати у Завету?

Као што сам рекла, анексија Босне и Херцеговине била је последња рана на телу „Цариградског гласника“. Носећи подвижнички ту крварећу рану више од године, лист се угасио. Три године касније последњи српски крајеви – Јужна и Стара Србија – ослобођени су турског ропства, да би само две године након тога, у Великом рату, западна чизма поново свом силином кренула да гази српске земље. Била је то друга косовска битка у којој смо тријумфовали. Наравно, говорим у равни вечног и непропадљивог, јер „земаљско је за малена царство…“. Нису наши преци мислили на себе кад су тамо крв проливали, већ су мислили на нас. Зар да ми поклекнемо и издамо њих сада када водимо трећи косовски бој! Не, немамо право на то. То се једноставно не сме догодити и дозволити. Увек постоји и лична и колективна жртва која се може и мора поднети. Буде ли потребно, из дубине душе се надам да нећемо изневерити Бога у себи.

Извор:
ПЕЧАТ