Светомир Јовановић, паор ратничког срца

Француски маршал и почасни српски војвода, Франше д Епере изјавио је једном приликом: „Окупљени око свог краља и заставе за слободу земље; ти сељаци, без напора, претворили су се у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих.“

И заиста у ратовима за ослобођење од 1912. до 1918. невероватан је број примера да су прости и неписмени сељаци често задивили свет својом изванредном бистрином ума, војничким резоновањем и несебичним пожртвовањем.

Животна прича Светомира Јовановића из села Ботуње код Крагујевца, један је од примера те невероватне трансформације сељака у војника о којој је говорио Франше д Епере.

Светомира Јовановића је Први балкански рат, који је почео 1912. године, затекао на одслужењу војног рока. У току рата унапређен је у чин каплара. Учествовао је у борбама око Новог Пазара, Косовске Митровице и Скадра.

Током Другог балканског рата Светомир се борио на фронту код Власине и Сурдулице.

Објава Првог светског рата затекла га је у Крагујевцу, одмах се пријавио у касарну. Борио се Светомир Јовановић на Церу и Колубари, Мачковом камену, Гучи и Дрини, а после тога, кад је Бугарска ушла у рат, и са Бугарима код Зајечара.

… ти сељаци, без напора, претворили су се у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих

При повлачењу према Албанији, поносно је носио заставу Петог прекобројног од Ниша до Драча, где је због болести морао предати другоме.

Када је почела велика солунска офанзива, Светомир је био ордонанс коњаник код генерала Узун – Мирковића. Јавио се добровољно у 24. пешадијски пук, учествовао је у борбама за Водену, Лерину и Битољу. После поновног освајања Битоља борбе су биле све огорченије, нарочито на коти 1050 и Соколцу. Ровови су били удаљени на једва тридесетак метара.

„На коти 1050 био сам на објавници са шест војника, једна немачка батерија са шест топова била нас је опазила и почела да туче. Одстојање није било велико. Ми смо згодно подишли, тако, да нас непријатељ није могао више тући. Својом ватром из пушкомитраљеза натерали смо непријатеља у бекство тако да је на попришту оставио два брдска топа. Том приликом заробили смо и три немачка војника. Један непријатељски одред дојурио је да поврати изгубљени положај, али је и нама дошао у помоћ један наш вод, те смо успели да осујетимо тај контранапад.“ – причао је касније Светомир новинарима.[1]

Ипак, Немци и Бугари нису одустајали, па су после десетак дана извршили нови напад на српске положаје. Светомир је и тог дана био на пуковској извидници са десет војника. Приметивши да се непријатељ ускомешао, он је известио свог командира да се вероватно спрема напад јер се непријатељ чудно понаша. Командир не желећи да ризикује, подигао је борбену готовост и наредио војсци да се спреме за „дочек“ непријатеља.

Догодило се управо оно што је Светомир предосетио, непријатељска коњица појурила је у бесомучном трку ка српским рововима. Читава брда непријатељских војника и коња ваљала се у својој крви. Српска митраљеска одељења припремила су по наређењу ватрени дочек за непријатеља који је био заустављен у јуришу. Настао је крвав окршај. Обе артиљерије нису могле да дејствују, јер су војници били измешани. Отпочела је борба прса у прса. Непријатељ је био потпуно потучен.

После овог подвига, као и оног на коти 1050, Светомира Јовановића предложили су за Карађорђеву звезду.

Кад су наше трупе повратиле Битољ, после једног жестоког окршаја, непријатељ се повукао таквом брзином, да се није знало где се зауставио. Многе патроле вратиле су се без резултата.

Са још два војника, Светомир се добровољно јавио да изврши извиђање: „Ишли смо опрезно напред – сећао се Светомир касније свог подвига – после шест, седам километара стигли смо до неких винограда. Немци су ту имали своје маскиране ровове, у којима су се били притајили. Кад су приметили миоју патролу, одлучили су да нас сачекају да приђемо што ближе, па да нас онда заробе. Ми смо благовремено опазили да нам се спрема клопка, те смо се нагло повукли натраг. Немци су опалили из пушака, а ми смо се сручили у једну јаругу, где смо били заклоњени од непријатељске ватре. При повлачењу, наишли смо у једној јарузи на напуштену непријатељску комору, где смо запленили читаве сандуке са посластицама и цигаретама. Натоварени тим сваковрсним ђаконијама почели смо опрезно да се повлачимо према својој јединици. Кад смо изашли на чистину, Немци су почели да нас туку из митраљеза и два топа. Видело се да им је много стало до тога да униште нашу, патролу, те да нас тако спрече да донесемо нашој војсци потребна обавештења. После успешно обављеног задатка, срећно смо се вратили у Битољ, где су нас старешине и другови радо дочекали. Сви команданти пратили су кроз двогледе кретање патроле и лично су нас похвалили због овог успеха. „

Поред личних похвала од стране официра, стигло је и званично одликовање, као и унапређење у чин поднаредника.

Након ових херојских дела, очигледно свесни могућности поднаредника Светомира Јовановића, официри су га прекомандовали у Охридски комитски одред. Командант одреда био је пуковник Војин Блажарић.

Главни циљ овог одреда било је извиђање непријатеља и вођења борби у његовој позадини, Охридски одред извршавао је задатке у околини Тиране, Дебра, Гостивара, Тетова, Косовске Митровице и Новог Пазара.

Једном приликом одред се сукобио са Аустријанцима код Тиране. Десетина у којој се налазио Светомир ускочила је у један непријатељски ров и успешно бацила бомбе, иако је непријатељ дејствовао из митраљеза.

Тешко је издвојити сва херојска дела и акције у којима је учествовао поднаредник Јовановић. Ипак, може се рећи да се прославио у српској војсци када је преобучен у бугарску униформу, ушао неопажено у један бугарски ров и сазнао да ће непријатељ те исте ноћи извршити напад. Искрао се затим из рова и јавио нашој војсци за планирани непријатељски напад. Српска војска је спремно дочекала и лако одбила напад Бугара. Често ће до краја рата поднаредник Јовановић понављати овакве случајеве са убацивањем у непријатељске редове, због чега ће бити одликован и медаљом за храброст Милоша Обилића.

Након ратова Светомир Јовановић вратио се у своје село где је живео повученим животом са женом и троје деце. Делио је судбину са својим мештанима и живео у тешким условима, обрађивајући своја два хектара земље.

До краја живота се овај витез Карађорђеве звезде борио као у ратовима – храбро и без повлачења.

[1] Интервју за Правду, 10.01.1939, новинар Милан Јовановић.

Извор: Б(л)оговање