Дани крвника у сред Србије (Дани звери- комаданта Лешија)

Србија једнако слави своје јунаке и своје крвнике. Заправо, јунаке потеже онолико и онда кад су јој потребни, па наново превуче преко њих копрену тишине, а крвнике…па углавном се прави мртва и чека да прође, добро знајући да неће проћи и да се на послетку неће само правити мртва…

Годинама, ево, у Бујановцу махнита „деца орла“ приличавају крваву згоду- Дане комаданта Лешија, односно, крволока Ридвана Ћазимија, некдашњег главешине и главосече ђавоље „Ослободилачке војске Прешева- Бујановца и Медвеђе“ (ОВПБМ) на годишњицу убиства реченог монструма!

Годинама то пролази као какав наивни фестивал, културно- уметничка згода, уметничка колонија, прело крвника и оних који одрастају на заклетви како је „једино мртав Србин- добар Србин!“

И годинама никоме ништа! Баш ништа!

У сред Србије крвави пир којим се слави смрт Србије!

И ником ништа!

Четвородневна огавна светковина, и ником ништа!

Не би ме чудило да конкуришу за новце из буџета, и да их добијају!

Ништа ме више не би чудило, а опет све ме чуди и све мислим наћи ће се ко да лудилу подвикне: „Е, не може више!“

Али, може! И више и гласније и проклетије!

Може, јер је споменик херојима Кошара и Паштрика ко секундарна сировина ћушнут у забит некаквог хаустора у којем скитнице и пијанци дробе ноћи, без да је ико знао да је „постављен“!

Може, јер је сваки споменик јуначки страдалим полицајцима у борбама са зверима „ОВПБМ“ раздробљен, док се сваким селом Врањске котлине (а не како прихватамо шиптарско кукавичје јаје „Прешевска долина“) зоре монументи ђавољим накотима!

У сред Србије!

Нико куражан да затрави погане белеге! Нико куражан да безумницима објасни како у Србији могу славити шта им се прохте, осим српске крви и намере да је још проливају!

А, хоће! Не верујем да децу воде на те погане дане крволока како би им купили лицидерско срце и два жетона за рингишпил, већ да их поткивају кога и шта ваља славити и чијим крвавим трагом ваља наставити!

И ником ништа!

Демократија? Загарантоване слободе мањина? Суживот и толеранција?

Ни говора!

Чист страх да се буде свој на својему и да се не учини шта што би наљутило западне дахије!

Још једино загарантовано право мањина имају Срби- нико им не брани да буду мањима у сред Србије, напротив, пожељно је и похвално!

Ево, питање за тебе Александре Вулине, аветињо залудна: пошто заурлаваш, односно кроз тебе проговар твој „врховни комадант“ и ко зна ко још, како се под хитно морамо разграничити са Шиптарима на Косову и Метохији не би ли спречили стварање „велике Албаније“, а шта је онда ово у Бујановцу и Прешеву?!

Кад издате заветну светињу ови с југа Србије ће седети скрштених руку, или руку скрштених око врата неког мученог Србина?!

Велеиздајом ћете решити све проблеме, или ће проблеми доћи да решавају вас?!

Тачније, вас неће, далеко ћете ви бити у позадини ко и вазда, али биће увек довољно оних одважних који ће устати у одбрану Србије!

И шта онда? Ником ништа као и обично?

Заправо, Србији ништа јер вам је изгледа превелика колико год је комадали?!

Тргнимо се више, аман, јер ће ови наследници „жуте“ куге учинти да за коју годину негде у потаји шума прослављамо Дане сећања на Србију, у сред Србије!

Тргнимо се, роде, јер ће нас оно проклето: „Ћути, само да не буде горе…“, одвести у најгоре, а и тад ћемо се вајкаи како није лоше како је могло да буде.

Праштајте нам изгинула браћо и сестре, иако опроста нисмо достојни!

Слава вам и вечна памјат јунаци- призваћемо вас кад опет затребате за локалну и једнократну употребу!

Праштајте, јер знамо шта чинимо…

Аутор: Михаило Меденица

Извор:
МАГАЦИН