Згажени Устав

Могуће је залагати се за решења супротна Уставу, чак иако сте највиши државни функционер,алиспровођење тих решења могуће је само ако се Устав претходно промени. Самим тим преговорање о разграничењу КиМ је супротно преамбули Устава. Сувереност не припада грађанима (члан 1. и 2.), јер председник проверу свог плана о Косову и промени граница не врши на референдуму (члан 8.), него јеповерава агенцијама за истраживање јавног мњења. И још се љути на грађане што не подржавају план који никада нису ни видели. Владавина права и подела власти (члан 3. и 4.) не постоје, јер се председник – маргарин у све меша од доношења закона уместо Скупштине, до преузимања одлука судова када најављује ко ће од протестаната испред председништва бити задржан, осуђен, кобити гоњен прекршајно, а ко кривично.

Дошло је до потпуног преузимања јавног система од стране владајуће странке која попут хоботнице прожима све јавне институције, чиме је повређен члан 5. Устава. Јавни функционери директно одговарају страначким повереницима и регионалним кординаторима, што је класичан сукоб интереса (члан 6). Врши се потпуна дискриминација грађана на основу политичког опредељења (члан 21.), а свакодневно се гуши слобода мишљења и изражавања (члан46. ), кроз непостојање дијалога у парламенту и на телевизијама са јавним фреквенцијама, али и медијским линчем сваког оног ко другачије мисли. Тиме се крши и слобода медија (члан 50.) која има статус прасетине у Исламској држави. Контрола медија је опсесија овог режима, па је тако новцем компаније у већинском државном власништву, дакле новцем грађана Србије, купљен кабловски оператер и мања регионална телевизија у власништву страначког човека, да би се заправо тим средтвима купиле две телевизије са националном фреквенцијом. Контролисаним медијима се део нације држи анестезиран, а нарочито најстарији грађани који живе од медијских илузија, након што је одузимањем пензија нарушена економска сигурност пензионера (члан 70.).

Правосуђе је у потпуној контроли политичке власти и закони се селективно премињују што је видљиво у случају Савамале, одузимања пензија, али и кроз бескрајно дуге судске поступке. Закони се примењују, само ако не сметају онима на врху. Врховни касациони суд и кад пресуди нешто што народ ишчекује, попут одлуке о швајцарским францима, одмах се донесе закон који то анулира. Оштрина закона прецизно, тачно и беспоговора се примењује само на оне на дну пирамиде, када је потребно одузети стан због неколико неплаћених рачуна, али не и на велике пореске дужнике, који служе режиму. Тиме све одредбе о правосуђу (чланови 139-165) остају мртво слово на папиру, а гази се право на правично суђење (члан 32.), као и принципи уставности и законитости (чланови 194. -198).

Врши се неовлашћено коришћење приватних података о личности (члан 42.) у партијске сврхе, па тако владајућа странка у име свог лидера шаље пропагандна писма пензионерима на лично име.Обавештеност грађана (члан 51.) о пословима од јавног интереса се сужава и све је тајно. Као кад ранохришћана у Риму, тајни уговори, тајни послови, тајне вечере, тајни ручкови, тајне седнице (Уставни суд три године није заказао јавну расправу)… а на све то спрема се измена закона којим ће се додатно сузити могућност провере информација. Уосталомшта грађанин има да зна како се троше његове паре у јавним предузећима! Изборно право (члан 52.) и активно и пасивно је обесмишљено кроз капиларне гласове, уцене, бугарске возовеи фотографисање гласачких листића телефоном. Једнака доступност јавних функција (члан 53.), али и право на рад (члан 60.) су празнословне одредбе, јер је углавном и за стручне, неполитичке позиције основни услов оданост вођи и партији. Слобода у смислу непринудног удруживања (члан 55.) је погажена обавезним чланством у Привредној комори и огромним чланаринама којима се рекетира привреда. Право на штрајк (члан 61.) је суспендовано радницима ФИЈАТ-а колективним уговором којим им је неуставно ускраћено ово право на три године (члан 61.).

Озбиљно су поништена и начела слободног тришта, слободе предузетништва и једнакости положаја на тржишту (чланови 82, 83. и 84.). Привредници се рекетирају, а код добијања јавних тендера и послова се унапред зна ко је победник. Равномеран регионалан развој (члан 94.) је мит, јер улагање јавних средстава зависи од места локалног шерифа у партијској хијерархији.

Свих 17 побрајиних надлежности које припадају Републици Србији (члан 97.) су замењене чињеницом да све надлежности од законодавне преко судске, па доодређивања броја жица на гондоли и потребних националних стадиона се налазе у рукама једног човека.

Све одредбе о Народној скупштини (чланови 99-110) су обезмишљена посланицима на звонце, бејзбол паарламентаризмом и куриозитетом да смо једина земља где рад парламента опструира власт подношењем бесмислених предлога и онемогућавањем опозицији да говори. Шта рећи тек о одредбама о председнику Републике (чланови 111-121), а нарочито последњој да се о председнику Републике доноси закон, кад он живи у убеђењу да је он закон. Влада (чланови 122-135) уместо носиоца извршне власти има статус ботаничке баште на челу сафикусом. Све институције и системи власти су бесмислени јер, моћ прати само једног човека и даље се распоређује по принципу концентричних кругова и блискости њему, уместо према уставној снази функције коју неко обавља.Независтан положај и везаност државне управе за устав и закон замењени су улогом партијског плена са основном улогом подмазивања партијске машинерије (члан 136).

На крају, Уставни суд (166-175) који би на наведене повреде морао да реагује, уз изузетак понеког издвојеног мишљења, се самоизловао, прогласио потпуну независност од Устава и реалности и претвориоу полу ноја полу хрчка, који пред уставним аномалијама забија главу у песак или се укопова бежећи од питања које би морао да решава.

(Аутор је председник Удружења за заштиту уставности и законитости)

Извор:
НСПМ