Нова врста хладног рата

Током последњих дана америчко-кинески трговински рат прешао је у нови, знатно оштрији облик – у технолошки рат, што може прерасти у  тоталан економски и политички рат.

Трампова администрација ставила је Хуавеј на црну листу произвођача који представљају опасност за националну безбедност, што значи забрану испоруке америчке технологије и компоненти Хуавеју (и можда кинеском ЗТЕ-у) без посебне лиценце. Такође, издата је извршна наредба о забрани куповине технологије произведене од фирме која представља безбедносни ризик, што неминовно обухвата Хуавеј.

У центру ове приче је наводна америчка бојазан да би Хуавеј могао да искористи своју опрему у 5Г технологији да на задња врата краде податке и шаље их кинеској влади. Ова оптужба остала је потпуно недоказана и мало ко ју је прихватио, осим пар пацифичких савезника. Очигледно је америчка администрација била незадовољна слабим одјеком свог позива, па је прешла на оштрије мере технолошког рата. Али, она се није задржала на спречавању коришћења Хуавејеве опреме, већ је, кроз забрану испоруке америчких производа Хуавеју, очигледно кренула на уништење кинеске компаније. Овиме мерама је угрожена судбина ове највеће светске телекомуникационе компаније, али и интереси њених америчких снабдевача, свих у свету који користе опрему Хуавеја, а посебно због неминовног кашњење увођења 5Г технологије чији је предводник баш Хуавеј.

Кина је земља која јако брзо напредује на технолошком пољу: за пар деценија постала је од произвођача играчака и доњег веша технолошка сила која на многим  пољима може парирати водећим, најразвијенијим нацијама, или чак предводити свет у неким областима као што су вештачка интелигенција или пројектовање авиона на хипер брзи погон. Али, у том развоју остали су непокривени бројни џепови у којима није успела да достигне светски ниво. Један пример је неуспех да, и поред свег труда последњих година, начине конкурентске процесоре, па се ослања или на увоз или лиценце.

Такво стање оставља Кину рањивом на санкције, односно на забрану извоза потребних технолошких компоненти из водећих западних земаља у Кину. За краткорочно решење проблема, неки су нагомилали залихе компоненти из САД, па се Хуавеј обезбедио за годину дана, уз наду да ће до тада успети да створи свој конкурентски процесор.

Али, можда још важније, амерички произвођачи софтвера, иначе водећи у свету, такође морају престати с продајама Хуавеју, што ће овом донети велике проблеме и можда онемогућити продају многих производа у свету.

У Америци антикинески сентимент полако достиже антируску хистерију. Чак и они којима Трамп иде на нерве као примитиван и агресиван политичар верују да је потпуно у праву у многим тврдњама које се тичу Кине. А то није тачно. Већина његових антикинеских тврдњи не стоји и може се сматрати као пуко пропагандно оруђе америчке агресивне спољне политике у покушају обрачуна са Кином.

Тако САД стално тврде да Кина манипулише валутом, односно да свесно смањује курс јуана како би подстицала извоз и „отимала“ радна места. А то није истина: курс јуана повећан је реално за половину према корпи валута у последњих 15 година.

Или, кажу да Кина кроз велики трговински суфицит са САД директно отима америчка индустријска радна места. Али, истина је да Кина има мање-више уравнотежен текући биланс са светом (поред трговине робом улази и трговина услугама), с тим да је амерички робни дефицит са Кином и другима последица мале америчке штедње и експанзивне економске политике.

Или, тврде да Кина води недозвољену нетржишну индустријску  политику. Али, њу су користиле и Француска, Немачка, Јапан и Јужна Кореја у неким фазама свог развоја. Чак је и сам Трамп фебруара ове године издао извршну наредбу о подстицању развоја вештачке интелигенције у САД, што је индустријска политика. Изгледа да Трамп мисли да и овде важи стара латинска да оно што је дозвољено Јупитеру није дозвољено волу. Само што Кина није во.

Али, најважнијом се показује тврдња да Кина краде интелектуалну својину Америке с тим да је основни метод крађе, по америчким званичницима, тзв. присилни трансфер технологије из Америке у Кину. Он се наводно одвија кроз законску обавезу страних партнера да унесу своју технологију у заједничко предузеће са кинеским партнером.

Прво, реч „присилно“ нема смисла, пошто америчке и европске компаније не морају да инвестирају у заједничке фирме са кинеском страном. Важније, о било каквој крађи не може бити речи пошто је сваки такав трансфер технологије наплаћиван од стране западне фирме кроз повољније  услове уговора о заједничком улагању са кинеским партнером. Јер, нема сумње да ће западни тражити већи удео у власништву уколико улаже и модерну технологију него уколико је не улаже, што ће кинески партнер бити спреман да прихвати. Тако ствари функционишу. Ова логика лако је разумљива сваком пристојном економисти, али не и многим политичарима и правницима. Како знамо, успешна пропаганда се никада не заснива на рационалним аргументима, већ на игри са емоцијама – присила, пљачка – док је без њих оптужба сасвим шупља.

Иначе, полазна Трампова позиција – да Кина краде запосленост из САД – јасно је погрешна. Америчке компаније подижу фабрике у Кини не зато што Кинези воде покварену политику, већ стога што је тамо радна снага знатно јефтинија, а једнако добра као америчка, тако да кроз ово премештање фабрика оне смањују трошкове и опстају или поправљају конкурентску позицију на светском тржишту.

Основни проблем је другде. Већ неколико деценија амерички ратни и ратоборни естаблишмент са зебњом прати успон Кине, схватајући га као  претњу америчкој хегемонији. Дуго је постојала нада да ће се необичан кинески економски систем сам од себе срушити и тако решити проблем, али се то никако не дешава. Стога Америка, по њиховом схватању, мора да крене у акцију ограничавања Кине, па у том светлу треба тумачити догађаје последњих година, а посебно овај са Хуавејем и другим тзв. претњама америчкој безбедности. Али, третирање Кине као непријатеља је сигуран начин да се од Пекинга заиста направи непријатељ.

Ниједан хегемон не жели да преда позицију неком другом без отпора, па и борбе. Тако је Грејем Елисон развио теорију Тукидидове замке, по којој је рат за хегемонију практично неминован, како показује историјско искуство. Како Тукидид рече: “Раст Атине и страх који је он донео Спарти учинио је рат неизбежним”. Као да је видео данашњи свет. Елисон сада покушава да нађе начин како да се рат САД и Кине избегне, али,  како сам каже, није задовољан досадашњим налазима.

У овом тренутку кинеска порука Трампу, дата преко новина, гласи: „уколико хоћете да причамо, хајде да причамо. Уколико желите да се бијете, хајде да се бијемо“. Тврда намера или преговарачка поза?

У кинеској историјској свести важно место има „век понижења“, како зову време од средине XIX до средине XX века, када су западне силе и Јапан, као јаче од слабог кинеског царства, наметале бројне и неповољне уговоре Кини – од отимања територија до разних понижавајућих услова за унутрашњу политику. Све то није ни заборављено, ни опроштено. Стога кинеско руководство не сме да прихвати понижење код текућих преговора са САД, па чак и умерено решење које би личило на капитулацију. Зато ни поменути позив на битку не мора бити тактички.

Поред тога, Кина има на располагању склапање савеза са Русијом, што ова друга, притиснута од САД, одавно нуди. До сада Кина није ушла у овај савез из жеље да одржи добре односе са САД и троугао САД-Кина-Русија. Међутим, отворено непријатељство САД гура Кину у руско наручје, што би Америка морала да има у виду.

Остаје питање да ли је позиција Америке јединствена. Сасвим је могуће да Трамп ипак има мекши став од јастребова у администрацији, посебно потпредседника и секретара за националну безбедност. Ако ништа друго, Трампу би за победу на председничким изборима 2020. године добро дошао леп споразум са Кином који би могао прогласити победом, док му трошкови дуготрајног, неизвесног сукоба не требају.

Важније, кинески раст током последњих деценија вукао је за собом раст целог света. Уколико Кина стане веома ће се успорити светски раст, на свеопшту штету, па и великих америчких компанија које пуно извозе у Кину (од Боинга до Епла). Поред тога, Кина има доста других инструмената освете: може да поремети америчко финансијско тржиште бацањем свог огромног контингента америчких државних обвезница. Или, може да смањи вредност јунана и тако подстакне извоз. Или, да отежа рад америчких фирми у Кини. Или, да искористи своју доминацију у ретким металима (производи две трећине ли-јон батерија у свету) ради стварања поремећаја у САД.

У основи, економије ових двеју земаља су толико повезане да њихово развезивање, а на то циљају амерички јастребови, свима мора нанети велику штету. Али, када су економски интереси спречили неки рат, било хладни било прави?

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ