ПИТАЊЕ НА КОЈИ МНОГИ НЕ ЗНАЈУ ОДГОВОР

Шумадија је највећа субрегија средње Србије. Њена територија у ширем смислу обухвата просторе између токова Саве и Дунава на северу, Велике Мораве на истоку, Западне Мораве на југу и Дичине, Љига и Колубаре на западу

Шумадија је географска регија у Србији. Име је добила по шумама које су некада прекривале највећи део њене територије. Административно средиште је Крагујевац, који је уједно и центар Шумадијског округа. Стари назив за Шумадију је Тривалија (грб Тривалије се много касније, у време устаничке Србије налази и на барјаку војводе Лазара Мутапа.

Шумадија је највећа субрегија средње Србије. Њена територија у ширем смислу обухвата просторе између токова Саве и Дунава на северу, Велике Мораве на истоку, Западне Мораве на југу и Дичине, Љига и Колубаре на западу. У ужем смислу она обухвата просторе до долинских развођа Саве, Дунава и двеју Морава. Према неким интерпретацијама (савремене друштвене прилике, традиционална геологија (Цвијић) и етнологија (Ердељановић) , као северна граница Шумадије означен је појас између Космаја и Авале.

Текст Немање Девића из српског академског круга

КЊИГА О ШУМАДИЈИ

Мноштво је Шумадинаца предводило Србију у рату и миру, бринуло о земљи, ковало државотворне планове – од Црног Ђорђа и Гарашанина до Љубе Давидовића и Милорада Драшковића. Значај Шумадије у историјској и националној свести српског народа остао је непроучен

Шумадија није земља државотворних Шумадинаца који у срцу носе шајкачу и опанке. Није ни звук Дугићеве фруле ни Крњевчеве хармонике, нити реч која буди пркос и понос. Није песма Добрице Ерића ни баштиник обичаја. Ни кућа која мами гостопримством, осваја хумором и зрачи славном прошлошћу. Ни снага звона са Опленца, ни непокорена колевка бунџија и државника, ни област шљиве и препеченице. Ни земља слободара и столетних букви. Шумадија је збир свега тога; она је и наслеђе и путоказ.

Не постоје јасне границе Шумадије. Ако би морале да се повуку, могли би да кажемо да су на северу њене међе Сава и Дунав, на истоку кривудава Велика Морава, на југу Западна Морава, на западу Колубара и речица Љиг. Од запада према истоку наслањају се једна на другу историјске области, данас мање или више заборављене и запуштене: Качер – брдовити предео око Љига, Белановице и Рудника, Јасеница – од изворишта на Руднику до ушћа у Велику Мораву. Донекле је засебан некадашњи Орашачки срез (Аранђеловац) који са Опленачким (Топола) гради језгро државотворне Шумадије.

На северу, у делу тока Дунава лежи Подунавље са градом Смедеревом – некад а и данас познат воћарско-виноградарско-повртарски крај. Космај обухвата широку територију око ове планине, до близу Београда. Јасеница се наслања на Лепеницу која у свом току обухвата и Крагујевац. Левач са средиштем у градићу Рековцу је област чија су прва села по легенди опустела после Косовског боја, а данас је најнеразвијенији део Шумадије, озбиљно захваћен белом кугом и таласима исељавања младих. Многим песмама опевана област Гружа, издужена, пружа се до надомак Чачка и Краљева. На истоку се, дуж најдуже српске реке, простире плодно Поморавље. Сваки од ових области и варошица, сваки крајолик и виногорје, свака планина и река, имају свој особен дух и историју.

Премда и значајан део Београда потпада под њене границе, за средиште Шумадије сматра се стара престоница – Крагујевац. По административној подели Крагујевац је уједно и центар истоименог Шумадијског округа који обухвата општине у језгру ове области. Шумадинцима се, међутим, осећају и многи изван тих граница, и у Србији и у белом свету. Регион из ког су започињале српске буне и револуције XИX и XX столећа име је понео по густим шумама које су прекривале његов највећи део. Требало је времена да се искрче, па да ово постане земља свињара, а још толико да прерасте у земљу шљива и шљивара. Прва и најбројнија досељеничка струја била је из динарских предела, али је Шумадија током XИX века постала привлачна за насељенике из свих крајева који су овде без сејмена и кабадахија могли колико-толико да планирају мирнији живот. Временом су се саживели са својим стаништем. Постајали су поносити Шумадинци, чији су „гуњац и опанак“ како је говорио Никола Пашић, створили модерну српску државу. Ту је, како закључује Јован Цвијић, „државна и шира народна мисао као кристал јасна“ па није ни чудо што је ова област била колевка буна и устанака против сваког завојевача. Националну мисију Србије они су пожртвовано носили и у оба светска рата.

Средњовековна српска држава проширила се према овом подручју на крају XИИ века. Једна од престоница државе краља Драгутина био је и Београд, а после пораза на Косову и повлачења на север, престоница деспотовине Бранковића било је Смедерево. Са падом Смедерева 1459. и цела средњовековна Србија коначно је пала под Турке. Често су се у пограничним деловима водиле крваве битке и смењивали господари. Од 1718. до 1739. Шумадија је, у оквиру провинције под именом Краљевина Србија, била под аустријском влашћу. Затим је поново пала под Османлије, организована као Београдски пашалук, тј. Смедеревски санџак.

Дуга, дубоко укорењена и несавладива слободарска свест овдашњег становништва учинила је да баш Шумадија буде центар ослободилачке борбе против Турака и буђења државотворне свести, а доцније и Пијемонт српског уједињења. Крајем XВИИИ столећа (1788-1791) ови предели улазили су у састав тз. Кочине крајине, побуњене територије којом су поново добрим делом загосподарили Аустријанци. Поновно успостављање контроле над Шумадијом од стране Турака протекло је уз ужасне мере одмазди, прогона, расељавања. Карађорђе је на Сретење 1804. повео масовни устанак против Турака у Орашцу. Његов кум Милош Обреновић подигао је други устанак у Такову, на Цвети 1815. Није реализована идеја да се тачно на пола пута између ова два места, на Руднику, подигне заједнички споменик за два вожда, у знак династичког помирења. За сада, можда као најупечатљивији симбол Шумадије, уздиже се црква Светог Ђорђа на Опленцу. Она је остала, видљива целој околини, да сведочи о времену краљева из народне династије које су сељаци следили у биткама, а у миру против њих добијали парнице када би им ти исти краљеви нехотице начинили какву штету у виноградима.

Мноштво је Шумадинаца предводило Србију у рату и миру, бринуло о земљи, ковало државотворне планове – од Црног Ђорђа и Гарашанина до Љубе Давидовића и Милорада Драшковића. Значај Шумадије у историјској и националној свести српског народа остао је непроучен.

По речима Милана Грола:

„У карактеру Шумадије […] бучни, самохвалисави и разметљиви шовинизам никада није добио израз.“

Политички и национални вођа Хрвата у Краљевини Југославији Влатко Мачек писао је:

„Огроман национални напор Шумадије, који је нанео судбоносан удар моћној Турској Царевини, створио је од ње привлачну јединицу за све остале делове нашега народа. Све очи и сва срца била су упрта у њу.“

И Јован Цвијић је о Шумадинцима делио позитивно мишљење – одликовала их је:

„Силна национална свест и осећање националне мисије, велика морална и духовна смелост, способност да формулише и оствари идеје.“

У њиховим карактерима опажао је често питомост и благородност, озбиљност, мушкост, ведрину, достојанственост, тежњу за општим добром, али и оштрину, суровост.

Сувишно би било да наводимо колико је Шумадија дала великана. Дала их је свака покрајина, сваки срез. Списак знаменитих Шумадинаца – уметника, војсковођа, академика, политичара – не може се ни сачинити с тачком на крају. Можда је ипак на месту питање шта би било да се неки од њих нису родили и начинили своја велика дела.

Колико би Србија још робовала да није било једног Карађорђа? Ко би писао тако бритко као Радоје Домановић, да нас свака његова сатира подсећа на наше време? Ко би тако маестрално изнео карактерне улоге српског геџе или сеоског домаћина, на место Крагујевчана Гидре Бојанића и Циге Јеринића? Како би наш идентитет био испразнији да не читасмо Данка Поповића и његову Књигу о Милутину? Коначно, не би се могла замислити српска весеља нити каква светковина да не беше Шумадинца Драгише Недовића, који нам је оставио у наслеђе више од 400 песама. И севдалинку „У лијепом старом граду Вишеграду“, које се, веле критичари, ни сам Шантић не би постидео.

Извор:
ЛЕПА ШУМАДИЈА