Слободан Владушић: МЕГАЛОПОЛИС – Нотр Дам или културна доследност

Када Макрон каже да не постоји француска култура, онда он, тим речима, каже да између његове Француске и оне Француске у којој је постојала француска култура нема више никаквог континуитета, никакве везе, никаквог додира. То су подсвесно осећали и они људи који су, док је Нотр Дам горео, правили селфије с буктињом у позадини; то јест окренули су тој буктињи леђа, узимајући од ње највише што би она у њиховим животима данас могла да значи: а то је да буде спектакуларна горућа позадина за њихове аутопортрете

На почетку мојих путовања по Европи најпре сам посетио Париз. Шетао сам његовим улицама, као flaneur (песник-шетач-доколичар) без одредишта. Ходајући тако, размишљао сам о Гаргантуи и Пантагруелу, о Харпагону, о Жилијену Сорелу, о Растињаку и Вотрену, о Еми Бовари и господину Свану, о Мерсоу (на крају крајева). Са мном су, у мислима и шетњи, били и они који су волели Париз, а нису били Французи. Рецимо, Валтер Бењамин и Ернст Јингер, па затим Дучић, Црњански и Сретен Марић. Код Дома инвалида присетио сам се онда Наполеона; код Тријумфалне капије – Де Гола. Код споменика маршалу Жорфу, на Трокадеру, одакле се пружа поглед на Ајфелов торањ, Марсова поља и војну академију Сен Сир, нисам прво мислио ни о чему, а онда ми је на ум пала једна туђа мисао. Одавно позната, тек ми се на том месту приказала у својој очигледности: Париз је био престоница света XIX века.

Да, било је то необично: у том XIX веку Французи су имали Наполеона који је своја успешна војевања завршио с два разорна пораза и понижења: Русија и Ватерло. Да не би у страхоти пораза заостао за славнијим претходником, Наполеон III се дао разбити код Седана 1870. године. Овога пута су за разбијање Француза били довољни само Пруси. И тако: Немци су од Француза имали бољу армију и индустрију, а Британци већу империју и дебљи новчаник. Па ипак, када се нађе у Паризу, човек осећа да пупак света у XIX веку није био ни у Лондону нити у Берлину већ баш ту, где се сада налази – у Паризу.

Разлог је једноставан: француска култура. А француска култура није само списак писаца, сликара, вајара, филозофа, идеја или она чудна лепота и звучност језика већ, у ствари, јединствени спој свега тога. Британци су могли да вас купе (новцем), Немци да вас поробе (оружјем), а Французи су имали ту своју културу која је могла да оплемени и друге народе, рецимо Србе, почетком XX века када су личности попут Ракића и Скерлића давали тон и узор ондашњем српском грађанству (са којим данашње анационално тзв. ,,грађанство“, нажалост, нема никакве везе).

Престиж те француске културе, у XIX веку, нису могли да униште војни порази. Тај престиж је почео да опада, парадоксално, после велике ратне победе: оне из 1918. године. Недуго затим главни град Европе постаје Берлин, у форми предграђа Њујорка одакле у Европу стиже капитал, и Њу Орлеанса, одакле стиже џез. А Марлена Дитрих не одлази у Париз већ у Холивуд.

Тамо, на Трокадеру, све сам то знао. Једино нисам знао да постоји особа која се зове Емануел Макрон.
Када је Макрон између два круга француских председничких избора 2018. године ноншалантно изјавио да не постоји никаква француска култура већ да постоје само културе у Француској – није се догодило ништа: Макрон је постао председник Француске. Мени је тада пала на памет управо Црква Нотр Дам. Рекао сам својој супрузи да сада између те цркве и пирамида у Египту нема више никакве разлике. Као што око пирамида живе људи који немају никакве везе с културом која је изградила пирамиде, тако и људи који живе у Паризу немају никакве везе с том црквом која се зове Нотр Дам. И пирамиде и Нотр Дам су само туристичке атракције, односно остаци две културе које су ишчезле са онога што се популарно зове историјска позорница. Другим речима, туризам је једна масовна посета гробовима, тј. мртвима: ономе што је још увек видљиво, а нестало је. Не посећује се ни Египат због људи који тамо живе, нити Париз због гласача Макрона – из перспективе туриста и једни и други су потпуно безвредни – већ због мртвих, оних којих више нема, који не постоје: због египатске културе и француске културе, односно њихових материјалних остатака, који су непоновљиви. Цео тај Париз који туристи фотографишу џиновски је Пјер ла Шез. Од живог Париза туристи траже једино храну, пиће, чисте плахте и покоје тело.

Када сам видео како Нотр Дам гори, имао сам два различита осећања. Прво, осетио сам тугу, личну тугу, јер ме је та буктиња сетила на моје прво путовање у Француску, на мој мали grand tour. Али било је ту још нешто: осећање неке сурове културне, метафизичке доследности. Јер када Макрон каже да не постоји француска култура, онда он, тим речима, каже да између његове Француске и оне Француске у којој је постојала француска култура нема више никаквог континуитета, никакве везе, никаквог додира.

То су подсвесно осећали и они људи који су, док је Нотр Дам горео, правили селфије с буктињом у позадини; то јест окренули су тој буктињи леђа, узимајући од ње највише што би она у њиховим животима данас могла да значи: а то је да буде спектакуларна горућа позадина за њихове аутопортрете. (Било је и оних који су се молили, али њих нико није фотографисао, ergo, нису се појавили на друштвеним мрежама.)

Углавном, ако у Француској постоје само различите културе, али не и нека заједничка француска култура, онда би било доследно да не постоје ни остаци француске културе у Паризу: ни Лувр, ни Ајфелов торањ, ни Тријумфална капија, ни Латински кварт, ни Луксембуршки парк, а било би добро и да се имена улица и булевара такође промене, јер је и сећање на њих део француске културе или, ако хоћете, француског погледа на свет.

То је доследност: нека различите културе у Француској, које спомиње Макрон, изграде своје Паризе.

И своје Нотр Даме.

Да ли ће Париз и тада бити најпосећенији град на свету, друго је питање.

Извор:
АРХЕОФУТУРА