За данашњи Запад нема добре Србије, ни Русије …

Каква год да се започне прича на Западу о улози Срба у „дисолуцији Југославије“ они ће се појавити као „лоши момци“. Стереотип је већ досадан и западним пропагандним машинеријама, али од њега се неће одустати. Уобичајени уметнички поглед на свет на Западу не добацује даље од великих мисли Медлин Олбрајт. Срби су у тим наративима кукавице и битанге које подмећу бомбе у метроима и силују. Најопаснији су босански Срби.

Кад су на Западу напали „поглед на свет“ филма из руско-српске филмске продукције „Балканска међа“ Владимир Медински, министар културе Русије се слатко насмејао пред ТВ-камерама и рекао: „Коначно смо почели да правимо филмове који промовишу наше вредности, истину и другачији поглед на међународне односе.“ Министар који разуме своју улогу. И да, то је онај писац који је прошле године нашао времена да дође на Београдски сајам књиге на представљање своје књиге „Рат – митови СССР 1939-1945“. Министар једне од најважнијих влада у свету одвојио је време за сајам књига у Србији. И то приватно. И није нам чудно. Ваљда ни Мединском. Као што би се данима приповедало кад би министар моћне Данске учинио тако што. Ух, па том почашћу би се отварали централни дневници, затрпавале насловне стране. Кавих све експерата и аналитичара би се појавило. А „Балканска међа“ и Медински су само ослобођење нормалног погледа Руса на Србе који је успостављен одавно. У јасном координатом систему.

Још кад је пукла „Невесињска пушка“ (1875), док се читава Европа комешала у сенци Источног питања, и кад су руски добровољци почели да одлазе у далеке српске земље, Фјодор Михајлович Достојевски је узвишено писао о генералу Черњајеву који је организовао „младу армију Словена-устаника“. На примедбе руских западњака, да су официри добровољци „изгубљени људи који у својој земљи нису имали шта да раде и који су пошли тек да негде пођу“ Велики Фјодор је био изричит: „Они у Европи прослављају руско име и својом крвљу нас уједињују с нашом браћом.“ И није имао дилему да ће то дело бити „забележено у историји.” И да ти храбри људи „отпочињу нову епоху. То су пионири руске политичке идеје, руских жеља и руске воље које су они пред Европу изнели.“

Још неколико реченица из тог херојског доба : „Већ сам хтео да закључим свој Дневник и већ сам прегледао коректуру, кад ми изненада дође једна девојка. Упознао сам се с њом зимус… Из имућне је куће, материјално не оскудева, али много пажње посвећује свом образовању и долазила је да од мене тражи савет шта да чита… Овог пута је ушла и одмах рекла: – У Србији су потребни људи који ће неговати болеснике. Одлучила сам да приверемено одложим испит… Погледала ме је готово плашљиво, а ја сам у њеном погледу јасно прочитао да се она већ одлучила и да је њена одлука неопозива…“ (Из Пишчевог дневника за 1876.)

После ове личне драме, Русима и Србима су велике историјске драме давале различите улоге. Одвајала су их геополитичка кретања и идеолошка усмеравања, али сусптанца је остајала. И сваки пут се појављивала из сенке. Није лако, рационализованим баналностима за политичку употребу, објаснити зашто Срби немају такав однос ни према једном другом народу, али нам је остала ова Фјодорова раскошна реченица, која је инспирисана у оно време честим чуђењем да је „руски народ понекад невероватан“: „Свима је постало јасно шта је то: то је, пре свега, тј. пре свих историјских, политичких и других тумачења – жртвовање, потреба да се човек жртвује за браћу, и осећање добровољне обавезе најјачег словенског племена да се заузме за слабије да би, пошто их изједначи са собом у погледу слободе и политичке независности, тиме положило темељ великог свесловенског јединства у име Христове истине, на корист, љубав и службу целом човечанству, у заштиту свих слабих и угњетених у свету.“

„Балканска међа“ је акциони роман и по природи ствари у њој нема тако дубокоумних реченица, али сва та холивудско-комерцијална „акција“ је постављена на тим темељима. „Инспирисан истинитим догађајима“ Иван Наумов исписује причу о томе како се руски одред из састава СФОР-а у Босни, скрајнут као и јељциновска и козирјевљевска Русија, у часу преображава у армију без мане и страха.

Ситуација је немогућа, искушење изведено до краја: Нема јасне наредбе из Москве; нема некадашње моћне совјетске војне хијерарахије и самоуверености; најхрабрији руски генерали се бране од вашингтонских инструкција тако што у телефонску слушалицу вичу „ништа вас не чујем, ништа вас не чујем“; руски војник мољака жене на уличним тезгама по босанским варошима да им дају „попуст“ за паклу цигарета; руска команда ће правог хероја због инцидента с америчким колегом устрашено и безглаво вратити у Русију и удаљити га из војске, а њега ће на Косово вратити љубав према српској девојци – али негде из колективне подсвести тих понижених униформи, а којима је „даровано“ да и они дисциплинују српски народ побуњен против недодирљивог Запада, одједном ће се појавити Рус. Онакав како га је описивао Достојевски. Понекад невероватан!

Освајање аеродрома „Слатина“ је за Русе је догађај који им је вратио достојанство и право да поново користе реч – храброст. И осећај да опет могу да буду хероји. Велики народ не постоји без хероја.

„Балканска међа“ јесте жанровски поглед на свет који има у виду незаобилазне узоре – „Алфа тим, Рамба 3 или Зелене беретке“ али је то и један успешан десант у холивудски парк хероја. Важна је то операција. Јер, простор хероја и хероизма готово читав век освајају и држе манипулатори из „Свете шуме“ – кад је Џон Вејну понестало Индијанаца разбијани су Немци на свим фронтовима, а кад је и то дозлогрдило онда се Силвестер Сталоне претворио у Рамба који је коначно у филму показао Азијатима, којима се иначе ништа није могло у Вијетнаму; отишло се и у косомос – Америка је морала да побеђује и ванземљаце. Американци су били једини хероји у свету Pax Americana, а остали „жестоки момци“ свих нација и боја су претварани у дрипце или у најбољем случају – помоћнике хероја. Неподношљиво за историјске народе.

„Много тога се тада било накупило. Постојала је жеља да се уради бар нешто, било како“, прича у Епилогу романа простодушни руски подофицир Цибуља. „Затезало се као опруга, завијало – а до тада као да смо били слепи. Од деведесет прве? Можда чак и пре… Сви су трпели, прилагођавали се, свашта подносили. И знате шта ћу да вам кажем… Неко се много прерачунао. Није требало нико да се петља у Југославију.“ Али кад се већ петљао и натерао Русе да им се смучи улога слепог „помоћника Запада“ онда оно што се десило није могло да се спречи. „Јер ако свако уради само један корак више од онога што је обавезан – могу се планине померати.“

Књижевни критичар би нашао да се овај роман одликује уверљивим драматизацијама карактеристичним за овај жанр. У одлучној акцији – припреме да руска колона која долази из Босне може несметано уђе на аеродром – на „балканској међи“ уједињују се унуци „белих“ Руса које је примио Александар Карађорђевић после Октобарске револуције, унуци „црвених“ Русе који су стигли прво у Крајину, па у Репулику Српску, да се као добровољци боре са „својом браћом“ и – Срби. То је та победничка војска. То јесте пројекција из романа, али не потцењујмо романописце.

Сетићете се да је Александар Солжењицин у интервјуу Шпиглу свету објавио да је Русе отрезнило, управо ово – „сурово бомбардовање Србије. То је обележило црном, непоправљивом цртом однос према Западу – и истине ради, треба рећи у свим слојевима руског друштва“.

А колико је то велики посао, описивала је после Солжењицинова супруга Наталија Дмитријевна. Кад је она дошла у Москву 1992, као претходница породице да нађе где ће да живе, била је „поражена каква је била општа заљубљеност у Америку међу нашим пријатељима. Кад сам покушавала да им кажем да сам 17 година живела у Америци, и да је то заиста прекрасна земља, али и да има своје велике проблеме и да то уопште није рај, нико није хтео да слуша.“

Још теже је било објаснити Русима шта Америка мисли о њима: „Доласком у Америку схватили смо да Запад не мрзи само комунизам, него Русију“, причала је Наталија Дмитријевна новинару НовостиБранку Влаховићу. „Када су нас протерали из СССР, на Запад смо стигли са љубављу према демократији и Америци. Касније смо схватили да нама смета комунизам, а њима смета и Русија. Без обзира каква она била.“ Како је Русија расла после марша моторизоване јединце на „Слатину“ тако је ово постајало неупитно. Нема добре Русије за Запад.

Ко зна шта би ризиковао онај ко би пре деценију то исто рекао за Србе, Србију и Републику Српску. У сваком случају не мало. Данас више не ризикује ништа. Неће му одговарати ни НАТО лобисти ни „другосрбијански“ љубитељи „западних вредности“, пошто се данас више ништа не очекује од Запада. Ни поштовање докумената које су они прихватили – Дејтонског споразума и Резолуције 1244. Нема добре Србије за данашњи Запад. Једино оскаћена и понижена могла би да остане на „путу за Европу“ до у далеку будућност. И била би, можда, за педаљ ближа од Турске.

Извор: Све о Српској