Томас Липтон заборављени пријатељ Срба из Великог рата

Ова прича није о чају иако је главни јунак приче сер Томас Липтон оснивач чувених чајева „Липтон“ и идејни творац чаја у кесицама.

Читав живот овог човека био је врло интересантан, рођен у сиромашној породици „у две собе“, како је често касније и сам истицао, успео је да до тридесете године постане мултимилионер…

Ова прича није ни о стицању богаства и стварању једне моћне компаније каква је постала компанија „Липтон“, ово је прича о хуманости и храбрости једног великог човека.

Током Првог светског рата, сер Томас Липтон помогао је организације медицинских волонтера који су били ангажовани широм света. Он је ставио своје бродове на располагање Црвеном крсту за превоз медицинских волонтера (лекара и сестара) и медицинских средстава..

У Србију током зиме 1914-1915. и пролећа 1915. године, долази британско медицинско особље да помогне у сузбијању ужасне епидемије пегавог тифуса која је косила српски народ.

На врхунцу епидемије, сер Томас Липтон одлучио је да посети Србију.

Он је у Србији посетио болнице и британске медицинске мисије које су се налазиле у Београду, Крагујевцу, Нишу, Врњачкој Бањи…

Сер Томас Липтон је због своје храбрости, хуманости и скромност постао веома популаран међу људима у Србији.

Током посете је инсистирао на скромном смештају и тражио да једе оно што су јели и обични људи у ратним условима. Остале су бројне заједничке фотографије са српским официрима и војницима у веселом расположењу.

Поред помоћи коју је доставио Србији, овај човек је свакодневно слао апеле преко штампе британском народу да помогне српском народу.

Из Ниша, који ће га касније прогласити почасним грађанином, послао је апел за помоћ српском народу:

„Тифус дивља Србијом и, ако се не пошаље хитна помоћ, смртност ће достићи ужасне бројке. Тифус је заразна болест, која се преноси вашима, а она се лако развија у прљавштини. Нема довољно простора за смештај болесних и они сви леже заједно на гомили прљаве сламе. Многи нису променили своју одећу и по шест месеци, па због тога лична хигијена, која је апсолутно важна у контроли болести, је немогућа. Они немају одговарајућу исхрану, јер је нема на тржишту, нити има пара да се купи ако се нађе. Лекари обично раде само недељу-две, пре него што оболе од тифуса, пошто немају начина да се сами заштите. Они се добровољно јављају да раде у болницама, упркос сазнању да је смртност већа од 50 посто. Баш као што је пожар успео да заустави помор у Лондону, тако су потребни пожари да очисте Србију од тифуса. Инфициране куће и одећа оболелих морају да се спале, јер болест се преноси вашима које су посвуда“

У апелу „Страшна истина о Србији” записао је:

„Срео сам на сеоском путу много жртава, које су преслабе да дођу до болнице. Сакупљали су их и довозили воловским колима. Често је воловима управљала жена и деца, док је у колима муж или отац бунцао у грозници. Једва је преостало довољно људи, који не болују, како би могли да ископају гробове за мртве, чија тела леже изложена по гробовима… У неким болницама није било ни ћебади ни душека, док су у другима по три и четири пацијента спавали попречно на једној сламарици. Поред свега тога, пацијенти се никад нису жалили. У једном болничком одељењу сам видео пацијента, који је и поред своје грознице дивно певао својим другарима. Ове страхоте захтевају хитну помоћ сваке врсте: шаторе, дрвене бараке, санитетски материјал, кревете и постељину, лекове и медицинску опрему, стерилизаторе за млеко, а поврх свега лекаре и болничаре.”

Поред посете многобројним болницама, сер Томас Липтон нашао је времена да посети многе цркве и манастире, присуствује народним весељима, али и да учествује у берби купина, риболову…

Они који су имали прилику да упознају сер Липтона кажу да је био шаљивџија, али и врло доброћудан и осећајан човек, дирнут људским патњама. Његово човекољубље, разне акције доброчинства организоване у домовини и по свету донеле су му титулу витеза, коју му је доделила краљица Викторија.

Његове речи:

„Величанствена мала Србија! Како је она дивно одиграла своју улогу у Великом рату.“

Које је изговорио током посете Врњачкој бањи, 1915. године, цитираће се и после једног века.

Сер Томас Липтон преминуо је у Глазгову, 1931. године. Велики део своје имовине оставио је родном Глазгову, да се изгради болница и помогне школовање деце из сиромашних породица.

Извор: Блоговање