ЦРНИ ПИЈАЧНИ ДАН Хиљаде људи изашло је у центар Варварина а онда су се усред бела дана СРУЧИЛЕ НАТО БОМБЕ

Четири пројектила, за мање од пет минута. Десет мртвих, тридесет повређених. Најмлађа жртва: 15 година стара Сања Миленковић, једна од најталентованијих светских математичарки. Стравични је биланс тог црног 30. мај 1999. године, дана када је бомбардован Варварин.

Размере трагедије, ипак су – неописиве.

Мост на Морави код Варварина гађан је у 13.25 сати, 68 дана НАТО бомбардовања Србије. Тог дана у овом месташцу у Расинском округу славио се празник Света Тројица, а на вашару, недалеко од ракетираног моста налазило се око 1.000.

Поред Сање Миленковић (15), најмлађе жртве, коју је само 10 метара делило од спаса, погинули су и Милан Савић (28), Војкан Станковић (30), Зоран Маринковић (33), Стојан Ристић (52), Ратибор Симоновић (24), Ружица Симоновић (55), Миливоје Ћирић (66), Драгослав Терзић (67) и Тола Апостоловић (74).

Миливој Ћирић био је протојереј-ставрофор, и наводи се као прва жртва НАТО агресије међу свештенством Српске православе цркве, а усмрћен је на прагу оближње цркве Успења пресвете Богородице.

Повређено је укупно 30 цивила, од којих је 17 задобило тешке телесне а 13 лакше телесне повреде.

Дан је био ведар, напад изведен по чистом небу, у сред бела дана, све жртве су биле цивилне, а званичници НАТО-а су напад назвали „легитимним“ а жртве „колатералном штетом“.

Бомбардери НАТО авијације гранатирали су мост у два наврата. У првом нападу, у 13.25 сати, мост је погођен са две ракете, живот су изгубиле три особе, а најмање петоро је било повређено.

Иако је мост већ био срушен, авиони НАТО су се неколико минута касније вратили и испалили још две ракете које су убиле седморо и тешко повредиле још 12 цивила.

Многи од њих притрчали су да помогну повређенима у првом нападу, тако су и погинули.

Тела већине убијених била су раскомадана.

Оцу нису смели да кажу да је девојчица мртва

Сања Миленковић је тог 30. маја 1999. имала 15 година, била је ученица првог разреда Математичке гимназије и вишеструка победница такмичења из математике.

Њен отац Зоран, пре неколико година у разговору за „Блиц“ рекао је да је тог кобног дана његова ћерка са другарицама Марином и Маријаном отишла је у Варварин на вашар.

Око 13 сати три девојке су кренуле преко старог моста како би се вратиле у Доњи Катун. Када су дошле до средине моста, на небу су се појавили НАТО бомбардери који су испалили два пројектила у средњи стуб и преполовили мост.

– На мосту је у том тренутку био аутомобил „застава 101“ у којем су се налазили мајка и син, Ратибор и Ружица Симоновић. Сања и другарице су, заједно са пешачком стазом, пале до воде. Из цркве су људи потрчали ка обали да им помогну. Девојкама је недостајало 10 метара да дођу до трећег дела моста који није срушен. Сања је била лакше повређена и покушала је да се успење уз пешачку стазу. У међувремену су авиони окренули круг изнад Крушевца, вратили се и испалили још два пројектила – прича Зоран.

Када су спасиоци стигли, Сања је још увек давала знаке живота. Имала је бројне ране од гелера и детонације. Повезли су је ка Крушевцу, али је на путу издахнула.

– Био сам код куће, у Доњем Катуну, чуо сам експлозије, али нисам помислио да су гађали мост. Супруга и Маринина мајка су отишле да виде шта се десило. Када сам видео да се не враћају, кренуо сам и ја. Људи које сам срео рекли су ми да је Сања тешко повређена. Нису ми рекли да је мртва. То сам сазнао тек у Крушевцу – причао је Зоран.

Стипендија „Сања Миленовић“

Уз помоћ српске дијаспоре, убрзо након НАТО бомбардовања основан је фонд за стипендирање талентованих ђака „Сања Миленковић“, који је две године касније угашен због финансијских проблема.

Такође, средствима Срба из Швајцарске, преко Фонда дијаспора за матицу, од јула до новембра 1999. године на месту где се налазио мост који је разорен, изграђен је нови двоструко шири мост, а поред моста споменик жртвама. Тада је уједно обновљен и хотел који је током бомбардовања био оштећен. Сваког 30. маја овде се одржава помен жртвама.

Одбијени у судовима широм Европе

Чланови породица погинулих и рањени водили су због овог злочина неколико година судску битку како би свет чуо за страдање цивила. Основни суд у Бону, Виши суд у Келну, Савезни суд у Карлсруеу и, на крају, Уставни суд Немачке, листом су одбијали њихове жалбе.

Берлински адвокат Урлих Дост, који је заступао породице жртава на каснијем судском процесу у Немачкој, овај напад је окарактерисао као ратни злочин. Дост је у интервјуу за „Дојче Веле“ окривио надлежне из НАТО-а да су знали да ће овај напад проузроковати цивилне жртве.

– Наравно да су знали, па нису били слепи. Знате да се Варварин налази 200 километара од Београда, и 200 километара од границе са Косовом. Тамо уопште није било ратних сукоба. Знамо и да су масовно бомбардовани и други српски градови ван зоне сукоба, чак градови у којима није било војске. Замислите, они су усред бела дана гађали тргове и пијаце – рекао је он.

Оптужба је, ипак, одбачена.

Варваринци нису били једине жртве

Истог дана је, у одвојеном нападу НАТО авијације, убијен возач Небојша Радојевић, а двоје људи је рањено, када је на путу Призрен-Брезовица гађан конвој британских, италијанских и португалских новинара.

Такође, у поподневним сатима бомбардован је центар Сремске Каменице. Бомба је погодила једну кућу у Улици војводе Путника, а детонација је оштетила више стамбених објеката у близини.

Неизмерна трагедија догодила се и када је касније тог дана и ноћи погођена специјална болница за туберкулозне болеснике, старачки дом, два павиљона у центру за избеглице у Сурдулици, а животе је изгубило најмање 17 деце и немоћних стараца.

У бомбардовању Сурдулице у периоду од 30. марта до 31. маја 1999. године, на овај градић је пало 62, а на шире подручје око 200 веома разорних пројектила.

Извор:
БЛИЦ