У Европи реке нису гурнуте у цеви

Професор Ратко Ристић, декан Шумарског факултета у Београду рекао је у интервјуу за Н1 да је са својим тимом, приликом једне студије, утврдио бројне неприхватљиве ствари у вези са градњама мини-хидроцентрала у Србији.

Истако је да највећи број МХЕ у Европи нису деривационог типа, са цевоводима, какве су доминантно код нас. Рекао је и да ту нема говора о националном интересу.

„Ако је у питању производња енергије, ако је у плану да се направи 860 објеката, да се у цеви спакује 2200 до 2600, какве су неке процене, километара водотокова, да би се би се произвело свега два до три одсто електричне енергије на годишњем билансу, од чега ће користи имати само власници и инвеститори тих објеката, онда нема говора о националном интересу“, каже декан, говорећи о мини-хидроцентралама. Због свог става био је на удару таблоида, али каже да га то не погађа.

Професор напомиње да је у студији коју је радио са својим тимом са Шумарског факултета, а за потребе Министарства заштите животне средине, у оквиру које су обишли и анализирали 46 објеката, уочили су, истиче, бројне флагрантне, неприхватљиве ствари и што се тиче изградње објеката, и што се тиче пратеће, техничке документације, издатих дозвола, односа према локалном становништву, утицаја на биодиверзитет…

Каже да има инвеститора који су покушавали да раде савесно, али да је огроман број оних који су радили врло несавесно.

Говорећи о томе како се ради ван Србије, професор наводи да у Европи има преко 24.000 мини-хидроелектрана, међутим, највећи број њих нису деривационог типа. „Нема километарски дугачких цевовода у које се уводи вода као што је доминантан број објеката код нас“, наглашава гост Дана уживо.

Аустрија је неупоредиво богатија по водном потенцијалу од Србије, наводи професор и каже да одговорно тврди да је Србија најсиромашнија земља региона кад су у питању аутохтоне површинске воде. Највећи је притисак, додаје, на малим, брдско-планинским водотоковима који су често носиоци биодиверзитет. Мале хидроелектране деривационог типа су врло инванзивни објекти и значајно ремете екосистем, наглашава професор.

ДА НЕ ПРИЧАМ О СЛУЧАЈУ РАКИТЕ – БИО САМ ТАМО И ЗАИСТА ЈЕ НЕПРИХВАТЉИВО ДА У 21. ВЕКУ НЕКА ЛОКАЛНА ЗАЈЕДНИЦА ДОЖИВИ ТАКАВ СТРЕС, НАМЕТАЊЕМ ЈЕДНОГ ТАКВОГ ОБЈЕКТА, А ДА СЕ ОНДА У НЕКИМ МЕДИЈИМА НАПРАВИ СЛИКА, ДА СУ ТО „НЕКИ ЗЛИ, АГРЕСИВНИ МЕШТАНИ“, КОЈИ НЕ ДАЈУ НЕКИМ ЈАДНИМ ИНВЕСТИТОРИМА ДА СПРОВЕДУ СВОЈЕ ИДЕЈЕ, ИСТИЧЕ ДЕКАН ШУМАРСКОГ. „ИСТИНА ЈЕ ЗАПРАВО ОБРНУТА“.

Професор додаје да је тамо уочио и непоштовање закона – да су пробијене „бујичне преграде“, на потезу између Раките и села Звонце. Ту постоје три велике тзв. бујичарске преграде, које представљају примарну водопривредну инфраструктуру за заштиту од ерозије у бујичних поплава. „Извођачи радова су пробили преграде број 2 и број 3 јер им је било најрационалније за њихов деривациони цевовод“.

Плаши се да би сада, у случају неке катастрофалних бујичним поплавама, могло доћи до рушења тих објеката и угрожавања низводне деонице – односно станивништва села Звонце.

Извор:
МАГАЦИН