Завршетком зграде Окружног начелства из Бруснице пресељене су све установе власти и највећи број дућана и механа. Деспотовица добија обележје града, нарочито после указа о премештању мушке и оснивању женске школе, телеграфа, поште и болнице.
Ипак, Светоандрејска скупштина и повратак Обреновића на владарски трон Србије, крајем 1858. године утицали су да Деспотовица добије ново име.
Hеочекиване новости, мештани су дочекали са радошћу. Тим поводом огласила су се звона са старе богомоље, пуцале су прангије, наздрављало се у част Милоша Обреновића, а увече су под светлошћу бакљи „кметови износили вина и народ частили”.
Двадесетак дана касније, тачније 3/15. априла 1859, остарели српски владар донео је Указ о промени назива града Деспотовице. Ново име насеље је добило по кнежевом полубрату војводи Милану. Како је већ постојао Милановац на Дунаву (бивши Пореч), који је носио име по Милошевом старијем сину, такође Милану, Деспотовица је названа Горњи Милановац, јер се налазила на већој надморској висини.
Када је 1862. године освећена Црква Свете Тројице, Горњи Милановац је за свега једну деценију од свог оснивања постао за ондашње прилике напредна и угледна варош. Уједно, као седиште рудничког округа био је административни и политички центар овог дела Србије.
Војвода Милан Обреновић
Син Обрена и Вишње Мартиновић. Рођен је у Брусници око 1770. године. Имао је брата Јакова и сестру Стану. Живећи на очевом имању постао је имућан трговац, уз Николу Милићевића Луњевицу, највиђенији у Рудничкој нахији.
Милан је рано почео да се бави продајом стоке, и то прво као калауз неког ондашњег нама непознатог трговца. Временом се осамосталио и удружио са брусничким агом Ћор Зуком. То му је омогућило да са својим „џелепима” (стадима) стоке посећује многобројне панађуре (вашаре) широм Балкана, почев од Солуна преко Дубровника, Задра и Пеште.
Иначе, у поменуте послове је око 1800. укључио и свог полубрата Милоша. Будући српски кнез није заборавио то време, нити особу без које не би постао то што јесте. Одужујући се свом брату по мајци Милану, који га је „из беде извукао” када га је као пуког сиромаха примио у своју службу, Милош се после 1815. одрекао презимена Тодоровић и прихватио ново – Обреновић. Тим гестом је, испоставиће се касније, читава династија понела презиме.
После скоро 150 година, априла месеца 1995. његови земни остаци пренети су у родну Брусницу где су уз највише државне почасти сахрањени у порти Цркве Светог Николе у породичној гробници најстаријих Обреновића.
