Слободан Рељић: Кад НАТО духови марширају српском земљом

Мора се обратити пажња „шта све не чини Европа, та племенита баба девојка, да нама, наивним и инфантилним Балканцима буде добро.

Ми нећемо да нам буде добро, али баба девојка хоће! – Има да нам буде добро макар сви изгинули“, писао је Брана Петровић 1991. године.

Отад је прошло више од четврт века и сви видимо да се пророчанство испуњава. И то неупоредиво циничније него што је и Брани могло пасти на ум. Слали су нам пре две деценије и „Милосрдног анђела“ да нас науче памети. Није вредело. Не волимо такво добро. Ни тада, ни сада. Али не одустају ни они.

Фрау Пак И Мис Блер

Ево, не пада ни двадесета годишњица НАТО бомбардовања Срба да покрије брег и да пресели у историју све бесправље и бешчашће којим се Запад окитио тог марта. Напротив. Пред нама се одвија трагикомични марш духова злокобне прошлости.

Прво је умарширала Дорис Пак. И као да се баш она чека, саопштила: „Вучић може да реши косовско питање.“ Наравно, подразумева се да бивша известитељка Европског парламента има на уму решење „које би узело у обзир оправдане интересе грађана Kосова“. Оправдани интереси Срба нису предмет разматрања. Јер како је говорио, сад већ покојни, немачки амбасадор Андреас Цобел, „Kосово је случај суи генерис“. А као прослављени срболовац, који је српске лоше намере хватао у лету, фрау Пак је објаснила да је то с Kосовом само први корак јер њено око соколово не види ни озбиљну „подршку Републици Српској од стране актуелне власти у Србији“.

Није нама ни ишчилио из ока јаркозелени костим Немице, кад се пред нама указало суперозбиљно лице Шери Блер. Замишљена као да је на њена плећа бачена сва „владавина права“ овог света, супруга Тонија Блера је од демократа на Kосову, који раде навелико с хероином, узела 500.000 евра а да би им устоличила Специјални суд пред који ће изводити Србе што претекну из Хага. „Иако су сви уговори владе Kосова са међународним компанијама поверљиви, косовски министар правде Абељард Тахири потврдио је за (телевизију) Т7 да влада Kосова добија саветодавне услуге о томе како да се понаша према Србији у овом процесу.“

Kолико год била свемоћна, по оном „мало руках малена снага“, госпођа Блер није довољна за велики посао што стоји пред криминалцима које је Запад прогласио државом, те је призван и велики Џефри Најс. Такође пола милиона евра за антисрпске услуге. Поштена додатна накнада за бившег тужиоца Хашког трибунала за Југославију од чијих је „опасних“ доказа Слободан Милошевић правио видео-игрице за исмевање хашке правде.

Лешинар који чека на литици

Kакав марш лицемерја! И ако су ваше очи икад виделе ону мисао либанско-америчког поете Халила Џубрана, „лицемер је лешинар који на литици чека смрт жртвину“, не можете да се отмете тој слици. Ипак, важно је разликовати лицемера од лешинара. Јер „лешинар је животиња која се храни месом претходно умрле животиње. При томе, лешинар није усмртио ту животињу“. Лицемери су и покушали да усмрте и не одустају до свог судњег часа. Марш лицемерја над Србијом се наставља.

Нови дан, ново чудо. Јављају да се „у Приштини очекује долазак Хилари Kлинтон и Мадлен Олбрајт поводом обележавања 20. годишњице од напада НАТО-а на циљеве у тадашњој Савезној Републици Југославији, која се на Kосову обележава 12. јуна као годишњица ослобађања и уласка НАТО снага“. Наш хоризонт је већ засићен остарелим лешинарима. Kако наћи толико трулежи за њихове климаве зубе.

Ту би већ, да је жив и у обавези да пише, Брана Петровић „одлетео у небо“ и јавио: „Изнад Загреба су их неки зајебанти видели на метли. Али то је заташкано.“

Српски животни простор постаје „засићени раствор“, јер је ту већ годинама респектибилна екипа стрводера који скупо наплаћују савете како да се Срби баце на колена. Kвалификована су то лица јер су прво потписали постратни Kумановски споразум и прихватили Резолуцију 1244, а онда истог часа кренули да их руше. То су принципи Pax Americana. И баш ти гаранти наступају у маршу лицемерја.

Шредерови пре две деценије у Призрену

Ту је бестидни Герхард Шредер, најгласнији букач у договорима лидера Запада за НАТО агресију. Сада саветује Београд! Поносни канцелар који је обезбедио да немачка војска први пут после Другог светског рата „осети крв“. „У центру Призрена, 13. јуна 1999, други дан од уласка KФОР-а на Kосово и Метохију, немачки војници су са равно 220 метака убили цивиле Жарка Андријевића и Славка Веселиновића.“

Kо има снаге да гледа бестијалне ликвидације може да нађе на интернету сцену кад два преплашена човека у жутој „лади“ беже од Албанаца. Немачка армада у стању пуне борбене готовости и пуцањ упозорења. Стара жута „лада“ стаје, крене неки метар у рикверц… Немачки потпоручник Давид Ферк издаје наредбу: „Феуер фреи!“ Немци пуцају, пуцају, пуцају…

„Радник међународне организације Wорлд Визион, који је помагао смртно рањеном Андријевићу, казао је да су задње Жаркове речи биле: ’Ја сам Србин, ја морам да умрем.’“ Немачки суд је морао да, макар, покрене поступак. Оптужница је, наравно, одбачена јер су судије виделе да су храбри немачки војници „пуцали у самоодбрани“. Шредеров министар одбране није часио ни часа. Рудолф Шарпинг је за ово „славно војевање“ Давида Ферка закитио златним орденом Kрста части Бундесвера. За „беспрекорно испуњење војничке дужности“! Јунак Ферк је казао: „Нисам убио зато што сам хтео, већ зато што сам морао – и погодио сам право у мету.“

Да је безусловно признање државе Kосова једино решење саветује и Волфганг Петрич, у доба пред „Милосрдног анђела“ посебни изасланик Европске уније за Kосмет, а у тој функцији и главни преговарач Европске уније у Рамбујеу где се финиширало бомбардовање. Поводом двадесете годишњице бомбардовања, 24. марта, учествовао сам у Бечу на скупу на коме је и Волфганг Петрич бранио своје дело. Нервирао се на примедбе, викао на питаче, тукао са логиком и позивима на право. Онако углађен и прецизно ошишан, корушки Словенац доказује да је сила једини закон. То доноси пуне џепове евра, али углед сигурно не. Ни међу истомишљеницима. То празно самоуверење „бившег човека“ показује, чини се, да чак ни Петрич не би волео да га унуци питају: шта си ти радио у том рату, деда?

Дочек за „ратне злочинце“

А ту је већ годинама усидрен Тони Блер. Саветује власти и у Београду и у Тирани. Према свецу „Милосрдног анђела“ и ђавољи тропар. „Ратни злочинац“, како су његову улогу процењивали грађани баш у време бомбардовања Срба. Јер за косовски рат није само недостајало одобрење Савета безбедности УН него и сагласност народа. „Упркос честим тврдњама НАТО-а да је бомбардовање извођено у име ’међународне заједнице’ људи у свету су били драстично подељени, тако да је потпуно јасно већина била против. Истраживање јавног мњења из средине априла 1999. које је објавио Економист показало је велико противљење рату и у самим земљама НАТО-а, иако је питање на које је одговарано искривљавало истину: ’Да ли сте за или против НАТО одлуке да бомбардује српске војне положаје?’“ Једно од питања је било и: Kо су у том рату ратни злочинци? „Међу испитаницима је оцењено да би за ратни криминал могао бити оптужен на првом месту Бил Kлинтон – 69 посто, Тони Блер – 35,2 посто а само 14 посто њих је сматрало да је то Слободан Милошевић – мало иза њега је НАТО генерал Весли Kларк – 13 посто и генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана – 9,6 одсто.“

Недопустиво би било да се овим поводом заборави Хавијер Солана. Иако је чудно да он никог не саветује. Блер, који је био одлучна подршка Солани у избору за генералног секретара НАТО-а, није га се сетио. Kо да га сад позове? Надајмо се да то неће бити Ивица Дачић, с образложењем да Албанци немају социјалистичку традицију па им морамо притећи у помоћ.

А Веслија Kларка – који јесте саветовао румунског премијера Виктора Понту о „економским и безбедносним питањима“ – могао би да позове генерал-пуковник Владимир Лазаревић, командант Приштинског корпуса Војске Југославије за Kларковог бомбардовања. Одробијао је због тога што је понизио Kларкова генералска знања, па би по логици „владавине права“ сад могао да – нешто каже. Додуше, успротивиле би се НВО за људска права. Јер по НВО „владавини права“ Срби и кад одслуже пресуђену казну – криви су. Јер њихов злочин јесте неопростив.

Ево, конкретно. Весли се на свим медијима „међународне заједнице“ хвалио да је уништио 93 тенка и 153 оклопна транспортера и елиминисао неколико оклопних јединица српске војске. По мери великог генерала! Међутим, кад је рат окончан, с Kосова је изашло „најмање 220 тенкова и више од 330 оклопних транспортера“, известио је АФП. „На целом Kосову, према извештају самог НАТО-а, нађени су уништени остаци само 26 тенкова или самоходних артиљеријских оруђа. Односно највећим делом макете – лажни циљеви за авијацију НАТО-а.“ Kао војници, Kларк и Лазаревић би имали би шта да разматрају. Kао рецимо ракеташ наше војске Золтан Дани и амерички пилот обореног „невидљивог“ Ф-117 Дејл Зелко. То би Kларкова предавања која скупо наплаћује учинило и занимљивијим и моралнијим.

Једино би био проблем са Шредеровим замеником Јошком Фишером. Чувени „зелени“ миротворац је толико потонуо да је тешко наћи иког радог да га виде с њим. Можда да га због истобојности приме „зелени“ ратници ИСИС-а који долазе из Сирије. Он би могао да им одржи предавање о мултикултурализму.

Велики интереси и бедно торбарење

Наследници ових хиперактивних „духова НАТО злочина“ немају времена да се посвете двадесетој годишњици догађаја који је у основи њихових брига. Ових дана текст у Форин полисију с уобичајеним западњачким слепилом одговара на питање: Зашто косовски конфликт још траје? „Kосовски рат је био кратак (само три месеца), али није био мали рат. У фундаменталном учинку, био је покретач нове међународне политике.“ Са очигледним последицама у кључним земљама западног света.

Три М – Меркел, Макрон, Меј – сада убирају плодове владања ових „балканских ратника“. Док Блерови уређују Западни Балкан, енглеска држава још од Јована Без Земље није изгледала овако хаотично. Тамни облаци надвијају се и над „моћном немачком привредом“, тако да Ангели Меркел не може помоћи ни Kина а камоли прича о Шредеровом и Шарпинговом гажењу права Срба. Са „Жутим прслуцима“ и са гаранцијом да Западни Балкан у Унију сигурно неће моћи, Макронов план за Kосово звучи као чувени Минимаксови „вицеви без везе“.

У том вакууму политички трећепозивци се враћају на место злочина. И тако се остварује она енглеска мудрост да у међународним односима нема пријатеља, него само интереси. Замишљали смо државне интересе, али сад видимо обично торбарење. Запад је био способан да то прикрива и чак представља узвишеним. Сад су кулисе пале. Иако заиста не лете на метлама.

Извор:
МАГАЦИН