У ноћи 12. јуна 1999. године, батаљон руских падобранаца је маршем из Републике Српске (БиХ) на Косово, успоставио контролу над стратешки важним аеродромом Слатина у близини Приштине. За НАТО трупе који су планирали да користе ваздушну луку, упад руских падобранаца био је потпуно изненађење. Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Француска, Немачка и Италија нису планирале да допусте Русији да учествује у мировној операцији на територији аутономне покрајине Србије, али су након марша падобранаца западне земље биле присиљене да рачунају и на интересе Москве. Командант падобранаца Георгиј Шпак, командант руских ваздухопловних снага у периоду од 1996. до 2003. године, говорио је за РТ како се припремао план за упад на Слатину.
„Тренинг“ за америчке шпијуне
– Георгиј Ивановичу, када сте добили наређење да припремите јединицу за покрет из Босне на Косово?
– Почетком маја 1999. године, начелник Генералштаба Оружаних снага Русије генерал Анатолиј Квашнин ме позвао код себе и рекао: „Хитно!“. У његовој канцеларији, он ми је наредио да одмах одлетим у босански град Угљевик, где је био штаб мировне бригаде ваздухопловних снага и да припремим одред за заузимање стратешког аеродрома на Косову, што је једина писта у покрајини дугачка 2500 метара, која може примити било који авион, укључујући и бомбардере и тешке војне транспортере. Ко контролише Слатину, контролише цело Косово.
Квашнин је рекао да време операције за заузимање аеродрома није дефинисано, те да ће моји борци деловати по његовој команди. Додао је: Спремност за извршење задатка је трајна, тајност је потпуна. Али то је било разумљиво.
– Квашнин је био иницијатор ове рације?
– Мислим да није. Наравно, Врховни командант је знао за то, а онда је то био председник Борис Јељцин. Тада су нас „вероватни пријатељи“ на Западу били притиснули у свим смеровима, а на Русију су практично престали да рачунају у међународним пословима. У том смислу, на све могуће начине, били смо гурнути у страну од вруће тацке света у то време – бивше Југославије. Американци, Британци, Французи, Немци и Италијани одлучили су да искључе учешће Русије у мировној операцији на територији аутономне покрајине Косово. Очигледно, у Јељциновој пратњи било је људи који су саветовали председника да удари песницом и да подсети свет да Руси још увек имају барут у цевима.
– Руски падобранци не морају бити спремни за борбу – они су увек спремни за то. Војници и официри у мировној бригади били су као већ одабрани, било је потребно само да се разради логистика акције. Стигавши у Угљевик, почео сам активно да „ходам“ са командантом бригаде, пуковником Николајом Игњатовим на локацији јединице. У покрету смо разговарали о свим могућим опцијама за извршење задатка.
– Да ли сте се плашили прислушкивања у канцеларијама штаба?
– Нисмо се бојали, знали смо да се сви разговори снимају. У одвојеној згради на територији војног логора наше бригаде био је део јединица војске САД. Њена службена функција је комуникација и координација са руском командом, али реално, шпијунажа. На крају мог службеног пута у Босну, након што сам већ разрадио детаљан план за упад на Косово, командант бригаде, ја и остало мало смо се нашалили на рачун Американаца.
– На који начин?
На састанку командног штаба у штабу руске мировне бригаде, питам шефа обавештајне службе (који је претходно био упозорен): „Како у случају неопходности, можемо блокирати трећу америчку оклопну дивизију стационирану у близини?“ Главни се диже и весело извештава: “Друже команданте, комплетна команда и контрола америчког система је компјутеризована. Али главни комуникациони кабл није на територији дислокације, већ споља, 50м од баријера. Ако се исече, јединице неће моћи да примају борбена наређења.“ Захваљујем се официру на јасном извештају и завршавам састанак. Ујутро, у четири сата, пробудили су ме и позвали да погледам занимљиву ситуацију, како тристо америчких војника брзо закопава кабал и убацује га преко ограде …
– Али о предстојећем плану упада на Слатину америчке снаге нису ништа знале?
– Ништа. Није било ни најмањег цурења информација, ни са наше стране, ни из српске војне команде.
– Зашто сте обавестили Србе?
– Падобранска јединица требало је да прође већи део марша путевима Југославије, тако да је било немогуће деловати без координације. Гледајући унапред, рећи ћу да су српска браћа организовала зелени коридор по на својој земљи за нашу колону. Такође, аутомобили њихове војне саобраћајне полиције прочистили су пут руским оклопним транспортерима.
– Ви сте дали команду за почетак операције?
Российские десантники с миротворческой миссией ООН в Косове
– Не. Вративши се у Москву, изнео сам прелиминарни план акције начелнику Генералштаба. Усвојен је у целини, детаљи су затим дорађени од стране Генералштаба. Желим да нагласим да је операција припремљена веома пажљиво.
Да ли је постојао неки други план у случају да НАТО трупе уђу у борбу са нашом оклопном групом?
– План Б није постојао. Наши падобранци су отишли у Приштину да победе или умру. Али руска војна команда и ја, лично сам имао чврсто уверење – оружани одговор на запањујућу ароганцију Руса од НАТО-а не би уследио. Могу бити добри војници – Американци, Британци, Французи, Немци, али они немају такве борбене квалитете као ми. Плус, мировна операција је била међународна, тако да би генерали НАТО-а изгубили пуно времена за координацију акција. У ствари, догодило се. Дрскост је била оправдана.
Како је почела та војна операција?
– По пријему условног сигнала из Генералштаба, командант Игњатов је почео да делује по плану. 10. јуна, бригада је доведена у степен борбене gotovosti ради маневра. 1500 падобранаца је на стандардним возилима јурило по околини неколико сати, што је био параван. Под тим окриљем, оклопна возила БТР-80 су се тихо кретала према подручју концентрације – до аеродрома испод града. Додељени су борбени комплети – по два за сваког борца и суви оброци за десет дана.
У четири сата 11. јуна колона је почела да се креће према југословенској граници. Оперативном групом су командовали генерал Валериј Рибкин и генерал Сергеј Павлов. На територији Србије се придружио генерал-пуковник Заварзин, кога је именовао Главни штаб. Кретали смо се брзо, 80 km/h.
– Није било покушаја задржавања конвоја на путу?
– Било је. Али није било потребно успорити због противљења НАТО трупа. Амерички извиђачки сателити открили су кретање колоне када је већ прошла скоро две трећине пута до Слатине.
Док смо Београд брзо прошли, касније су кретање руских снага блокирали Срби. Научивши да се Руси журе према Косову, људи у сваком селу су изашли на пут – жене и деца су љубили наше оклопне транспортере, плакали од среће, певали, давали војницима цвеће и храну. Генерал Рибкин, са којим смо стално били у контакту, рекао ми је у два сата ујутро да је немогуће возити се улицама главног града аутономне регије – Приштином, јер је цело српско становништво изашло на улице, путеви су били препуни слављеника. Такође, колона је морала да успори у селу Косово Поље. На Слатину су дошли пред јутро.
– Да ли је било сукоба при заузимању аеродрома?
– Јединице југословенске војске су већ отишле, али чланице НАТО-а и снаге косовских Албанаца још нису дошле. Делујући јасно према плану, руски падобранци заузели су све стратешке објекте, поставили барикаде. До 7:00 12. јуна, аеродром је био потпуно обезбеђен, под контролом. И ускоро је наишла патрола Британаца. Ми смо само неколико сати били испред њих!
– Какав је био први сусрет са НАТО трупама?
– Касније сам био пријављен као директни учесницик. Британски тенк „Чифтејн“ је нагло стао поред нашег наредника. Није се померио. Изашао је један енглески официр и реко: „Господине војниче, ово је наша зона одговорности, одлазите!“ Наш војник му одговара, да не знам ништа о томе, да је на дужности са наредбом да никога не пушта унутра. Британски официр захтева да позове руског команданта. Потом долази поручник Николај Јациков. Он такође саопштава да не зна ништа о било каквим међународним уговорима, те да испуњава наређења његове команде. Енглез потом говори да ће контролни пункт прегазити тенком. Руски официр командује војнику са бацачем граната: „Готовс! Нишани““ . Британски официр и даље прети, али је возач тенка већ почео да покреже тенк уназад… Не можете уплашити руског падобранца.
– Да ли је било још покушаја да се из Слатине избаци наши?
– Командант КФОР-а (међународне снаге на челу са мировним операцијама НАТО-а на Косову), британски генерал Мајкл Џексон добио је команду од команданта снага НАТО-а у Европи, америчког генерала Веслија Кларка да порази Русе. Колико дуго би наши падобранци могли да издрже против 10.000 војника НАТО-а који су имали тешко оружје и подршку авијације? Сат или два на силу. Али генерал Џексон је рекао историјску фразу: „Не желим да будем кривац за почетак трећег светског рата.“ На томе су се смирили.
Након тога, преговори су одржани на нивоу министара спољних послова и министара одбране, а Русија је постала пуноправни учесник мировне мисије. Истина, нисмо добили свој сектор на Косову. Али наш војни контингент остао је тамо до 2003. године, док се у Москви није донела политичка одлука о његовом повратку у Русију.
Да ли сте се касније срели лично са генералом Џексоном?
– Да, више пута. Први пут у истом јуну 1999. године, долетео сам у првом авиону ИЛ-76 са падобранцима, са циљем јачања руске групе на Косову. Ни наређење бр. 1 није прекршено са тиме, али ја сам уважавао тог генерала.
Шта је број 1?
– Америчким и НАТО војницима у борбеним условима строго је забрањено да пију алкохол. Истина, након обављања заједничких мировних операција у бившој Југославији, у документу се појавило појашњење: „осим код Руса“. Треба напоменути да су амерички генерали били задовољни што су долазили у штаб руских мировњака у Угљевику и у косовској Слатини.
Али озбиљно, након наше демонстрације мишића на Косову, поштовање западних генерала према нама се приметно повећало. И политичара. По први пут у много година, Русија је свима показала да без ње светски проблеми не могу бити решени, да неће успети.
Али за мене је важније да је тада, у јуну 1999. године, дошло до незапамћеног пораста патриотске самосвести и у Русији и у Србији. Поново смо се осетили снажним, а Срби су видели да нису сами у свету, да је њихова пословица тачна, „Бог на небу, Русија на земљи!“
Србија сада пролази кроз тешка времена због свог пријатељства са нашом земљом. Али људи тамо верују да их Русија неће напустити. И то је тачно. Ако смо крајем 1990-их само показали нашу вољу на Балкану, сада уз вољу имамо и снагу.
