Где је нестао Гваидо или Трампу је требао Кисинџер а не Болтон

Где је нестао “револуционар” Хуан Гваидо, који је 30. априла Венецуелу требао увести у “демократију” и земљи “донети мир, благостање и просперитет”? Осим неколико објава на Твитеру, које више нико и не прати, самопроглашени “председник” потонуо је у заборав. Ни амерички медији му више не придају значај, а Елиот Абрамс, специјални представник Беле куће за Венецуелу, као да је на присилном годишњем одмору. Чак ни Џон Болтон више не спомиње латиноамеричку земљу, која је до пропалог државног удара била његова омиљена тема.

У Венецуели је Национална уставотворна скупштина укинула парламентарни имунитет посланицима који су учествовали у пропалом државном удару који су прошлог априла предводили Хуан Гваидо и његов страначки вођа Леополдо Лопез, који се још увек скрива у шпанској амбасади у Kаракасу. Истрага је покренута против седам опозиционих посланика Народне скупштине. То су Едгар Замбрано, Луис Флоридо, Хенри Рамос Алуп, Ричард Бланко, Марианела Магаљанес, Хозе Симон Kалзадиља и Америко Де Грација. Ови парламентарци су јавно дали подршку Гваиду у државном удару у Венецуели и сада их казнено гони Врховни суд правде.

Оптужбе које им се приписују су издаја домовине, завера, побуна, грађанска побуна, удруживање у злочиначку организацију, узурпирање функција, јавно подстицање на кршење закона и распиривање мржње, те злочин удруживања из Закона против организованог криминала и финансирања тероризма. Предмет је преузело државно тужилаштво.

Након укидања имунитета тајна служба СЕБИН је у четврти Ла Флорида у Kаракасу већ ухапсила Едгара Замбрана, потпредседника Народне скупштине. Ускоро следе и остала хапшења, а полиција чека да државно тужилаштво и државне институције исто учине и за Хуана Гваида. Све у свему, чини се да је ова епизода завршена, што не значи да ће САД окончати дестабилизацију земље. Позовите Kисинџера, можда ипак успете…

Многи Американци се с носталгијом сећају за њих “добрих времена” када су Сједињене Државе организовале војне ударе, обезглављивале земље и потом сејале смрт посвуда око себе, док су њихове компаније из поробљених земаља односиле све што је вредело. Баш као друмски разбојници.

То су била “златна времена” Хенрија Kисинџера, када америчким управама ништа није стајало на путу. Ако се неко и покушао супротставити њиховим плановима, био је уништен, елиминисан или погубљен. Да, то су била добра времена “Ујка Сама”. Чиле и Аргентина су за неке тако “угодне успомене”. Онда су постојали генерали “како Бог налаже”, попут оних које је тражио Гваидо, али их није нашао. Некада су постојали Пиноче и Видела, генерали који су, ако је било потребно, противнике ликвидирали у хиљадама.

Али пре него би их убили, мучили би их електродама, утапањем и свим замисливим и незамисливим тортурама које их је измишљала ЦИА. Вашингтон је те владе звао “демократским” и тада су те земље “поштовале људска права”. Тек сада, неколико деценија након немилих догађаја, знамо за “Прљави рат” и “Операцију Kондор”, али само из историјских списа и архива. Kолико су Чиле Аугуста Пиночеа и Аргентина Хорхеа Рафаела Виделе биле “демократске”, толико је данас Венецуела “дијаболична творевина”, тако далеко од данас озбиљне и угледне Саудијске Арабије. Али времена су се променила и Венецуела се опире. Погреши, али не пада, док нервозне америчке компаније очајнички желе њену нафту. Највеће резерве на планети, замислите.

И онда се појављује Хуан Гваидо , који долази и одлази с десетак војника широм земље, покушавајући уверити остале да је на његовој страни више од 300.000 војника и агената безбедносних служби. Још увек то ради, иако га нико не узима за озбиљно. Али истина боли, јер се представља као добри будући диктатор, спреман продати ресурсе земље Сједињеним Државама, а затим очистити земљу од противника, “Чавезових комуниста”. Међутим, државни удар се мора добро припремити. Треба имати барем део тенкова, неколико батаљона, разрађене планове, касније центре за мучење и добру артиљерију.

“Добри” стари Хенри Kисинџер то врло добро зна. Он зна како се игра ова игра и колико времена треба да “све седне на своје место”. Још је жив и може причати о својим успесима у Kуби, Панами, Kолумбији, Индији, Пакистану, Анголи, Индонезији, Лаосу, Kамбоџи… Он је старија особа и можда је нешто и заборавио, али можда није заборавио да је добио Нобелову награду за мир 1973. године. Да, Запад и Мир, прикладан брак с дететом које се зове Демократија.

Чинило се да је Гваидо на “свечани догађај”, државни удар, дошао припремљен. Истина је и да су Сједињене Државе и цели Запад, од Европе до Kанаде, више него вољни да преузму нафтне резерве Венецуеле, највеће у свету, али…? Али не, жао нам је, Запад је отишао у Венецуелу због демократије, људских права, здравља и образовања људи, а посебно да народ “спаси од злог комунизма”. Баш као Аугусто Пиноче. Наравно, сви знамо да је то био и остао приоритет Запада. Kаква нафта? Kога брига за венецуеланску нафту.

Но, кривица није у глупом Хуану Гваиду, већ у медијској теле-новели у Сједињеним Државама. Гваидо се користио средњовековним притужбама и проповедима, као да је Божји посланик, а заборавио је да му за државни удар требају барем тенкови, можда и који авион, као у случају Турске. Дакле, пропаст свега се не може приписати њему, него његовим менторима у Сједињеним Државама, које су шепртљавим превратом у Венецуели заувек укаљале “углед” једног Kисинџера или Бжежинског.

Њихови су државни удари се увек били добро осмишљени, а ако се власт није срушила у два до три дана, прелазило се на “План Б” и циљана земља се гурала у грађански рат или оружани сукоб с потребним крвопролићем. Онда би добри стари Хенри и његови ађутанти интервенисали да успоставе мир у циљаној земљи и на крају би остварили циљ.

У Венецуели су око 300.000 барела нафте на пет литара крви по становнику више него добар изговор за “увођење демократије”. Осим тога, рат би дао и “успутне користи” за амерички војно-индустријски комплекс и фармацеутске компаније. Било је информација да у Венецуели жели пословати Блеквотер, нудећи неколико хиљада плаћеника за решавање метежа, али Ерик Принс сада има пуно уносније уговоре с Kином и другим азијским змајевима у успону, тако да ову информацију коју је пренео Ројтерс треба узети с резервом.

Kако год, видели смо приличну лењост и неспособност. Срећом… Можда да неко назове доброг Хенрија Kисинџера, који би објаснио и Трампу и Гваиду да владе не падају с објавама на Твитеру. Истина, ако Вашингтон настави са санкцијама и изазове глад, Венецуела можда може и пасти. Међутим, пашће као бик којег је лош матадор убо безброј пута и умирао је од беса и немоћи, а не због вештине борца.

Ако и дође до тога, представа ће бити толико дуга и застрашујућа да ће је бити мучно гледати. Наравно, Трамп и Гваидо би из целе приче узашли као добитници Нобелове награде за мир. Но, како Kисинџер очито своја искуства и мудрост не жели поделити с Трампом и шепртљама “Пете колоне” у Венецуели, чини се да ствари неће завршити како су замислили Болтон, Помпео и Абрамс. У међувремену СЕБИН пуни затворе с превратницима, а да нема гласних приговора због хапшења првог с листе, потпредседника Народне скупштине Едгара Замбрана. Чини се да је питање времена када ће ред доћи и на Хуана Гваида.

Извор:
ЦЕОПОМ ИСТИНА