Саво Штрбац: Црно брдо у зеленим Котарима

Хоризонтом у плодним и зеленим Равним Котарима, где је до августа 1995 живео искључиво српски живаљ, доминира велико црно брдо, апокалиптичног изгледа.  Оно није природног поријекла, већ се ради  о 140 хиљада  тона опасног отпада

Због “црног брда” у Биљанима Доњим, општина Бенковац,  почетком маја ове године Суд Европске уније пресудио је да Хрватска није испунила обавезе из европске Директиве о отпаду.

Случај “црног брда” интересовао ме је и до сада из неколико разлога: Биљане Доње до августа 1995. настањивао је искључиво српски живаљ; село се налази у Равним Котарима, који су за вријеме СФРЈ по плодности и обрађености називане “југословенском Калифорнијом”, и на којима је до јануара 1993, до хрватске акције “Масленица”, превладавао такође  српски живаљ; добро познајем тај крај, у којем сам и сам рођен и гдје је моја породица до великог крајишког егзодуса узгајала воће и поврће. Случај “црног брда” био ми је интересантан и професионално, са правничког аспекта, посебно када су се у спор укључили органи ЕУ.

Шта је “црно брдо”?

Хоризонтом у плодним и зеленим Равним Котарима доминира велико црно брдо, апокалиптичног изгледа.  Оно није природног поријекла, већ се ради  о 140 хиљада  тона опасног отпада , које је формирано 2010. године тако што је троска из Шибеника, настала стогодишњим радом Творнице електрода и феролегура (ТЕФ), превежена у поменуто село. Превоз је обавила приватна фирма МЛМ д.о.о, са сједиштем у Загребу. Директор те фирме, извјесни  Садик Чолић, отпад је одлагао на приватној парцели, коју је закупио од једног мјештанина, којем је рекао да се ради о безопасном грађевинском материјалу, који ће се користити за градњу путева. Но, мјештани из Биљана Доњих и околних села, приликом првих вјетрова, када су им кровови кућа, са којих скупљају кишницу, поцрнили а воће и поврће и вода у густернама добили тамни изглед, увидјели су сву погубност “безопасног” грађевинског материјала.

Иако је власник поменуте фирме махао папирима да отпад није опасан,  Еко удружење “Равни котари” материјал са црног брда шаље на анализу у Тибинген, у једну познату фирму Еурофинс, која је доказала да у њему постоје ароматични угљиководици који су канцерогени и 20 пута већи од дозвољеног у природи, коју су  потврдиле и двије домаће фирме.

Због таквих налаза  мјештани Биљана Доњих и околице, већ годинама покушавају придобити пажњу свих могућих институција хрватске државе и ЕУ како би се рјешили опасног отпада.

Европска комисија је Хрватској још  2014.  послала опомену о дужном поступању са троском из “црног брда” у складу с европском Директивом о отпаду.

Министарство заштите околиша и енергетике прошле се године очитовало на најаву тужбе,  истакнувши да је фирми МЛМ, у чијем је посједу “црно брдо”, рјешењем наредило да уклони отпад, што та фирма, иако су  је казнили са  60 хиљада куна, није учинила те да је у министарству  основана и радна група за Биљане Доње.

Након што до априла 2018.  троска није била санирана, Европска комисија је против Хрватске поднијела тужбу Суду Европске уније, који је (за разлику од Европског суда за људска права, коме се обраћају грађани земаља чланица Савјета Европе) надлежан  за правилно тумачење и примјену примарног и секундарног законодавства Европске уније на њезину територију.

Дакле, Суд у уводно поменутој пресуди наводи како Хрватска није подузела све мјере да се господарење троском проводи тако да се не угрожава здравље људи и штети околишу те да није испунила своје обавезе јер је сматрала да је троска одложена у Биљанима Доњим нуспроизвод. Суд је одлучио и да се троска треба сматрати отпадом те да Хрватска није подузела мјере да фирма која је “има у свом посједу обради сама или да обраду повјери другоме”.

У марту ове године, прије доношења поменуте пресуде, хрватско Министарство државне имовине донијело је  “Одлуку о уступању минералне сировине Министарству обране Републике Хрватске ради насипавања и производње бетона и асфалта, у сврху реконструкције и доградње у Зрачној луци Задар”, која се налази на свега  десетак километара од “црног брда”.

Већ поменута еко удруга “Равни котари” таквом се потенцијалном рјешењу противи уз образложење да ће, ако је у питању површни слој писте, ваздухоплови приликом слијетања и полијетања разносити опасне честице опет по околини.

Не могу се отети утиску да су Равни Котари и Биљане Доње намјерно одабрани за одлагалиште опасног отпада само зато да би се спријечио масовнији повратак  прогнаних Срба на њихова вјековна имања. И по цијену да нашкоде и својима у околним селима.

Како год се у будућности ријеши проблем “црног брда” посљедице ће остати, које је најбоље описао  Милош Шкорић, један од рјетких повратника у Биљане Доње: “Ми смо овдје затровани сви! Тако да нема ту живота ни Јанку, ни Марку ни никому!“

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ