Владимир Вања Грбић: Какво ће нам бити сутра,то зависи од нас

Рођен сам у и одрастао на селу Клеку у Банату. У породици досељеника из Херцеговине. Породици спортиста. Мој отац и стричеви су играли одбојку и фудбал. Отац је био репрезентативац и освајач прве европске медаље у одбојци за Југославију.

Дрес који је носио често сам облачио, пењао се на табуре и замишљао да сам на олимпијском подијуму са златном медаљом око врата а да нам свира „Хеј словени…“

Сањао сам и замишљао као свако друго дете.

Отац ме је водио са собом у салу где је тренирао и играо. Сала ми је била играоница. Играчка-лопта.

Када сам почео да тренирам, 1979, са непуних 9 година отац ме је довео до линије одбојкашког терена и научио најважнијој лекцији живота:

„Са ове стране линије ради шта хоћеш, одмарај смешкај се и зезај. То могу сви. Али ако имаш храбрости да закорачиш у свет правих, понесеш барјак своје земље и достојанствено браниш њене боје тако што ћеш указану прилику доживети као част да сваки корак радиш са 100% својих могућности, закорачи и не губи ми време. Јер то не могу сви сине мој, то могу само они достојни. Прави. Ако желиш да будеш прави.

Мој отац је био мој херој. Без супермоћи и супер одела. Он је имао суперпринципе, суперчаст, и суперправичност прво према себи. Доследан до краја макар га то коштало свега. Са врло мало речи али речи које много значе.

Није било НЕ или НЕ МОГУ или НЕ СМЕМ. На његов миг скакали смо без поговора.

За његово признање или само климање главом као одобравање био сам у стању да се сукобим са својим најстрашнијим страховима. Да му докажем да сам вредан његовог признања и поштовања. Нисам добио Нике патике, играо сам у његовим старим Асикс Тајгер патикама 4 броја већим, везаним жицом. Али су биле његове. Почео сам на бетону, напољу на поцепаној мрежи или оном канапу растегнутом између 2 дрвета. Играчке смо правили сами.

Мама је била задужена да преведе очеве наредбе и да нам помогне да истрајемо. Она је у малим дечијим главицама стварала недодирљивог и јединог идола кога се мора слушати разумети и поштовати. Мама је носила кућу, васпитање, истрајност, рад и онда када нам је било тешко, да схватимо шта значи поштовати свој рад и истрајати и онда када друга деца се играју испред нашег носа или добију нешто што ми немамо. Мама са великим М. Жена змај. Храбрија од свих мушкараца које знам. Мама пример, мама борац, мама домаћица, наставница и друг.

Имао сам најсрећније детињство. И ако би неко помислио да ми родитељи нису дали ништа, дали су ми све што је било потребно да постанем тај који јесам. Само то.

Да се борим, да истрајем да будем најбољи ја и увек радим на себи. Својим личним примером. Најбољим. Жртва достојна пуног поштовања.

Када сам ушао у јуниорску репрезентацију позвао сам своје и рекао:“ Имате још једног репрезентативца“. Сваки успех ме није задовољавао,тражио сам више. Још више. Осећао сам да то могу. Да морам. Да докажем њима и учиним их поносним. Њихов суд био ми је најважнији.

Када сам се отиснуо у професионалне воде са непуних 18 година још увек нисам освојио ништа у млађим категоријама. Био сам константно гладан доказивања.

То ме је и гурало. Данас деца освоје 5 медаља и у 14 година престају, засићена стреса, страха, квазиуспеха и празних прича. Деца пролазе различите фазе одрастања, а само мали број људи то разуме и препознаје. Сви други раде чисту комерцијалу, економију. Тако се прави негативна селекција и деца напуштају спорт.

Професионални свет спорта показао ми је своје право лице. Лицемерје, мржњу, завист. Здрава конкуренција је била ретка. Нисам одустајао од школе јер физичко и ментално одрастање иду заједно. Никако другачије. Одслужио сам и годину дана војске. Онако поштено. Након освајања титуле у Новом Саду отишао сам у Италију где почиње моја печалба. На почетку сам мислио да нисам довољно добар да ће ме вратити, раскинути уговор. Колико сам био наиван и незрео. Италијански сам савладао за 4 месеца довољно да се одлично споразумем.

Кроз спортску каријеру играо сам у 6 земаља; Италија, Бразил, Јапан, Русија, Грчка, Турска. Причам 4 језика као матерњи, и користим још 4. Стекао сам пријатеље у целом свету, поштовање. Освојио сам све што се може освојити. Мој поен на олимпијади у Сиднеју се сматра за један од 10 најлепших потеза у историји олимпијских игара. Ушао сам у одбојкашку кућу славних, алеју звезда, амбасадор сам добре воље и глобални амбасадор специјалне олимпијаде за децу за интелектуалну ометеност.

Након каријере радио сам са 12.000 деце одбојку на песку 6 година.

Обновио сам статус студента 2010 и завршио факултет спорта и физичког васпитања у Београду на коме сам уписао докторске студије 2014. године на истом факултету и треба да докторирам за који месец. Организујем рад са децом оријентисан 360 степени у димензији њиховог здравља и психофизичког одрастања.

Имам супругу Сару, студентску шампионку света у каратеу и 4 предивне деце. Предивну породицу која је мој понос. Моју љубав.

Оно чему су ме научили родитељи и живот је да се НИКАДА НЕ ПРЕДАЈЕМ јер је ПРЕДАЈА ГОРА ОД ПОРАЗА да знам шта је право и правично и да увек се борим за то без обзира колико људи је за то.

Да својим примером, а не само причом показујем учим и преносим другима знање искуство и посвећеност да стану на линију и скупе храброст да спознају ко су и за чега треба да се боре. Да се држе здравих принципа без обзира на трендове јер трендови су тренутни, а праве вредности су вечне.

Улажући у себе радимо најбољу могућу инвестицију. Радећи за своју породицу радимо за своју земљу. Поштујући своју земљу негујући традицију плаћамо дуг онима који су то радили генерацијама пре нас. Свет није почео и неће завршити са нама. Али какво ће нам бити сутра, то зависи од нас. Наша је света дужност да не будем себични и помогнемо онима после нас да буду бољи него што смо ми и не праве наше грешке.

Да је данас последњи дан живота, како би га живели или шта би волели да чујете од људи када се помене ваше име?

„Јер, једнога дана изаћи ћемо испред Њега и морати да Му образложимо како смо користили дарове којима нас је Он даривао“ – Патријарх Павле

С љубављу, искрено од срца,

Владимир Вања Грбић
Извор: Ко нам трује децу – Удружење Грађана