Америчка поморска блокада Кине?

Са заоштравањем трговинског рата САД и Кине, о чему смо писали овде, и нејасним намерама председника Трампа – да ли ће ићи даље у стратешкој агресији на Кину или је ово ипак само преговарачка тактика пред коначни договор – није бесмислено бацити геостратешки поглед на један аспект слабости кинеске позиције – онај поморски.

Кина је приморска земља, са дугом обалом и богатом поморском традицијом. Али, и то је основна слабост, Кина не поседује сигуран излаз на океане, већ је ланцима острва затворена у приобалне воде. Она те ланце не контролише, већ контролу имају Американци, заједно са својим острвским савезницима. Погледајумо мапу:

Црвеном бојом је обележен тзв. први ланац острва, у који Американци полажу велике наде уколико до сукоба с Кином ипак дође. Како се види, ланац на северу полази од Јужне Кореје и Јапана, стабилних америчких савезника, који са Кином чак имају нерашчишћене историјске рачуне. До следећег великог острва Тајвана пружа се низ малих острва која су такође под америчко-јапанском контролом, укључујући Окинаву са великом америчком војном базом. Тајван је готово претворен у тврђаву, а налази се само стотинак километара од кинеског копна. Следећи у низу су Филипини, са низом острва. Ова земља је деценијама велики пријатељ Америке, уговорно уклопљен у амерички стратешки систем. Нови председник Дуарте покушао је извесно отопљавање са Кином, али (још) није далеко стигао. Одмах иза филипинског архипелага налази се велика америчка база Гуам. Потом следи огромни индонежански архипелаг, с тим да Индонезија и САД имају чврсте и стабиле политичке и војне везе.

У светлу ове затворености, лепо се може разумети кинески покушај да мало прошири своју акваторију заузимањем простора на Јужном кинеском кроз изградњу војних и цивилних инсталација на малим острвима (Парцелска, Спретли), а без  обазирања на чињеницу да се ради о спорним територијама. Наравно, Америци не одговоара ово кинеско ширење, па подржава остале земље које полажу право на делове овог мора и чак плови овом водама војним бродовима, провоцирајући Кину.

У случају рата, сукоб би се тако одвијао у кинеском дворишту, практично на кинеској обали, што би Америци дало важну стратешку предност. Свакако, Американци би покушали да одрже овај ланац што дуже у животу, а Кинези да га што пре разбију. Идеалан кинески циљ је остварење контроле над овим ланцем и излазак на Пацифик, али је он тешко остварљив због америчке технолошке надмоћности. Да би Кина повећала шансе, морала би да изведе превентивни напад, што би било врло рискантно.

Али, прави рат није једини облик сукоба у коме би неповољан кинески поморски положај представљао стратешку слабост. Друга могућност, о којој се у САД доста говори, јесте поморска блокада Кине од стране САД, усмерена на економско исцрпљивање. Јер, највећи део кинеског и извоза и увоза иде поморским путем, па би успешна блокада донела Кини велике тешкоће и можда је чак присилила на попуштање. Питање да ли би поморска блокада неминовно донела ескалацију и прерасла у прави рат остављамо по страни.

Поменути ланац острвља свакако је  погодан и за блокаду кинеске спољне трговине. Њему се може додати Молучки пролаз, морски теснац између Суматре (Индонезија), са једне, и Малезије и Сингапура, са друге стране. Овим теснацом пролази око трећине светског поморског саобраћаја, пошто су ка њему оријентисани Кина, Јапан и Јужна Кореја, велики светски трговци. Пошто је узак, контрола над бродовима је доста лака, и поред поморског права које штити слободну пловидбу.

Кина одавно осећа проблем затворености и Молучког теснаца, па га је помињао још кинески председник Ху Ђинтао 2003. као Молучку дилемуКине.

Кина и њена економија зависни су од увоза енергената, сировина и полуфабриката, као и већина света данас у време глобалног повезивања. Стога би поморска блокада веома погодила кинеску привреду. Погледајмо пример нафте. Кина увози око 70% укупних потреба, добрим делом са Блиског истока. Русија јесте последњих година највећи снабдевач Кине, али је то скромних 15,8% увоза (2018). Нема сумње да Русија и Казахстан не би могли да надокнаде целокупне губитке Кине у нафти настале због поморске блокаде и губитка прилива са Блиског истока. Русија никако не може да брзо повећа капацитете нафтовода и налазишта да би у великој мери припомогла Кини, а питање је да ли би смела и хтела да преусмери на Кину нафту коју продаје Европи, јер би тиме угрозила своје будуће европске послове. Додуше, и то што Русија може сигурно би било драгоцено Кини, пошто би, заједно са домаћом, кинеском продукцијом, покрило бар половину потреба, што је вероватно довољно за дуготрајни отпор, свакако уз рационисање и реструктурирање потрошње.

Кина је покренула Нови пут свиле макар једним делом због решења Молучке дилеме, односно тражења излаза из проблема затвореног мора које је лако блокирати. Један крак већ води до луке у Мјанмару, а нафтовод и гасовод за Кину су већ у функцији. Други крак је ка Пакистану, а у току је градња железнице и нафтовода до Кине, са идејом заобилажења евентуалне блокаде. Један велики руски гасовод ће бити оперативан крајем ове године, а један нафтовод већ функционише, док се други гради. На тај начин покушава се обезбедити макар део потребне нафте и гаса. Храбрије посматрано, чак би се могло помислити да је основни разлог Новог пута свиле жеља да се изграде континентални путеви од Кине ка Европи и Азији, сутра и Африци, и тако избегне могућност блокаде од стране САД у неком евентуалном будућем сукобу. Пројект јесте скуп, али вероватно дугорочно има смисла, посебно узимајући у обзир амерички хемегонизам и велику популарност политике ограничавања Кине у америчком естаблишменту и јавности.

Највећи проблем Америке са блокадом не би био оперативан, већ дипломатски пошто би било тешко обезбедити ширу подршку агресивној политици која свима наноси економску штету.  Питање је и да ли би чак све земље ланца пристале да учествују у америчкој блокади Кине, посебно због могућности ескалације. Како неко рече, Америка може отићи, а Кина остаје заувек.

Аутор: Бошко Мијатовић

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ