ИСПОВЕСТ ЖРТВЕ АЛБАНСКИХ ТЕРОРИСТА: Живим са два метка и чак 50 гелера у телу

Роберт Стипић из Грделице, током НАТО агресије преживео напад из заседе. Око мене сви су били повређени. А онда нас је погодила нова ракета

Роберт Стипић (48) из Грделице већ двадесет година живи са стравичном успоменом на НАТО агресију и косовско ратиште, када је само пуком срећом, као припадник Војске СРЈ, успео да преживи напад албанских терориста из заседе.

На то га свакодневно подсећају и два метка и више од 50 гелера, које лекари нису смели да изваде из његовог тела. Један куршум остао је заглављен близу кичме, а други у препони, због чега је остао инвалид.

Тог 29. маја, пре тачно 20 година, Роберт је на Косову погођен са девет хитаца. Терористи ОВК напали су га у тренутку док је са својим саборцем превозио у болницу рањене цивиле, које је неколико тренутака раније погодила НАТО бомба.

– Тога дана писао сам писмо својима, када је бомба пала на тридесетак метара од нас – прича Стипић за „Новости“. – Прозори су се распрштали, а ја сам излетео напоље и видео да је разорна направа пала на кућу људи које смо добро познавали.

Извукао сам најпре Драгана, који је био лакше повређен, а онда смо заједно кренули да извлачимо остале. Сви су били крвави, тешко повређени, коса им је још горела. Већ наредног тренутка угледао сам још једну ракету. Ишла је право на мене. Повикао сам „Лезите доле“. Видео сам да је Драгана погодио велики гелер. Извукао сам га напоље, па сам се вратио међу рушевине да видим шта је са осталима.

Када су схватили да је Драган тешко повређен и да му хитно треба медицинска помоћ, упалили су ауто и кренули пут најближе болнице, иако је већ пао мрак, а војска се тада није кретала возилима, да их авиони не би приметили.

– Био је то ризичан потез, али нисмо ни тренутак размишљали. Убацили смо позади Драгана, који је био најтеже повређен, ја сам сео поред њега, а напред је био његов стриц који је кренуо са нама, а возио нас је официр Милан Петровић.

Нисмо прешли ни десетак километара, када су запуцали на нас. Осетио сам најпре ужасан бол у нози. Ручна бомба експлодирала је испод нашег аута и тада се мотор угасио. Пуцали су на нас без престанка, када је Милан истрчао из кола и узвратио ватру, након чега су се они повукли. Милан је такође био рањен, видео сам да је погођен у главу, али је могао да се креће, па је отишао по помоћ.

Ми смо остали у ауту. Драганов стриц је био тешко повређен, ја такође, могао сам само на сваких десетак, минута да изговорим по коју реч. Онда су опет запуцали на нас, митраљезом. Драганов стриц је погинуо, а ја сам некако успео да изађем из кола. Чекао сам помоћ два сата, а чинило ми се као да је прошла вечност – присећа се најгоре ратне вечери Роберт, који је тада на Косову провео близу три месеца.

Исте ноћи Стипић је пребачен у приштинску болницу, али српски цивили, које су он и његов саборац покушавали те ноћи да одвезу до лекара, нису успели да преживе напад НАТО агресора и албанских терориста.

ТРАУМЕ МЕ ВИШЕ БОЛЕ

Роберт каже да му меци, који нису одстрањени из тела, и данас праве проблем, па је због њих готово 60 одсто инвалид, а да је због оних седам извађених из стомака и данас повраћа и има проблеме са варењем. Психичке трауме и чињеница да нису успели да помогну рањеним цивилима, каже, много га више боле.

Иако је Драган био тешко рањен због бомбе, покривао га је телом док су Албанци пуцали на њих, а када је од војске касније сазнао са колико је метака ауто био изрешетан, није могао да поверује да је уопште жив.

Аутор: Ј. ЋОСИН

Извор:
ЈАДОВНО