Тешко је данас сагледати сву муку и тешкоће са којима се суочио наш народ током Првог светског рата, (не) обележавање јубилеја везаних за стогодишњицу овог рата доказ је да смо заборавили хероје – ратнике.

С друге стране о народу који је остао под окупаторском чизмом, готово нико ни речи није изговорио а они нису били ништа мањи хероји, и ништа мањи мученици, од војника који су ратовали са пушком на фронту.

Народ који је остао у Србији након окупације суочио се са изузетно тешком оскудицом.

Народ се хранио углавном пројом, качамаком, пасуљом и сточном репом. Кукуруз је млевен заједно са клипом. Пасуљ који је годинама стајао у магацину, није се дао укувати али су се и са таквим хранили. Сваким даном хране је било све мање. Продавали су људи најпотребније ствари из куће, продавали их у бесцење, само да се добије која круна за куповину основних животних намирница.

За три – четири хиљаде круна могли сте купити у Београду имање које је пре рата вредело 50 до 60 000 динара. Било је продаваца доста али није било купаца.

Није било лекара. Није било лекова. Након зверства које су непријатељске снаге учиниле на самом почетку рата, окупатору се није веровало, па чак ни лекарима.

Када би неко због тешког стања и отишао код лекара овај би му углавном преписивао болесничку диету: млеко, јаја, бели хлеб, пилетину, рибу – а од тога ништа нисте могли набавити. И ко је био имућнији, узалуд му је било, јер су све намирнице биле резервисане искључиво за непријатељске војнике. Лекари би на ту констатацију народа одговарали: “Моја је дужност да кажем шта треба, а како ћете набавити – то је ваша ствар. Окупатори су присвојили све београдске апотеке, те подигли цену лекова за десет до педесет пута.

Тако је то у рату и немаштини, што мање новца роба постаје све скупља. Ко је болест преболео тих дана, морао је захвалити Богу на отпорности свог организма а не лекару, ни лековима.

Како се погоршавало стање у држави могло се пратити и по топлим напицима, млеко је заменио чај, чај је заменио лист од смокве, па лист од купине и све тако до листа од ораха.

У исто време непријатељски војници били су богато снабдевени храном. Било је свега у изобиљу. Официри су довели И своје породице у Београд. Млеком су хранили своје псе, млеком које српски народ није могао добити ни за лек.

Девојке и жене ишле су са торбама по селима чак до Смедерева, да купе брашно. У случају да неким чудом успеју да пронађу мало брашна, то није био крај мукама. Требало је сада то брашно унети у Београд поред стража које су вршиле строге контроле. Једна девојка бежећи од непријатељског војника, удавила се некој бари – због пар кила брашна.

Два пута недељно београђани су могли купити месо од изгладнеле и малаксале стоке, често и болесне. Чекали би и по два сата испред месаре за само 50 грама меса, колико је било следовање по једном човеку.

Мајке су на разне начине заваравале гладну децу и тако их успављивале а онда по целу ноћу смишљале како сутра да их нахране.

Недовољно хране и нездрава исхрана повлачила је разне болести које су косиле београдско становништво а нарочито децу.

Воде за пиће није било довољно. Наређивало се да се вода штеди. Неки делови града остајали су без воде по 2-3 месеца док је у неким деловима воде било само ноћу.

На Теразијама, између хотела Москва и Балкан била су подигнута вешала. Подсетник за београдске грађане да су поробљени И шта их чека ако се огреше о наредбе окупаторских власти а наредбе су издаване свакодневно. Један дан нареде да капије морају бити закључаване од 8 сати увече да би већ сутрадан донели нову наредбу да све капије морају бити откључане. Војници, њихове патроле, детективи улазили су и дању И ноћу у куће И радње вршећи претресе без икаквих основа и исто тако односили све што би им се свидело из кућа.

Легитимације издате од окупаторских власти морали сте све време носити са собом, јер сваки полицајац мога вас је легитимисти на улици. И дешавало би се да човека од Славије до Калемегдана легитимишу и до десет пута.

Из свих књижара покупљене су све књиге штампане ћирилицом. Често су вршили претрес по книжарама, бојећи се да нема прикривених књига које се њима не свиде. Није се трпела српска реч, па И ако је латиницом штампана. Где год се налазио натпис на ћирилици, уништен је и замењен латиницом. Попели су се и на зграду Универзитета да униште натпис: “Миша Анастасијевић свом Отачаству”. По свим улицама разлупане су табле на којима су имена улицама биле обележене ћирилицом.

Отворено је и неколико школа у које су учитељи доведени са стране са само једним циљем да се код деце убије национално осећање. Децу су школована наравно на латиници.

Београд је пре почетка рата имао четири мушке гимназије, три женске гимназије, трговачку академију, женску учитељску школу и неколико стручних школа. Када је почео рат, све су затворене. Касније је отворена једна гимназија у згради Војне академије и то једино због маркетинга. Сва штампа у Аустрији објавила је како се у окупираној Србији брину за децу.

Интересантно је да годину дана, за време окупације, београђани се нису могли служити поштом. Као велику милост допустили су најзад да се користи пошта. То су “Београдске новине” најавила на сва звона. Могло се кореспондирати само отвореним ковертама. Цензура је била врло строга И свако писмо И карта би се на лицу места, испред доносиоца, цензурисала. Подразумевало се да писмо мора бити писано латиницом, у супротном не би се узимало ни у разматрање за слање. Чекало се у пошти по сат времена да ценсор провери писмо.

Београд је током окупације једном приликом посетио и немачки цар Виљем, обилазио је град, показивали су му како су текле операције приликом заузимања града. Страже и обезбеђење том приликом биле су на највишем могућем нивоу, плашили су се непријатељски војници српских комита.

Крај окупације је, као и почетак, био праћен интензивним материјалним пустошењем престонице. По својим размерама, пљачка извршена у последњих месец дана окупаторске власти била је једна је од већих коју је Београд претрпео током Првог светског рата. Припреме за то обављене су још почетком 1918. године, када су пописана преостала покретна добра у граду (као и у читавој Србији). После пробоја Солунског фронта септембра 1918. године, када је постало јасно да ће рат ускоро бити завршен, почело је убрзано и организовано одношење имовине из Београда. Све врсте превозних средстава, укључујући и трамваје, коришћене су за транспорт заплењених ствари: робе из дућана, канцеларијског и кућног намештаја, клавира, ћилима, огледала, као и свог другог покућства, па чак и ноћних лонаца. Од гужви које су се због тога стварале, улице су биле непроходне, док се тротоарима једва пролазило. Званичне пленидбе једнако су пратиле и приватне, а у њима су учествовале све категорије освајача, па и представници највиших власти. Само је гувернеру фон Ремену, наводно, требало 5 железничких вагона, како би сместио свој нови иметак. После одласка аустроугарске окупацијске управе (до средине октобра), пљачкање су наставиле немачке трупе, које су се, са Солунског фронта, повлачиле преко Београда. Војска у транзиту пленила је све оно што је заостало иза Аустроугара, а о безобзирном карактеру њене отимачине говори и податак да је од становништва наплаћивано осветљење и порез за наредну, 1919. годину.

Непосредно пред свој дефинитиван одлазак, немачке јединице дигле су у ваздух железничке комуникације у граду и мост на Сави, онеспособиле водовод и електричну централу, и још једном похарале све радње од Славије до Теразија. Београд је ослобођен 1. новембра 1918. године, а тиме је, истовремено, окончано и свако даље његово материјално уништавање у Првом светском рату.