Новинарство је најтежа тешкоатлетска дисциплина

Уз сећање на прадеду Доку – ратника, градио је Цојла своју будућност

У СЛАВУ НОВИНА: СЛОБОДАН СТОЈИЋЕВИЋ

Припада плејади великих репортера „Политике“, препешачио је Проклетије, а затим и потез од Париза до Тура (237 км), памти се његова рубрика „Живот из Палате правде“, а данас пландује у кући прадеде Доке у Великом Борку  у којем је падеди, пре неколико година,  подигао у славу -крајпуташ

Пише: Милош Лазић

(Репортажу преносимо у изворној, интегралној везији)

У дворишту куће на ободу села, уз капију, намернике дочекује  стамени крајпуташ. Има их по Србији на сваком кораку, зна се од кад потичу, али овај је на несвакидашњем месту и нов-новцијат? У прочељу му је нацртан војник с пушком уз ногу, а одостраг је штампаним словима уклесано – „Стојићевић Добросав – Дока, другопозивац Петог пешадијског пука рођ. 1876. у Великом Борку. Отишао у Први светски рат и није се вратијо. Иза себе је оставио жену Милицу, децу Радована, Љубинку и Ђорђа, и тек засађену лозу тамјанику“. А испод, подједнако важно – „Споменик  подиже праунук Слободан 2015.“

Двадесетак корака даље самује метална сеница, а око ње се изувијала изборана лоза.

– Моја мајка је својевемено овде мотикала како би засадила цвеће па је  закачила патрљак лозе који је ту био ко зна од кад затрпан. Ослободила га је од земље, да га сунце оживи. Задесио се тада ту мој стриц Радомир. “Нема од тог ништа, снајка“ – рекао јој је. „Ту лозу је засадио мој деда када је пошао у Први рат, пре сто година. Неће се повратити.“ Али, миц по миц, дедина лоза је кренула и данас даје род и прави дебео хлад. С тим случајно ишчепрканим кореном почела је и моја потрага за коренима по очевој линији, а да ли ће се, где, и када завршити, не знам. До сада сам открио да потичимо од Чарапића, из племена Куча са Проклетија, од којих је Васо Чарапић најпознатији. Син ми је архитекта, данас живи у Единбургу, ожењен је Силвијом која је пола Шпањолка, а пола Чилеанка. Имају два сина од којих је први зачет у Индији, где су се и упознали као професори на факултету у Делхију. Ето судбине: од Проклетија, преко Индије, до Шкотске… за сада. Од Васе, Павла, Добросава, Живка… до Леа и Мила, како ми се зову унуци. Мањи поток у већи увире…

                                    Потрага за коренима

Слободан, иначе, припада плејади великих репортера „Политике“, али у пензији је, тек понекад име му поново осване у новинама. Мада, сећање на њега живи на урамљеној фотографији окаченој у конференцијској сали нашег најстаријег „живог“ дневног листа, међу осталим великанима. Из Београда се ономад вратио у Обреновац, и од тада лета проводи у Великом Борку, у кући крај ливаде где је некад била и прадедина. Ту пландује кад има кад, празнује кад има шта, и дочекује пријатеље кад наиђу.

Као школарцу, у Обреновцу наденули су му надимак Буца, у новинама је остао Цојла, а супруга Милена га по кући, најчешће у шали, згрануто или строго ословљава са – Слободане!… мада не увек.

То је оно што се зна. А крајпуташ?

– Све док нисам превалио пола века живота, нисам се занимао за претке. Ваљда је то тако и код других. Мада… Некада се уз име и презима обавезно писало и средње слово, а данас се млади све чешће представљају само именима, презиме не помињу, а о средњем слову да и не причам. То је утицај моћне културе са Запада која полако потире нашу културу и обичаје.

Иначе, тек када смо поставили овај споменик, дознао сам да је с мојим прадедом у рат отишао и мој чукундеда Павле. Дакле, отац и син. Ниједан се није вратио. Само, нису они ни једини, нити највећи јунаци овог села: одавде су и кнез Сима Марковић (први српски министар финансија), онда Милисав Јовановић звани Чамџија, овековечен у филму „Песма са кумбаре“ Радоша Новаковића из 1955. године као младић који приликом опсаде Карађорђевих устаника Београда, успева да уђе у град и да отвори капије, па Васо Чарапић, који нам је директан предак, један од петорице браће Чарапића који су са Проклетија дошли на простор данашњег Великог Борка пред сам Први српски устанак. По имену једног од њих настало је презиме Стојићевић, а Васо се једини одселио из Борка и настанио у Белом Потоку, под Авалом.

Борак – Мало село великих људи

Успут се дознаје за још један несвакидашњи случај преименовања, јер Борак није одувек био велики, већ му је та одредница додата касније у славу мештана јунака. Уосталом, није забадава 1805. године баш у Великом Борку одржана прва Народна скупштина устаничке Србије, нити је у њему без јаког разлога прорадила прва пошта у нас!

Лако је докучити да су сељаци овде махом карађорђевићевци, а ако се то упари с податком да је Обреновац назван по Милошу Обреновићу, намеће се питање којем јату припада Слободан?

– Свом – насмејао се. – Мада, истини за вољу, Великоборчани се и не баве тим поделама. Живе у садашњости. Гледају да преживе.

Не зна се шта данас уче студенти „журналистике“ нити како новинари-истраживачи припремају своје рубрике, па ће им једна заборављена прича од пре више од четири деценије можда дочарати како је то некад било и, ко зна, некоме бити добар путоказ.

Најстарији читаоци најстаријих новина вероватно још памте неколико репортажа (серија ,,Берза код Вука“) посвећених београдским „вуковцима“, физикалцима претежно с југа Србије које су разноразне газде и предузимачи изнајмљивали у Студентском, данас парку „Ћирила и Методија“, оног крај Вуковог споменика? Биле су то приче писане изнутра, с лица места и наличја живота, с потписом Слободана Стојићевића. Настале су тако што се репортер убацио међу вуковце, радио и живео са њима целу седмицу (шапутало се цео месец!).

– Ако желиш поштено да напишеш, не можеш другачије – објашњавао је због чега се „одметнуо“ у ту авантуру.

На сличан начин  написао је и серију репортажа с радне акције „Мариово“, код Прилепа у Македонији, где се „прошверцовао“ као обичан бригадир. Те приче, и оне писане изнутра, промениле су слику о „огромним радним успесима“ коју су сервирали професионални добровољци и многи немаштовити новинари, па је Централни комитет омладине Југославије поводом те серије заседао и, сменивши већи део руководства који се бавио радним акцијама, изнова направио другачију организацију.

Био је сигурно први репортер који је пешке прешао преко Проклетија: спавао с пастирима, овцама и кравама, јео цицвару и мењао подерану обућу док је имао чиме.

Још се та серија репортажа није завршила, а он се обрео у Француској, да препешачи од Париза до Тура, раздаљину од 230 километара, „у потрази за било каквим послом“… макар радио само за храну и преноћиште. Иако му је новчаник био пун девизних дневница, понашао се као да их нема. Хтео је да упореди људе с Проклетија, и из унутрашњости Француске, односно како се једни, а како други опходе према непознатом намернику. Потоњи још и према странцу који наводно путује светом одрађујући храну и преноћиште. Да би написао репортажу о ђаку-пешаку који сваки дан претабана 24 километра од куће у брдима до школе у Сијеринској Бањи, и натраг, придружио му се. Преспавао је тада у шиптарској кући где је дочекан као важан гост.

Репортаже са ратишта

Стигао је да као ратни репортер извештава о ирачко-иранском сукобу, илегално је доспео и до самог фронта у Басри, а познате су му и репортаже из нашег последњег, грађанског рата.

Онда северна Африка, па НР Кина, Норвешка, затим Зимбабве… Био је планиран за дописника из Харареа, али наишле су санкције, ратови…

:::::::::::::::::::::::::::::

Библиографија једног новинара

Занимљиво је да Слободан Стојићевић „верује да је до данас објавио десетак дела“, па због тога не може наизуст да наведе њихове наслове. Ипак, са извесног сајта се може дознати све, и то по редоследу: „Хроника мале вароши“, „Линија воде“, „Тихи кораци у папучама“, „Божић у Чикагу“, „Нигде `лада нема“, „Ослушни маслину: Ова ситуација“, „Вировац“, роман „Марија“, „Чаршија њуз“ и „Први српски твит кувар“.

За поједине књиге предговоре су писали великани, као што су били песници Брана Петровић и Петар Пајић, па Зуко Џумхур, Влада Булатовић Виб… (У шали каже: „Зуки је предговор за Писма из Азије писао Андрић, а мени Џумхур!“)

Написао је сценарио за играни ТВ филм Наслеђе, у продукције РТС, а по сценарију „Божић у Чикагу“ почело је снимање истоименог филма у САД.

  :::::::::::::::::::::::::::::

Иако је „Политика“ одувек имала врсне писце, и међу њима је могло да се пробере. Цојла је спадао међу оне који су често одабирани за читање. Због тога је његова урамљена слика у конференцијској сали Политике, са осталим великанима. Нажалост, данас се не зна за његов углед међу новинарима јер старих читалаца је све мање, а тамо нико од млађих са стране не залази, они ионако најчешће „читају“ мобилне телефоне.

Млађима је можда остала у сећању стална Цојлина рубрика – „Живот из Палате правде“, иако су то биле умногоме литерне приче о људима а не замена за „црну хронику“. Многи се сећају и колумне „Ова ситуација“, која је сведок времена када се цела Југославија тумбала, а и ми са њом. Аутор је и прве критике новина у новинама у Србији, али ,,и шире“, у колумни „Новине које сам прочитао“. Био је сарадник Београдске хронике, Унутрашње рубрике, Спољне, уредник сектора Културе и уредник ,,без портфеља”…

          Неко је обелоданио мрачан податак о смртности по професијама, и на наш ужас, на победничко постоље успентрао „људе птице“, „људе жабе“ и „људе патке“, односно пробне пилоте, професионалне рониоце и новинаре! Просечан век ових потоњих износио је непуне 43 године, па тако испада да су за новинаром који је доживео шездесету бар два обична људска живота, и да му је то чист ћар.

– Не гледајте у мене – изустио је забринуто. – Боље је да се присетите великог чика Предрага Милојевића, који је сваке вечери долазио у кафану по сутрашње издање „Политике“ до своје 98. године. Он је права мера у сваком погледу.

Добар стил

Тумачећи онај податак о смртности, многи тврде да је то последица промене начина живота.

– Можда је то тако код новинара. Ето, мој отац Живко био је опанчар, затим обућар, а пре тога партизан, борац од 1941. године. Када је отишао у пензију није се машао ни за какав посао. И, богме, добро је поживео. Ја сам, међутим, наставио да радим, али све ређе за новине, а чешће за издавачке куће, па за филмаџије, телевизијску или позоришну сцену… У пензији сам само утолико што примам и пензију.

Пишући репортаже и путописе за новине, Цојла их је писао циљано, знајући да пише будуће књиге. Текстове који ће касније бити укоричени.

– У кући Политика, а у „Политици“ нарочито, одувек се неговао добар стил, док је, уз поштовање чињеница, и општа писменост била предуслов за стални посао – наставио је. – О садржају је најчешће одлучивао уредник, за форму си понекад могао и сам да се определиш, али стил је био засебан и неприкосновен… Када већ спомињем, баш ме занима да ли у Политикиној библиотеци имају сакупљене књиге које су икада написали и објавили њени новинари? А ако су на полицама, пред колекцијом њихових дела би се данас могло падати ничице. Овим не величам себе и своја писанија, мали сам ја за великане писане речи који су деценијама промицали редакцијом новина, већ само указујем на неговање препознатљивог „Политикиног“ стила који се данас нетрагом губи.

………………………………………..

      :::::::::::::::::::::::::::::

Спортски живот

– У младости сам се бавио гимнастиком, а онда сам прешао на џудо па су зналци тврдили да бих могао бити чак и успешан у том спорту. Међутим, живот ме је непредвидивим богазама одвео у ваљда најтежу „тешкоатлетску дисциплину“ – у новинарство. Да сам себи увежбавам мозак, а читаоцима да тренирам живце.

          Иза ове шале скрива се прилично заморна истина можда и о хиљадама препешачених километара, освојеним планинским врховима и препливаним рекама, што је некад било у „опису послова и радних задатака“ сваког правог новинара-репортера.

Извор:
ИЗМЕЂУСНАИЈАВЕ