- Избор писма никада није неутралан по смислу, јер увек са собом носи културалне вредности и обележја, односно означава припадност одређеној традицији, али и одређене идеолошке и политичке поруке
- Избор писма у нашој средини (ћирилица или латиница) има велики значај у информативном рату који се тренутно води, јер се овим избором не опредељује само језички дискурс. У ери глобализације могу опстати и имати самосталну улогу само они језици и културе чија се сфера шири
- Прелазак у одбрану већ значи губитничку позицију
ПИШЕ: Зоран Милошевић
Пошто је научно доказано да ћирилица нема принципијелних недостатака, онда се поставља логично питање зашто мењати писмо, одбацујући векове традиције и културно наслеђе? Аутор сматра да се ова нелогичност може описати и разумети, само ако се разматра као геополитичко питање у оквиру сукоба копна и мора, односно атлантизма и евро-азијства. Правило је да заговорници евро-атлантских интеграција, ма где живели и радили, траже да се у њихову локалну културу уведе латиница, правдајући то искључиво геополитичким аргументима. И обратно. Заговорници евро-азијства (тзв. русофили) боре се за ћирилицу. Тако је и у Србији. У том смислу шаље се порука да у свету моћи има места само за једно писмо, оно које користи победничка страна. Отприлике као што је то случај са употребом енглеског (пажња: не америчког!) језика. Никакви позиви на мултикултуралност, толеранцију и друге лепе фразе, толико присутне данас, не могу спречити ову законитост светске геополитике – истребљење једног од два писма. Зато је потребно прихватити ову реалност и борити се за своју културу средствима која одговарају стварности – а то је адекватном геополитиком. У Србији нема спаса за ћирилицу, као савршеног писма, ако се не изврши одступање од тврдог евро-атлантизма.
Данас се бије права битка у свету, посебно Евро-азији, око превласти латинице над ћирилицом. Но, тако је било од XI века када се расколила некада јединствене хришћанска црква на православље и римокатолицизам. Од тада Римска црква као институција води борбу против ћирилице, а то је наметнула и изразито католичким државама попут Аустро-Угарске, Пољске, Речи Пасполите. (1) Тако да су, вођење геополитичком логиком Римске цркве, и поједине државе водиле борбу против ћирилице, како би умањиле утицај и повезаност православних и неких евро-азијских народа. Тако су се, поред Римске цркве у борбу против ћирилице укључиле Аустро-Угарска, Пољска, Велика Британија. Међутим, важно је нагласити да је Римска црква духовни отац нетрпељивости Запада према ћирилици. „На том писму су, као и на латинском језику, све књиге и молитве римске цркве, и тежећи једној римској вјери и цркви у свијету, у својој искључивости и једностраности, боји се сваког другог писма и језика и гаји наду, да ће уништавајући друга писма, на којима су друге вјерске књиге и молитве, а ширењем латинице у многоме припомоћи и ширењу вјере односно и папске или језуитске власти што сасвијем на једно излази“. (2) Суштина је, дакле, да су у Римокатоличкој цркви мислили, као данас у Вашингтону и Бриселу, да се латиничењем народи отуђују од своје вере, односно евро-азијства као гео-политичке оријентације и приближавају римокатолицизму, односно атлантизму. У тој методологији, поред замене писма, постоји и метод денацификације и стварања вештачких нација. (3)
Од чега зависи избор писма? Филолози издвајају четири фактора: лингвистички, економски, психолошки и политичко-културни. (4) Зашто владе појединих држава, дакле, постављају свој народ пред дилему о избору латинице или ћирилице, када је у науци доказано да ћирилица нема принципијелних недостатака (као ни предности) у односу на латиницу. (5) У случају српске ћирилице може се чак говорити о њеним предностима у смислу да је савршена, јер једно слово одговара једном гласу, док хрватска и неке друге латинице користи за неколико гласова два и више писмена (na primer, za nj, dj, lj, dž, односно у немачком језику за ч – tsch, за ш – sch, итд. ). Овим долазимо до кључног одговора, а он је политичко-културни, односно геополитички.
Да битка око писма има своју геополитичку димензију доказује још и то да «припадници мора» углавном пишу латиницом, док припадници копна пишу ћирилицом. Наравно, ова очигледна истина се крије и увија у низ митова, дезинформација и (злонамерне) нетачности. Током почетка новог миленијума у Србији је била актуелна теза да је «ћирилица фашистичко писмо», иако су фашисти писали латиницом. То се посебно може утврдити ако се погледају западни, тј. евро-атлантски медији који су заступници мора. Тако је и писање овог чланка изазвано писањем (и ликовањем) римокатоличке Пољске манифестовано у новини «Rzeczpospolita» (6) у којој се неосновано тврди да је ћирилица раширена од стране Совјетског савеза и да се после његове пропасти догађа и лагано њено потискивање (утицај Византије и православља се уопште не спомиње). Закључак је изведен из покушаја Астане (Казахстана) да замени своју ћирилицу латиницом под изговором «да латиница има мање слова». Ко познаје писма зна да је српска ћирилица савршена и да за сваки глас има једно слово, па се потискује «због европских вредности», а не неких принципијелних недостатака. Овде је јасно, дакле, да се ради само о мање или више (не)успешним изговорима, а да је суштина сасвим другачија.
Присталице латинице указују на то «да је одбацивање ћирилице неопходно јер се на интернету користи латиница, те да је лакше развијати интеграцију са међународном заједницом». (7) Наравно, на овакво нелогично размишљање одмах се надовезује питање шта са азијским писмима која су далеко и од латинице и од ћирилице? Да је коришћење ћирилице на интернету лако решиво питање, а не аргумент против ње, постало је јасно 2008. године, али и раније, на Х светском конкресу руске штампе одржаном у Москви. Кључни моменат на конгресу је иступ председника Д. Медведева који је рекао «Да је неопходно све урадити да се на интеренту користи и ћирилица. То је симбол значаја руског језика и ћирилице». (8) Гугл на томе озбиљно ради.
Противници ове идеје доказују да је замена писма непотребна, јер би изазвала конфузију, а такође би изазвала и политичке последице. На пример, познато је да становници Казахстана традиционално добро сарађују са Русима и Русијом, и то како у економској, културној, тако и у научној, просветној и културној сфери. Уосталом, велики број њихових академаца је школован на руском језику, или се и даље школује, а преко 45 посто становништва те републике су Руси. Питање је, дакле, како би на ово одреаговала Русија. «Прелаз на латиницу не треба да нанесе штету нашим односима са Русијом» изјавили су посланици казахшког парламента. Но, што се тиче психолошке припреме јавности – то је већ завршено, је је вођена вишегодишња кампања финансирана од САД, Турске и Европске уније да се докаже предност латинице над ћирилицом. Јавност је сада убеђена у то.
Напоменимо да су тако нешто урадили Азербејџан и Узбекстан 2006. године. Казахи су народ турског порекла, сродан, дакле, Азербејџанцима, па се овим жели начинити помак ка јединству турских народа. Тако нешто и сугерише професор Гоги Хидојатов из Узбекистана, који мисли да председник Казахстана Назарбајев има стратешки уговор са Турском и овим жели да стекне симпатије турских народа. (9)
Интересантно је да се смена писама у Азербејџану догодила без сагласности народа и стручњака. Према сведочанству бившег министра просвете Азербејџана, Дирудина Џалилова, његова држава је за време његовог министровања прешла на латиницу и поред протеста јавности и стручњака. «Прве године смо штампали уџбенике на латиници, а у другој новине. Потом смо мењали уличне рекламе. Сва процедура је трајала само пет година». (10) Латинизација Азербејџана је изведена уз помоћ Велике Британије и Турске. Бивши председник А. Елчибеј је желео не само да се азербејџански језик латинизује турском латиницом, већ и да га назове турским. После доласка на власт Алијева, 1993. године, ситуација се стабилизовала, а ћирилица сачувала доминантни статус. После 2001. године под притиском САД, Велике Британије и Турске, Алијев забрањује коришћење ћирилице. (11)
Иако се прелаз са једног на друго писмо приказује као нешто лепо и пожељно (све се увија и лепе речи – прогрес, културу, напредност, развијеност, припадност великој цивилизацији), пример Азербејџана говори супротно. До 1924. године у овој држави се писало арапским писмом и општа писменост је износила 0,8 посто. Од 1924. до 1936. године извршена је латинизација по налогу Лењина, а од 1936. до 2001. године коришћена је ћирилица и писменост је достигла 100 посто међу становништвом. Новим прелазом на турску латиницу народ је опет постао неписмен, јер мало ко зна ново писмо. Тако народ не може да чита опозиционе новине. После овог потеза, али и других бројних узрока, чији је узрочник влада Азербејџана, око четири милиона Азербејџанаца је избегло у Русију, док је 4,5 милиона остало у држави да учи турску латиницу, на којој немају шта да читају. Нове генерације не могу да читају ни своје велике писце Низамија, Хаганија, Фиулија, јер нису штампане нове књиге на турској латиници. Не могу читати ни научна дела штампана на ћирилици, јер више не уче ово писмо. Другим речима, сво литерално и научно наслеђе Азербејџана створено на ћирилици у периоду 1936 – 2001. године постало је новим генерацијама недоступно. (12)
Ипак, ћирилица се још користи у Азербејџану (укључујући и интернет), но у малом обиму. На територији Иранског Азербејџана доминира арапско писмо, али се користи и ћирилица и латиница. У Русији Азербеџанци користе ћирилицу, а у Дагестану на ћирилици штампају и новине.
У Молдавији је под притиском Румуније и подршком Велике Британије, Канаде и САД такође извршена замена писама, јер Запад жели да припоји Молдавију Румунију, не признајући њихову националну посебност, а Румуни од 1860. године, такође користе латиницу заборавивши ћирилицу. Уједначавање писама је, дакле, има политичку поруку да «један народ» пише истим писмом.
У Руској федерацији Татарстан је покушао да уведе латиницу за татарски језик, али је Дума (парламент) блокирао ову антићириличну активност. Ову тежњу Татара подржала је и Европска унија, па тако и Немачка посебно. (13) Током владавине слабог Јељцина, 1999. године Меџилис Татарстана – републике у саставу Руске федерације – хтео је да уведе латиницу, али је федерална Дума донела Закон о језицима према ком сви народи у Руској федерацији користе ћирилично писмо за свој језик. То је крајем новембра 2002. године потврдио и Савет федерације. (14)
Бивши украјински председник, Виктор Јушћенко, је 2005. године припремио пројекат Декрета о преласку на латиницу. Промене је требало спроводити постепено, у циљу «убрзања интеграције Украјине у структуре Европске уније». (15) Постепеност је значила да се латиница уводи прво на западу Украјине где живе грко-католици, велики мрзитељи православља, потом у Кијеву, руском Криму и, на крају, у најосвешћенијим руским регионима источне Украјине.
Показало се пројекат Јушћенка није реалан услед опште политичке атмосфере, јер би само убрзао распад земље. Наиме, Руси у Украјини, нису желели ни по коју цену да прихвате латиницу. Бивши заменик премијера Украјине и директор Института књижевности у Кијеву Николаја Жулинског каже латиница је погодна за Украјину само «због њених Европских тежњи, а ја не искључујем да ће се ово питање вратити». (16)
Но, овде је потребно навести хипотезу Станислава Артемова да и писма трпе када дође до смене политичких система. (17) Овде се дефинитивно не ради само о смени политичког система, већ геополитичке оријентације. Ово можда најбоље сведоче речи једног руског «научника» (Сергеј Александрович Арутјунов – дописни члан Руске академије наука): «Сматрам да глобализација и компјутеризација наших живота води томе да ћемо и руско језик писати на латиници. Сама по себи латиница је кориснија у односу на ћирилицу, која има масу недостатака. Ако Русија жели да иде у корак са прогресивним светом дужна је да пређе у потпуности на латиницу, пре или касније тако ће бити». (18)
Арутјунов користи затворен систем размишљања, веома идеологизован и пристрасан језик. Његове констатације да прогресивност значи латинизација потпуно је ненаучан и бесмислен став. Да ли то значи да прогреса нема, ако се не користи латиница? Где је овде место културе? Оваква размишљања су толико пристрасна, нетачна и културно-политички некоректна да више плаше човека, него што отварају простор за дијалог и размишљање. Ово је, другим речима, један тоталитаран, недемократски, недијалошки, неплуралистичан начин размишљања који гуши у човеку жељу за слободом и властитим културним усавршавањем. Зато кад се овако нешто прочита то више човека уплаши, него што објасни. Ово је тим теже кад изговоре људи који још имају звања доктора, професора и академика. Овде се, такође, ради о злоупотреби научних звања. Наиме, Арутјунов користи политичке квалификације уместо аргумената. Ко је доказао недостатке ћирилице? Просто то је једна нетачна и злонамерна политичка квалификација. У стручној литератури, како смо већ навели у уводу, нема доказа да ћирилица има принципијелних недостатака. Према томе, овакве тврдње «академика» могу бити мотивисане само добрим новчаним прилозима или просто вредносним системом, тј. идеолошком заслепљеношћу и острашћеношћу атлантизмом.
Сваки покушај одбацивања ћирилице са зебњом и пажњом се посматра у Русији. На примеру Казахстана је јасно да се он враћа дискусији о увођењу латинице сваки пут када се појаве политички проблеми, па Астана на овај начин уцењује Русију. Када се зближава са Западом почиње да користи латиницу и обрнуто. Сада када је у Царинском савезу са Русијом ово питање мирује.
Руски научници и аналитичари кад год се појави проблем да неко пожели да одбаци ћирилицу, позивају званичне власти да реагују и заштите ћирилицу. Прелаз на латиницу није једноставан, јер, на пример, Руса у Казахстану је скоро половина свег становништва, па би то значило и разбијање јединства Руса, пошто би сународници у Казахстану морали да пређу на латиницу.
Наравно, има и позитивних примера какав је Белоруски, јер се тамо не помишља о оваквим авантурама. «Ми од давнина функционишемо у ћириличном пространству и не мислимо да прелазимо на латиницу. Ово питање се код нас уопште не разматра» – истиче белоруски политиколог Валериј Карбаљевич. (19)
Овде се може извести опште правило када је у питању писмо: Они народи који теже евро-атланским интеграцијама, а користе ћирилицу, по правилу прелазе на латиницу. И обрнуто, народи који се оријентишу на интеграцију са евро-азијом (тј. у геополитичком смислу представницима копна) теже очувању, па чак и проширењу употребе ћириличног писма.
На ћириличном писму устројени су следећи словенски језици: белоруски, бугарски, македонски, русински, руски, српски, украјински и од скоро и тзв. црногорски.
ФОТО: Википедија
На карти је приказана распрострањеност ћирилице у свету. Црвеном бојом је приказана територија где се користи као службено писмо, а светло-сивом је једно од службеним писама
Ћирилица је евро-азијско писмо
Тренутно се ћирилица као службено писмо користи у следећим државама: Абхазија (абхаски језик), Белорусија, Босна и Херцеговина (за српски језик), Бугарска, Казахстан, Киргизија, Македонија, Монголија, Придњестровље (молдавски језик са ћириличним писмом), Русија, Србија, Таџикистан, Украјина, Црна Гора (за српски језик) и Јужна Осетија (осетински језик). Треба напоменути да постоји и старословенски језик који је кодификован, такође, на ћирилици, као и румунски језик у коме је до 1860. године коришћена ћирилица. Напоменимо да је до средине XIX века и у неким деловима Пољске коришћена ћирилица за пољски језик, као и полески језик од 1988. године.
Поред тога неки индо-европски језици су такође прилагођени ћириличном писму (балтички језици, тј. литвански, затим цигански у Србији и Русији, белџски, курдски – до 1946. године од када се практично не користи; осетински, таџикски, горско-јеврејски, шунгајски, јагнобски).
Неки романски језици су такође користили или користе ћирилицу (Молдавци, Румуни – до 1860. године и Ладини у неким сефарским публикацијама штампаним у Бугарској).
И неки језици народа Кавказа су кодификовани на ћирилици: абазински, абхаски, аварски, агулски, адигејски, ахвахски, даргински, ингушетијски. Ту се прикључији и језици кабардински (кабардино-черкески), кубачински, лакски, лезгински, рутуљски, табасарински, удински – од 1990. године заједно са латиницом; хиналугски, цахурски – од 1990. године заједно са латиницом; цезски и чеченски – такође од 1991 до 2000. године је коришћена и латиница.
Од кинеских језика ћирилицу користи дунгански народ (од 1953. године).
Од чукотско-камчатских језика ћирилицу користе: итељменски језик, корјакски и чукотски.
У оквиру монголског ћирилица се користе за следеће језике: бурјатски, калицки, монголски и даурски. (20)
У оквиру тунгуско-мажурског ћирилицу се користи за следеће језике: нанајски, негидаљски, орокски, орочски, сибински, удегјејски, уљчски, евјенкински и евјенски.
Турски народи такође користе или су користили ћирилицу за следеће језике: азербајџански – до 2002. године када су прешли на латиницу; алтајски, башкирски, гагаузски, догански, казачки,караимски, каракалпакски, карачајевско-балкарски, киргиски, кримско-татарски, кримчакски, кумандински, кумикски, ногајски, сојотски, татарски, телеутски, тофаларски, тувинским туркменски, узбекистански – од 1998. се користи паралелно са латиницом; ујгурски, хакаски, чувашски, шорски и јакутски.
Уралски (самодијски) језици: нганасански, ненецки, сељкупски и енецки.
Уралски (финско-мађарски) језици: карелски, коми, мансијки, маријски, мордовски, самски, удмуртски и хантјски.
Од осталих језика ћирилица се користи још и за: алеутски језик, алјутикски, асирски, нивхски, тлинкитски, ескимски – од 1937 на територији Русије и јукагирски.
Ћирилицу користе и два „вештачка“ језика – словенски (славјански) и словио.
Може се, дакле, из ових података извести поуздан закључак да је ћирилица евро-азијско писмо.
Избор писма никада није неутралан по смислу, јер увек са собом носи одређене идеолошке и политичке поруке, односно означава припадност одређеној традицији. (21) Избор писма у модерном добу (ћирилица или латиница, на пример) има велики значај у информативном рату који се тренутно води, јер се овим избором опредељује језички дискурс. У ери глобализације могу опстати и имати самосталну улогу само они језици и културе чија се сфера шири. Прелазак у одбрану већ значи губитничку позицију. Хиљадугодишња борба за освајање култура између латинице и ћирилице ово на најбољи начин илуструје. (22)
Појава и експанзија ћирилице у Европи
За живота Ћирила и Методија, када су се Словени коначно определили између Рима и Константинопоља (Цариграда), почела је борба за верски и културални утицај у Источној Европи. Где се укоренило римокатоличанство (западно хришћанство) – Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија и Хрватска тамо је временом наметнута латиница, иако су неки од ових народа користили својевремено ћирилицу (Словенци, Хрвати, Чеси, па и Пољаци). Латиница није одједном и брзо наметнута, тај процес је трајао неколико векова, али је данас оштеприхваћена у споменутим државама каo њихово „национално“ писмо. Све до појаве Реформације, тј. до XVI века успешно је ширена латиница по Западној Европи – Скандинавији, Британија, Ирској, где су потиснуте локалне културе и писма (руне), док се на југу и истоку Европе римокатолицизам борио да истисне ћирилицу и арапско писмо. Насилно је латиница наметнута и на територији Финске (преко Швеђана) и Прибалтику (који су освојили Немци).
После открића континената, током XVI – XVIII века латиница је од стране колонизатора и римокатоличких мисионара пренета на те континенте, док је сфера утицаја ћирилице практично остала иста. Престиж ћирилице подрили су Турци освојивши Балкан, а и реформе Петра Великог у Русији подриле су престиж ћирилице. Тако је у првој фази борбе за писмо Запад победио, јер у Русији нису схватили значај писма у геополитичкој борби. (23)
Глобализација латинице
Француска револуција, са једне стране, и наступајући романтичарски национализам, с друге стране, у сфери културе и политике у првој половини XIX века проширили су идеолошку борбу и на делове света који за то није знао. Појавили су се грчки, српски, бугарски, чешки и други национализми и сви су они тражили ослонац за свој идентитет у култури. Међутим, тек су руски словенофили први пут поставили питање о новом ширењу ћирилице у Источној Европи. Интересантно је да су нашли истомишљенике и у Чешкој и Словачкој, али неког резултата није било. Супротно, како је снажио румунски национализам који се оријентисао на Запад (може се рећи да га је заправо Запад и створио и развијао), тако се одрицао грчке и словенске културе, а пристајао уз романску. То је значило да су заговарали и прелазак на латиницу – што им је и успело. Захваљујући језичким реформама Људевита Гаја и Вука Караџића дошло је до истискивања ћирилице из Хрватске и њено везивање за римокатолицизам. Хрвати су чак у Русији тражили «братску» помоћ да сачувају римску веру и латинично писмо, али и за ширење ове вере и писма на Босну и Херцеговину. Тако је ћирилица 60-их година XIX века опет изгубила део територија на којој се писала. Да трагедија буде још већа, у то време је Русија продала Аљаску САД и оне су одмах тамошњем становништву (Алеути), који су користили руску ћирилицу, наметнуле латиницу.
Ови губици су отворили очи словенофилима, те су почели да разрађују стратегију контра-офанзиве ћирилице. Као експеримент објављено је неколико књига на пољском и чешком језику уз коришћење ћирилице. Од 1864. године постало је обавезно у да се у Литванији користи за литвански језик ћирилица (мада су Немци штампали као контру литванске књиге на латинци и ширили је на овом подручју). Поред тога, словенофили су организовали успешну борбу за заштиту ћирилице (од Пољске и Римокатоличке цркве) у Белорусији и Украјини. Но, највећи успех је стварање мисионарсо-просветног ћириличног писма за народ Мордви, Маријце и Чуваше, а такође и за Осетине. Овде се водила борба са исламским утицајем и победила је Русија.
«Ћирилизација» у другој половини XIX века, дакле, није била успешна. Запад је, пре свега Римокатоличка црква и Аустро-Угарска монархија, који су некако били увек корак испред, умео је да блокира руску политику. Тако су, нашавши «апологете», створили вештачке језике за Украјину, Белорусију и Литванију, како би направили језичку баријеру за ширење руског језика и културе, а потом су помогли и естонски и латвијски национални покрет, као снажну брану продору Руса на Запад. Почетком XX века нова руска интелигенција је успела да код «источних» народа Руске империје кодификује националне језике и истисне арапско писмо, али је оклевала код опредељења за писмо, јер су запажали да се латиница користи не само у Западној Европи већ и у обе Америке, Аустралији, Океанији, југо-источној Азији и Африци. (24)
У таквој ситуацији успех латинице је био неминован. Већ 1904. године званично се литвански враћа на латиницу, а то се ускоро догодило и у Албанији, а и у самој Русији је започела кампања после 1917. године од стране бољшевика, кампања за наметање латинице. Двадесетих година XX века латиница је наметнута оним језицима у Русији који до тада нису били кодификовани, али и за неке језике који су имали дугу историју употребе ћирилице или арапског писма.
Већ 1932. године латиница се учврстила на већем делу територије Совјетског савеза, чиме су испуњени завети Лењина. Политичари и по који научник, као Н. И. Бухарин, Н. Ј. Мар, А. В. Лунчарски и Н. Ф. Јаковљев су припремили све неопходно и за прелазак руског језика на латинично писмо (такође и низ других језика – грузијски, јерменски). Бољшевици су ово представљали као важну етапу за ширење светске револуције, заживљавању космополитизма и обрачуна са различитим језицима и националностима. Није познато зашто латиница није сматрана реакционарним писмом, а ћирилица јесте. Било је потребно још неколико година да се Руси поведу за осталим народима бивше империје и да се одрекну дореволуционарне културе.
Противофанзива ћирилице
Из науци непознатих разлога Стаљин је 1933. године наредио брз прекид латинизације Совјетског савеза (на њеним крајевима по инерцији је настављена још неколико година), а од 1935. године почео је процес преласка на ћирилицу свих језика Совјетског савеза, без обзира на то да ли су имали дужу или краћу историју коришћења латинице. „Ћирилизација“ Совјетског савеза је до 1940. године реализована, мада је по крајевима рађена и до краја 1950. године. Десетине језика је стекло писмо која их је уједињавало са руским културним простором и практично их први пут укључило у јединствен евро-азијски информациони простор. Они радикални националисти, или интернационалисти који су спроводили латинизацију завршили су у логорима. Интересантно је још да су на окупираним деловима Совјетског савеза од стране Немаца, 1941. године (Крим, Кавказ) деца лењинистичких бољшевика почели да уводе латиницу. Победа совјета у Другом светском рату, 1945. године, значила је и цементирање ћирилице као писма Совјетског савеза, што је допринело његовом ширењу у социјалистичком блоку (ћирилица је у то време уведена у Монголији као званично писмо).(25) У неким државама где је победио социјализам (Прибалтик, државе Источне Европе, осим Бугарске и однекле Југославије) задржала се латиница. Остаје отворено питање шта би се по овом питању догодило да је Стаљин остао жив? Но, може се констатовати да је латиница била истиснута из оквира историјске Евро-Азије.
У периоду после смрти Стаљина све до Горбачовљеве „перестројке“ у сфери писма се скоро ништа није значајно догађало. Занимљиво је да је у овој фази „застоја“ дошло до формирања како анти-руских, тако и анти-српских кадрова у лингвинистици и политици. Од деведесетих година XX века, са пропадањем Совјетског савеза, руски језик је почео да губи престиж у свету, што је ишло на руку заговорницима латинизације, па је ова политика захватила не само Србију већ и Русију и бивше совјетске републике (сада самосталне државе).
Амерички „стручњаци“ и овај пут, као и двадесетих година XX века почели су да изјављују да је руски језик „без перспективе“ јер је веома сложен и непрактичан и да га је потребно адаптирати западним нормама, па је у том духу потребна и латинизација руског језика. У низу република у саставу Руске федерације локалне, корумпиране и без политичке визије, елите започеле су прелаз на латиницу.
Ово је прекинуо Путин, 2003. године предложивши закон (који је потом и усвојен) да се за службене језике република у саставу Руске федерације искључиво користи ћирилица.
Последње деценије смо сведоци да „атлантисти“ на широком простору снажно насрћу на ћирилицу и да борба није окончана.
Ћирилица и латиница: северо-западни фронт
На територији Русије живи мноштво финско-мађарских народа. Финска и Естонија све раде да пропагандом, разним подмићивањима, обавештајним радом и слично прошире латиницу као „опште-финско“ писмо, мада елементарна логика налаже да је лакше да два народа (Финци и Естонци) пређу на ћирилицу него њихови многобројни рођаци пређу на латиницу. Наравно, да иза оваквог притиска „матица“ стоји и њихов интерес да остатке свога народа држе на окупу. Интересантно је да официјелне руске власти не пружају отпор овој латинизацији својих становника. (26)
Ћирилица и латиница: југо-западни фронт
Иако ка западу и југо-западу живе православни који од давнина користе ћирилицу, позиција ћирилице овде није снажна. Пошто је латинизација западно-руских земаља од стране Пољака давно довршена, као и латинизација Румуније, Хрватске, и Босне и Херцеговине притисак се сада наставља на Белорусију и Украјину. Прозападне и пропољске снаге упорно, подржане од Европске уније и САД, говоре о потреби латинизације ових држава.
Велики пораз ћирилица је доживела и на територији бивше Југославије где је у процесу дељења српско-хрватског језика створено неколико вештачких језика и сви ти нови „језици“ су се определили за латиницу, а сам процес је захватио и Србију, где само мала група национално и политички свесних људи бије битку за очување ћирилице. Упркос томе што је ћирилица заштићена и законом у неким правним актима. Штавише, и државни органи, па и поједини факултети то не поштују, чак ни они језички. Полицајац, често полушколован, издаће вам какву потврду на латиници.
У Црној Гори, која је стекла независност, 2006. године, створила се трагикомична ситуација са стварањем „црногорског језика“ на основу латинице. Латинизација (тачније хрватизација) се правдала паролама о потреби уласка у Европску унију и НАТО, а да се подсетимо да је у стварању тог новог књижевног језика званично учествовао и један хрватски лингвиста, заједно са својим „ортаком“ из БиХ.
У самој Србији службено писмо је ћирилица, али се овде Устав не поштује, како од државе, тако и од грађана, па се врло често користи (хрватска) латиница. (27) Ћирилица се за сада добро држи у Македонији и Бугарској, па има претпоставки да ће одавде доћи снага и Србима да сачувају своје писмо. Међутим, јасно је да много зависи од Русије. Међутим, руске компаније које послују у Србију и државне и приватне не исказују интерес за очување ћирилице и обично користе латиницу, мада има и неколико изузетака.
Веома тешка ситуација је у Молдавији, где је од 1989. године као државни језик проглашен молдавски са латиничним писмом, тј. фактички румунски језик, без обзира на очевидне разлике између ова два језика. У Придњестровској молдавској републици сачувани су ћирилица и молдавски језик. Тако је Тираспољ постао центром евро-азијски усмерених интелектуалаца Молдавије. Међутим, и овде Русија више одмаже него што помаже, јер све што се у пише у овој земљи за Молдавију је на румунском језику и латиницом.
Русија није пружила помоћ ни Гагaузима, православном турско-језичком народу тесно повезаним са Русијом који живи у Молдавији са статусом аутономије. Гагaузи се одупиру Кишињеву, али Руси не помажу. Због тога јача турско присуство и 1996. године је и званично гагaуски језик прешао на турску латиницу. (28)
Ћирилица и латиница: југо-источни фронт
Ћирилица је постигла успех код муслиманских народа Југа и Истока Азије, пре свега турско-језичких, али је тако и на Северном Кавказу. Сви ови народи су вековима користили сложено арапско писмо, да би деведесетих година XX века прешли на латиницу, па затим на ћирилицу. Но, ти народи су од 1991. године почели да осећају утицај Турске која их својом пропагандом и политиком покушава да удаљи од Русије, а приближи себи, ширећи пантуркизам, сада неоосманизам и делујући у интересу Вашингтона и глобализма.
Ова политика је посебно нашла плодно тло код кримских Татара који су успели да добију већину у локалном парламенту. Они за сада користе два писма – ћирилицу и турску латиницу, но овај случај прети да се прошири на целу Украјину (у смислу њене латинизације).
Према обрасцу Азербејџана и неке државе Централне Азије покушале су да изврше латинизацију свог језика (Казахстан, Киргизија и Монголија), али су, за сада сачували ћирилицу. У Таџикистану је ћирилица чак и напредовала (усавршена је), мада се дозволила и употреба арапског писма, ради зближавања са Ираном. И Узбекистан је покушао латинизацију свог језика, али је све „ни ту, ни тамо“. Стварност је таква да ћирилица и даље доминира у овој држави.
У Туркменији латинизација је најављена 1995. године, али је почела 2000. године. Ипак, туркменска ћирилица се и даље користи у Русији и другим државама (чак и код политичких емиграната уз ове државе).
Закључак
Јасно је, дакле, да заговорници латиничења ћирилице немају стручне аргументе већ искључиво вредносно-(гео)политичке. Зато се и подмећу политичке квалификације да је латиница везана за прогресивни део човечанства (по правилу су то САД и Европска унија), а они људи који користе ћирилицу, арапско писмо, итд, самом овом квалификацијом, сврставају се у назадни део човечанства. Но, да ли се по овом критеријуму – критеријуму које писмо човек користи, може извести класификација ко припада прогресивном, а ко назадном делу човечанства? Наравно, да не може. То је псеудо-наука, односно веома примитивна политика. То би било исто као кад би неко тврдио да је по основу места рођења (село-град, Европа – Азија…) паметнији од других. Наравно, да то није тако. Хитлер је писао латиницом, Андерс Брејевик, Норвежанин, који је јула 2011. начинио масакр деце је писао латиницом, као и безброј других злочинаца за које се не може тврдити да су прогресивни. Римокатоличка црква је имала инквизицију и судила на латиници? Галилео је од ове Римске цркве осуђен на латиници. Где је ту напредност? На другој страни, имамо Мендељејева који је писао ћирилицом, Јурија Гагарина, Толстоја, Достојевског…, наравно и негативце, као што има позитиваца који пишу латиницом.
Када се припадници једног народе одлуче за културни образац који ће следити, између осталог, то значи и за писмо, то је нешто што има трајније опредељење и не може се мењати кад коме падне на памет. Зато се и Срби и Руси морају одупрети захтевима евро-атлантиста да одбаце ћирилицу и пређу на латиницу. Ако би прешли на латиницу послали би свети веома ружну поруку о себи – да немају, заправо, формиран (национални) идентитет, односно да успостављена културна матрица није заживела и да их свака (нова) сила која се данас-сутра појави може да обликује по свом нахођењу (можда да врати ћирилицу, или уведе кинеско писмо – ко зна?)
Питање је једноставно: Шта свако од нас може да уради да би се сачувала ћирилица као важно национално културно наслеђе и средство евро-азијске интеграције? Прво, да се схвати важност питања, друго да се не буде равнодушан. То значи, где год да се делује – треба користити ћирилицу. На интернету, животу, ако извозите робу – треба користити ћирилицу, на производима – лепити етикете (и) на ћирилици… Има држава које не забрањују да се роба увози ако су декларације, етикете и слично на ћирилици (Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Узбекистан, Туркменистан…), то, дакле, треба користити.
На крају сматрамо упутним позвати се и на Светог владику Николаја Велимировића, који је особину српске интелигенције да намеће латиницу запазио још за свога живота, а ово се сада може проширити и на руску интелигенцију, па је записао: „Просто не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља. И одвојити се од ове српске писмености из прошлости. И трампити боље за горе. И увредити свете апостоле словенске Кирила и Методија. И огорчити до крви српски народ. И навући проклетство од Светог Саве. Не, ако Бога знате, господо српска, ако сте и учени, будите паметни“.
Но, много је старије оно библијско, дубоко социолошки и антрополошки тачно, које каже да се у прошлости крије садашњост, а у садашњости будућност.
(1) Види: Римска пропаганда у Босни и Херцеговини од времена аустро-угарске окупације, издање друштва «Рада», Милетићева штампраија, Нови Сад, 1903. Аутор је анониман, а касније је установљено да је то био митрополит Сава Косановић.
(2) Сава Косановић, Насилно наметање латинице, у зборнику: Православље, вријеме и Босна, приредили: Ратко Р. Врачевић и Зоран Милошевић, Шабац/Добој, 2002, стр. 150.
(3) Види: Митрополит Сава Косановић, Римска пропаганда и хрватство, у зборнику: Рим не мирује, приредили: Момир Васиљевић и Зоран Милошевић, Бели анђео, Шабац, 2003. Зоран Милошевић, Од Малоруса до Украјинаца, Завод за уџбенике и наставна редства, Источно Сарајево, 2008.
(4) В. М. Алпатов, Кириллица или латиница?, http://rus.1september.ru/articlef.php?ID=200400906
(5) Е. Д. Поливанов, За марксистское языкознание. Москва, 1931. стр. 104.
(6) Piotr Kościński/ Tatiana Serwetnyk, Cyrylica w odwrocie, Rzeczpospolita, 11/07/2011
(7) Исто.
(8) Кириллица вне границ и территорий, http://news.mail.ru/politics/1821516/
(9) Piotr Kościński/ Tatiana Serwetnyk, Cyrylica w odwrocie, Rzeczpospolita, 11/07/2011
(10) Исто.
(11) Интересантно је да је ова идеја прво покренута од бољшевика (Руса) Јаковљева. Види: Н.Ф. Яковлев, За латинизацию русского алфавита, Культура и письменность Востока, книга 6. Баку, 1930.
(12) Адалят Алиев, Кириллица, образование, латынь и политика, http://forum.bakililar.az/index.php?showtopic=4764
(13) Види: Man spricht Russisch Die Tartaren wehren sich gegen die Kyrillisierung ihrer Sprache, Der Tagesspiegel, 04/12/2002
(14) Исто.
(15) Piotr Kościński/ Tatiana Serwetnyk, Cyrylica w odwrocie, Rzeczpospolita, 11/07/2011
(16) Исто.
(17) Станислав Артемов, Латиница vs. Кириллица, Смена алфавита как результат смены политсистемы, http://exlibris.ng.ru/kafedra/2004-07-01/6_alphabet.html
(18) Исто.
(19) Piotr Kościński/ Tatiana Serwetnyk, Cyrylica w odwrocie, Rzeczpospolita, 11/07/2011
(20) Максим Медоваров, Кириллица – евразийский алфавит, http://www.rossia3.ru/politics/foreign/kirillitsa
(21) «Ћирилица се појавила на периферији хришћанског света, као побочни резултат црквнеог раскола и оруђе одређене идеологије. Она имитира грчко писмо и доказује правоверност, тј. непоколњбљиву веру у првих седам Васељенских сабора и сведочи о супротстављању богатој и сложеној византијској култури, ‘глобализму’и утицају Рима, она представља и нешто што сведочи о способности очувања јединствености православне културе». Види: Латиница и кириллица, http://www.polit.ru/article/2003/09/23/625530/
(22) Максим Медоваров, Кириллица – евразийский алфавит, http://www.rossia3.ru/politics/foreign/kirillitsa
(23) Исто.
(24) Исто.
(25) Исто.
(26) Исто.
(27) Николай Пасхин, Азбука сербской политики, http://www.stoletie.ru/slavyanskoe_pole/azbuka_serbskoj_politiki_2009-08-03.htm
(28) Исто.
Извор: Балканска геополитика
