Опрашивање је веома битан, природан процес без ког би нестале многе биљне културе, процес који утиче на исхрану људи јер обезбеђује да храна буде квалитетна тј. да у себи садржи потребне витамине и хранљиве састојке. Због наведених разлога, важно је неговати опрашиваче како бисмо сачували биљне културе.
Опрашивање је у ствари процес преношења полена са једног на други цвет исте врсте. Полен (ситан прах) садржи мушке полне ћелије цвета и производе га прашници, који се налазе на врховима прашничних дршки. Наведени делови цвета чине мушке полне органе. Женски делови цвета састоје се од тучка, дршке и плодника у којем се налази женска полна ћелија. Сви ови репродуктивни делови цвета окружени су латицама упадљивих боја, које као задатак имају да привуку инсекте и друге животиње које преносе полен са цвета на цвет.
Извор: https://riznica.files.wordpress.com/
Постоје два типа опрашивања:
- Самоопрашивање (аутогамија) се код неких биљака врши стално, док се код других врши само на крају цветања, када унакрсно опрашивање није извршено.
- Унакрсно опрашивање (ксеногамија) заступљеније је од аутогамије и може бити биотичко (полен преносе животиње) и абиотичко (полен разносе ветар или вода).
А сада ћемо писати нешто више о типовима унакрсног опрашивања тј. ксеногамији.
Ентомофилија тј. опрашивање помоћу инсеката одиграва се тако што инсект преноси полен једног цвета на други цвет исте врсте. Када инсект слети на цвет, како би се нахранио поленом и прикупио цветни нектар од којег прави мед, поленов прах се лепи за тело инсекта и тако се даље преноси на тучкове и опрашује другу цветну јединку. На пример, цветови које опрашују лептири су углавном црвене боје и веома су пријатног мириса. Дневни лептири опрашују неке врсте каранфила (Dianthus) и дуванa (Nicotiana tabacum) и у току чина опрашивања слећу на цветове. Док биљке које своје украсе (цветове) отварају ноћу, логично опрашују ноћни лептири („вештице“) и углавном их привлаче латице блеђих боја, али са јачим мирисом. Ноћне опрашиваче привлачи: ноћурак (Oenothera), пуцавац (Silene) и орлови нокти (Lonicera). Вештице док изводе опрашивање, не слећу директно на цвет већ лебде испред њега, као што то чини колибри .
Сем инсеката, опрашивање могу вршити и друге животиње, попут птица, пужева и слепих мишева.
Што се птица тиче (орнитофилија), најдоминантнија врста јесте колибри (Trochilidae) који, као што је већ напоменуто, сисају цветни нектар док трепере крилима изнад биљке и то брзином од око 3.300 пута у минуту. То раде помоћу веома танког, оштрог и мало повијеног кљуна.
Пужеви то раде на другачији начин, тако што њихово слузаво и лепљиво стопало прелази преко цветова и тако прикупља одређену количину полена који преноси даље. Опрашивање помоћу пужева назива се малакофилија.
Хироптерофилију врше слепи мишеви (Macroglossus minimus) који су тешки свега 25 g. Опрашивање се одиграва помоћу дугачких њушки и језика. Хране се искључиво поленом и нектаром који им служе за подизање младунаца.
Абиотичко разношење полена помоћу ветра (анемофилија) је заступљено код скоро свих трава, палми и великог броја дрвенастих биљака попут брезе, тополе, храста, леске, платана, дуда и других. Зељасте биљке које имају могућност опрашивања помоћу ветра су: хмељ, коприва, конопља итд. Овај процес одвија се тако што се полен, који се налази на биљци разноси ветром. Дакле, и најмањи дашак ветра је довољан да пренесе полен. Различите биљке имају различите „технике хватања“ полена. Код неких су тучкови високо уздигнути и лепљиви, што омогућава већу вероватноћу опрашивања.
Из наведених примера можемо закључити да је ово широко заступљен природан процес и да га врше разне врсте животиња, од пужева до слепих мишева. Зато, чувајмо наше опрашиваче који нам омогућавају приступ хранљивим материјама. Важно је нагласити да по завршетку полинације, започиње други процес познатији као „оплодња”.
Извор: Екоблог
