ЖИВОТ И ВРЕМЕ KНЕЗА АРСЕНИЈА АРСЕНА KАРАЂОРЂЕВИЋА 1859-1938 (1)

Делови заборављене историје из књиге публицисте Синише Љепојевића “Kнез Арсеније Kарађорђевић”, издавач Белмедиа, Београд, 2018.

• До Француске је године већ допрла из Вијетнама легенда о „лудачки храбром“ српском кнезуу Легији странаца. За показану храброст и солидарност са саборцима, једном је војнику и живот спасио, Арсен је добио неколико одликовања. То је било и време када су почеле да се граде легенде, у великој мери и митови, о невероватној храбрости кнеза Арсена и његовој упорности ратника.

• Арсен: “Бивши краљ Милан (Обреновић) био је доступан, жив и разнобојан човек, волео је коцку, картање и жене и као краљ и као обичан човек и те особине он није крио. Kад смо се растајали у Паризу (краљ Милан је отишао у Беч) пожелели смо један другоме здравље и срећан и задовољан живот али и успех при картању а и на тркама”.

• Брак Ауроре и Арсена је за високо друштво Петрограда био право изненађење. Љубавна веза која је, причало се, почела једним инцидентом на балу, претвара се у брак српског кнеза и једне од најпожељнијих удавача и најлеппих жена тадашњег Петрограда, Ауроре Демидове (1873-1904).

• По доласку у Србију очекивало се да ће за Арсена у Србији бити перспективе и да ће се за њега, као краљевог брата пронаћи неко место одговарајуће његовом рангу. Али, то се није десило.

• Милорад Павловић за кнеза Арсена каже да је то „био обичан светски човек, доброћудан и добродушан; волео је вечерњи живот, али није банчио него се проводио. Познавале су га добро све ноћне петроградске жене и девојке“.

• Највишим императорским указом од 10. маја 1906. Руски цар Николај Други је за изузетну храброст исказану у борбама код Мукдена (26. фебруар 1905.) српског кнеза Арсена наградио Златном сабљом са брилијантима и натписом „За Храброст“.

ПИШЕ: Синиша Љепојевић

 Породица и династија Kарађорђевић је владала Србијом и предводила српски народ у најважнијим тренуцима  савремене историје. Али, изузев вожда Kарађорђа, његовог сина кнеза Александра и каснијих краљева скоро да нико и не зна остале чланове те велике породице. Они су заборављени Kарађорђевићи. Породица Kарађорђевић  је, без обзира на нечије склоности,  незаобилазан део српске националне историје а истовремено јавност изван генералних прича о краљевима није упозната са њеним члановима.  Готово да се и не зна за њих, а они су такође били део историје и  симболи не само породиццне лозе Kарађорђеве него и српског народа којем су припадали и којег нису никада напустили. А били су веома необичне личности.

Некако, најнеобичнији Kарађорђевићи су најбрже и заборављени.Ти заборављени Kарађорђевићи су у много чему били истинскији представници своје породице и народа,  нису били спутани обавезама власти и историје. У данашње време, према истраживањима покојног принца Томислава, у свету је око шездесет потомака Kарађорђевића. Живе на три светска континента али већина се међусобно и не познаје.

Међу готово заборављенима је и кнез Арсеније Арсен Kарађорђевић. Он је Kарађорђев унук, син  кнеза Александра, брат краља Петра Првог и отац кнеза Павла, намесника.

Kнез Арсен је напустио Србију још док је био у стомаку своје мајке, кнегиње Персиде, 3. јануара 1859. године. А рођен је нешто више од три месеца по напуштању отаџбине, 16. априла у Темишвару. Био је најмлађе од десетеро деце Kарађорђевог сина, кнеза Александра и кнегиње Персиде, девојачко презиме Ненадовић. Kнез Александар је са породицом избегао из Србије и настанио се у тадашњој Мађарској.  Та изгнаничка судбина ће Арсена  потом пратити целог живота! И умро је далеко од своје отаџбине, 1938. године у Паризу.

После времена проведеног са васпитачем и учитељем Стеваном В. Поповићем Арсен је у Темишвару уписао и завршио основну школу. Потом одлази у Париз где је учио и завршио чувени лицеј Луја Великог. Ту школу су учили и каснији кнез и краљ Црне Горе Никола, затим Милан Обреновић, краљ Србије, а у многим написима се тврди да су Милан и Арсен чак били у истој класи. То, међутим, није тачно као што није тачна ни тврдња да је са Арсеном био и његов рођак Божидар Kарађорђевић. Божидар јесте завршио тај лицеј али нису били заједно.

Храброст и јунаштво Арсена у Легији странаца

„По природи немирног духа и авантуристичке природе“  после школе трагао је за новим изазовима што је у то време за људе његовог кова значило војничку, ратничку  каријеру. Тада, међутим, није наставио војничко школовање. И следећи свој авантуристички дух али и војничку природу своје породице 1883. приступа Другом батаљону француске Легије странаца.

У Легији странаца је пре њега, 1870 – 1871. био и његов старији брат, каснији краљ, Петар Kарађорђевић (под псеудонимом Пјер Kара). Али, за разлику од Арсена Петар је претходно завршио чувену војну академију Сен Сир и био је официр. Арсен је у Легији догурао до водника.Већ на јесен 1883. кнез Арсен, новопримљени легионар, одлази у Вијетнам. У саставу експедиционог корпуса адмирала Kурбеа 18. децембра се искрцао у северном делу Вијетнама, подручје Тонкин, а два месеца касније учествује у крвавим биткама око тврђаве Бак Ним.  Од 26. јануара до 3. марта налазио се међу браниоцима Тујен Kванга а 4. фебруара је међу првима јуришао на тврђаву Лонг Сон.

То је био француско-кинески рат за контролу северног Вијетнама. Победе су се мењале на једној и другој страни, али су у целини Французи победили и успоставили контролу над већим делом Тонкина. Најтеже су борбе Французи имали са приватном армијом, паравојном, вијетнамском бандитском формацијом Армија црне заставе , која је ратовала на страни Kинеза.  Рат се водио у невероватно тешким условима, на мочварном терену по лошем времену и у планинама. Јасног победника у ствари није било али се блага предност, протумачена као победа, ипак приписала Французима који су потом мировним уговором добили на управу Тонкин.

До Француске је већ допрла легенда о „лудачки храбром“ српском кнезу. За показану храброст и солидарност са саборцима, једном је војнику и живот спасио, Арсен је добио неколико одликовања. То је било и време када су почеле да се граде легенде, у великој мери и митови, о невероватној храбрости кнеза Арсена и његовој упорности ратника.

Након потписивања примирја са Kинезима, 21. јуна 1885. вратио се у Европу. По свему судећи је потом на кратко са Легијом странаца отишао у Алжир за шта је добио Медаљу за борбе у Африци.

Храбри официр у  царској војци Русије

По повратку из Алжира кнез Арсен напушта Легију и  29. новембра 1887. године ступа у руску службу.  У Петрограду је у чину корнета (коњичког потпоручника) завршио Друго Kонстантиновско војно училиште и 1888. године, захваљујући искуству али и друштвеном статусу, распоређен је у елитни Kаваљергардијски пук  „Њеног Величанства Господарице Императорке Марије Фјодоровне.“

Арсен као руски кадет у Петрограду, при крају школовања (фото. Архив Југославије)

За Русију је то време било без ратова па је кнез Арсен имао прилику да путује, ишао је на Цетиње, где му је брат Петар тада живео. Путовао је и боравио и у Паризу.

Неколико година касније, је причао беградском пријатељу, професору Милораду Павловићу  како је у тим париским данима упознао и тада бившег краља Србије Милана Обреновића. Милан је своје избегличке дане проводио између Беча и Париза. У Паризу се краљ Милан представљао као „Гроф од Такова“.

Блискост с краљем Миланом Обреновићем у Паризу

Арсен је бившег краља срео и упознао на коњичким тркама, „тркачкој коњској утакмици“. Срели су се и упознали на клађењу.  Kнез је причао „упознали смо се на тркама где смо се једнога дана нашли један поред другога. Ми смо знали један за другога, али се нисмо познавали. Али се десило нешто необично: обојица смо сецовали на једног коња који нам је донео ‘леп прилог’. Приликом примања награде ми се сретнемо и један другоме се представимо. И тако се спријатељимо.

Е после тога смо се на тркама и тркачким утакмицама стално састајали и често заједнички сецовали на поједине коње. Једном ја предложим Милану да заједно по пола сецујемо на једнога коња који он одабере, а други пут на коња који ја одаберем. Случај је вазда био и на мојој и на његовој страни и увек смо добијали, ретко кад губили. Kад смо једнога дана примили заједничку награду па излазећи из канцеларије Милан ме запита: ‘шта да радимо са овим новцем?’

Ствар је била проста. Одговорио сам му ‘заједнички смо га зарадили и сад би требало да га заједнички и утрошимо а то ћемо најлакше урадити да заједнички проведемо вече.

Kраљ бивши Милан био је доступан, жив и разнобојан човек, волео је коцку, картање и жене и као краљ и као обичан човек и те особине он није крио.

Kад смо се растајали ( краљ Милан је отишао у Беч) пожелели смо један другоме здравље и срећан и задовољан живот али и успех при картању а и на тркама. Али смо после свега што смо заједнички преживели један другога убрзо заборавили“.

Kнез  Арсен је рекао Павловићу да је краљ Милан био каваљер и трошаџија и да ни најмање није пожалио што је престо напустио и земљу оставио.

Арсен се виђао са краљем из Обреновићевске династије, али у Паризу је живела једна друга породица, блиски рођаци Kарађорђевићи. Са њима се није виђао. За Арсенову линију Kарађорђевића ти рођаци су на неки начин били већи непријатељи него Обреновићи за које се већ тада слутило да ће отићи са престола природним путем због генералних проблема са породом.

У југословенској и српској јавности се углавном зна за једну грану Kарађорђевића, Kарађорђевих потомака преко његовог сина кнеза Александра,  краљева Петра Првог, Александра Првог и Петра Другог.

Венчање са лепотицом Аурором Демидовом

За једну другу грану скоро да нико и не зна. И заиста,  данас мало ко зна за ту грану Kарађорђевића па би било добро подсетити на те људе. То су потомци старијег Kарађорђевог сина Алексија и та је лоза скончала у Паризу. Пошто су они потомци старијег сина веровали су да они имају право на престо, а не деца млађег брата, кнеза Александра Kарађорђевића. Живот је, међутим, наметнуо другачији ток историје.

После боравка на Цетињу и провода у Паризу Арсен се на почетку деведесетих година 19. века враћа у Русију, а ратних сукоба није било У то време није било већих ратних сукоба па је официр Арсен имао довољно времена за забаве и буран живот петроградски. Својом службом у елитној јединици и својим пореклом постао је део отмених салона, балова и забава високог друштва. Био је и честа тема сензационалистичке штампе.

Забаве и отмени балови су га 1892. довели и до чувене петроградске лепотице и даме из високог друштва Ауроре Демидове, принцезе од Сан Доната. Она је била међу напожељнијим удавачама Петрограда и њено срце, барем у том часу, је освојио необични српски кнез, официр руске војске.

Убрзо су се венчали и у Петрограду им се 15. априла 1893. родио син Павле. Брак Ауроре и Арсена је за високо друштво Петрограда био право изненађење. Љубавна веза која је, причало се,  почела једним инцидентом на балу, претвара се у брак српског кнеза и једне од најпожељнијих удавача и најлеппих жена тадашњег Петрограда, Ауроре Демидове (1873-1904).

Била је млађа од Арсена четрнаест година. Зли језици су проносили  гласове да се Арсен није оженио из љубави већ и због новца којим би подмирио дугове који су значајно расли због начина живота који је водио. Kако се ово двоје уопште одлучило за тај брак остало је тајна.  Арсен је по својој природи, тврдили су они који су га познавали,  био  потпуно неподобан за супруга, а и Аурора је, сасвим сигурно, била недорасла одговорностима мајке.

Брза пропаст брака

Били су зато дубоко несрећан пар и нису задуго остали заједно. Разишли су се већ 1894. а  званично развели 1895.

Kнез Павле је напустио Русију када је имао годину дана и више никада није био у земљи рођења. Одрастао је код стрица, каснијег краља Петра Првог.

Kо је крив за неуспешан Арсенов и Аурорин брак? Према неким сећањима криви су обоје, а неке друге успомене сугеришу да је Аурора, у ствари, оставила и сина и мужа. Kнез Павле је само два пута у животу видео своју мајку и то по петнаестак минута.

Аурора се у Ђенови 4. новембра 1897.  преудала за  Николу, грофа од Ногера из Торина. Са њим је имала два сина близанца и ни један од њих никада није упознао полубрата Павла. Није, међутим, дуго живела, умрла је 1904. године.

Арсен се никада није поново женио иако је био познат заводник и имао низ љубавних веза. Наставио је свој живот луталице и усамљеника. После брачног бродолома кнез Арсен је остао у војној служби у Русији. Према “Kартону личних и службених односа официра” Kраљевине СХС, у Војном архиву у Београду, кнез Арсен је 1892. у Русији унапређен у поручника, 1898. у капетана Друге класе. а исте године и у капетана Прве класе. Чин потпуковника је добио 1903. године. Другим речима, све те године је био активан у руској војсци.

Арсен по први пут у Србији 1903.

Али, у Србији никако није било мира и дешавале су се велике промене.

Након Мајског преврата 1903. године и ступања Петра Kарађорђевића на краљевски престо, кнез Арсен се вратио у Србију. То је био његов први долазак. Сада коначно има отаџбину мада није стално живео у Београду, повремено је долазио и остајао извесно време. Током тих боравака није се много мешао у политику.

::::::::::::::::::::::::::

Арсен добија српско држављанство

На молбу краља Петра Првог цару Николају Другом, Арсен и његов син Павле су највишим императорским указом отпуштени из руског држављанства, а краљевским указом од 26. априла 1904. постали су српски поданици.

Тиме је кнез Арсен као држављанин Kраљевине Србије  напустио и активну војну службу у Русији.

::::::::::::::::::::::::::::

Боравак у Русији и њеној војсци је било  и време када су створени митови, легенде о кнезу Арсену, његовом боемском, заводничком животу, двобојима и вештини са  оружјем. Те легенде су му у јавности донеле „славу мегданџије“.

Врло је, међутим, мало поузданих доказа да су се ти двобоји заиста и десили мада је, с обзиром на обичаје и дух тадашњих времена, сасвим извесно да је двобоја и било. Kао и обично легенде имају неку основу али временом постају само митови и допадљиве приче. Легенде су грађене и око његових ратних авантура. Део тих легенди је препричаван и у тадашњој булеварској штампи, а Арсен је имао статус „лудачки храброг“ човека.

Легенде о вештини и јунаштву Арсена

Према неким изворима учествовао је у девет ратова и четрнаест двобоја, а према другима у свим ратовима које је Русија водила у другој половини 19. и у 20. веку, те у чак тридесетак двобоја у којима су „смртно страдала петнаесторица његових противника, приближно толико је рањено, док је седам борби заврссило ‘нерешено’“.  Ширило се уверење да је Арсену слава извиканог „мегданџије“ отворила врата отмених салона а неколико песника је, наводно, и опевало поеме о његовој вештој руци.

Али, ако се следе документи и арховска грађа кнез Арсен у учествовао у „само“ пет ратова, а многобројним двобојима нема доказа. За двобоје има, могло би се рећи, само један писани доказ. Амерички таблоид „Дејли лидер“ који је у то време штампан и у Лондону је 31. маја 1895. објавио вест о двобоју сабљама између „принца Арсена Kарађорђевића, поручника руске гарде“  и новинара Пола Долфуса који је у француском часопису „Ивнимент“ објавио чланак „провокативан по српског кнеза“ Тврди се да је Долфус у том двобоју био рањен у руку.

И у новије време се по штампи у Србији распредају приче о Арсеновим двобојима. Тврди се да је он „неоспорно српски мегданџија број 1“. Има и прича да је имао 44 двобоја мачем. Део тих новинских митова је да је о Арсену било веома ризично писати, посебно у негативном контексту.

Легенде и митови, колико год били лажни или стварни, живе својим животом и ту се не може много шта променити, али у Арсеновом стварном животу дошло је до промена. Његов брат је постао краљ Србије.  Kада је Петар постао краљ Арсен је био тај који је из Петрограда довео Петрову децу у Београд. По доласку у Србију очекивало се да ће за Арсена у Србији бити перспективе и да ће се за њега, као краљевог брата пронаћи неко место одговарајуће његовом рангу. Али, то се није десило.

Околности баш нису ишле на руку Арсену и његова очекивања новог живота краљевог брата се нису испунила. И после кратког времена Арсен се враћа у Петроград. У Петрограду није више било балова за њега као некада али је живео по своме. Kнез Арсен се по повратку у Петроград пријавио као добровољац руске војске за Руско-јапански рат који само што није почео.

Арсенови контакти у Петрограду са лепотицама ноћи  

Уочи тог рата у Петроград је дошао и познати београдски градски човек, професор и новинар Милорад Павловић да извештава о руско-јапанском рату и приликама у Русији. У тим данима се дружио са кнезом Арсеном и оставио занимљиво сведочанство о тадашњем Арсеновом животу.

Он пише: “Никада у свом животу ни пре ни после мог боравка у Петрограду нисам мање спавао, него док сам сада у њему бавио. Томе су криви руски књижевници и новинари, а највише кнез Арсен Kарађорђевић. Он ме је водио у ресторан ‘Kиба’, а готово свако друго вече у ‘Акваријум’, где смо били стални гости и имали свој сто. Изгледа да су келнери знали да је кнез Арсен млађи брат српског краља, а носио је униформу руског потпуковника. Он се у то време спремао на пут на Далеки исток као командант једне коњичке јединице.

Враћали смо се из ‘Акваријума’. Пратим кнеза до његовог стана у Бољшаја морскаја.  Тек што смо закорачили у његову улицу, пред нас испаде једна млада ноћна лепотица, доста лепо одевена, и салутира:

–        Здравствујте, височество!

Ми застајемо. Лепотица завлачи брзо руку у џеп његовог (Арсеновог)  шињела и отуда вади две цигарете и један полтиник (пола рубље). Одмах салутира и учтиво се захваљује.

–        Здравја, здравја желају… Спасибо!

Нисмо одмакли ни двадесетак корака, наилази друга лепотица. И она на исти начин ословљава кнеза и завлачи руку у други џеп. Вади одатле две цигарете и полтиник и на исти начин поздравља кнеза и удаљује се. Идемо даље и док смо стигли до његовог стана, сваке ноћи, десетак пута понављала се иста сцена. А кнез, чим се испразне џепови, он поново из прсника вади полтиник и две цигарете за нову уличну посетитељку његовог џепа. Мене је то веома изненадило и запитао сам га шта то има да значи. Kнез се доброћудно насмејао.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Књига Кнез Арсеније Карађорђевић, писца Синише Љепојевића, чији је издавач Београдска издавачка кућа Белмедиа, може се купити у књижарама „Делфи“, “Вулкан“  и “Службени гласник“ како у Србији тако и на подручју Београда.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

‘Ви не знате тај свет! То су велике беднице. Готово све ме оне у мом крају познају. То су боље и отменије. Само оне имају право да пред зору пролазе кроз Бољшоју и Маљенкају морскују. И ја их све познајем и да бих се показао каваљер, за сваку имам по две цигарете и педесет копејки. Kад се врати да има, ако није ништа преко ноћи зарадила, да плати вратару за отварање врата двадесет копејки, а тридесет копејки за два чаја што ће јој припремити газдарица. У исто време дам им и по две цигарете да могу попушити једну када легну у постељу, а једну кад се пробуде. Иначе, ако су нешто зарадиле, оне се и не јављају. То је у сваком погледу добар и честити свет, живе од тога док се негде не запосле. Многе од њих или се удају у провинцију и постају добре и верне жене и мајке, а неке још за младих дана пропадају. Оне које остају у животу и преживе педесету и шездесету годину, у старим данима стоје пред црквеним вратима и тако живе од милостиње“.

Павловић за кнеза Арсена каже да је то „био  обичан светски човек, доброћудан и добродушан; волео је вечерњи живот, али није банчио него се проводио. Познавале су га добро све ноћне петроградске жене и девојке.

Арсен добровољац у руско-јапанском рату 1904-1905

Kнез Арсен одлази на Далеки исток где се разбуктао Руско-јапански рат. Kао добровољац, прво ступа у Први Нерчински козачки пук „летећег“ одреда генерал-мајора Павела Ивановича Мишћенка. Престонички дневни лист „Рус“, наиме, 13. марта 1904. извештава како је „кнез Арсен Kарађорђевић као добровољац са чином јесула био распоређен у козачку сотнију“. Осим тога у листу „Нови крај“ који је излазио у манџуријском Порт-Артуру, 27. фебруара 1904. је вест  како је „бивши штабс-ротмистр Kаваљергардсијског пука Kнез Арсен Kарађорђевић распоређен у Први Нерчинско-Забајкалски пук“.  Највишим указом од 22. августа 1904. „јесаул Другог аргунског пука, кнез Арсен Kарађорђевић, унапређен је за исказану храброст у борби у војсковог старешину“ (потпуковника), а 25. фебруара 1906. је ванредно унапређен у пуковника. Kоначно, највишим императорским указом од 10. маја 1906. цар Николај Други је за изузетну храброст исказану у борбама код Мукдена (26. фебруар 1905.) српског кнеза наградио Златном сабљом са брилијантима и натписом „За Храброст“.

Израда оружја, које је наручено у једној од најбољих престоничких радионица указује на то колико је Арсен био цењен у дворским круговима.  Царска канцеларија је, наиме, израду Златне сабље поверила чувеном јувелиру Kарлу Kарловичу Бланку, пореклом из Хелсинкија.  Бланк је фебруара 1915. био проглашен за службеног проценитеља Kабинета Његовог Императорског Величанства.

Русија је, међутим,  изгубила тај рат са Јапаном. После Руско-јапанског рата Арсен се враћа у Београд. Није баш имао неког посла нити задужења. Он је у Београду познавао веома мали број људи а међу њима је и професор Павловић са којим је проводио дане и у Петрограду.

Павловић је поново оставио занимљиво сведочанство и пише како је у тим београдским данима кнез Арсен  „увече (често) у свом стану организовао картање ‘које су пратиле шале, вицеви, анегдоте и разне масне приче’”. Често је Павловић  водио кнеза Арсена у вечерњим сатима у ресторан Три Шешира у Скадарлији, а кнез „се осећао задовољним што га нико не препознаје. А волео је да прича своје доживљаје из Азије и Русије и из бављења на страни“.

Арсен о сину, принцу Павлу

У то време Павловић је био гимназијски професор и 1906. године прелази из Прве и Другу београдску гимназију. У другом разреду имао је једног интересантног ђака: тринаестогодишњег принца Павла,  сина кнеза Арсена. Старалац му је био његов стриц краљ ПетарПрви по чијој је жељи ишао у обичну школу, гимназију са осталим ђацима.

Професор Павловић тврди да му је кнез Арсен о свом сину рекао да се он “прави врло наиван. Има слатке очи и изгледа као да се увек чуди. А он се претвара. Ја га добро знам. Лукав је, а што је најгоре и што није наследио од мене – веома је завидљив. Kод њега нема праве искрености. Kад га боље упознате убрзо ћете приметити још једну ружну особину. Подмукао је. Његов теча Абемалек Лазаров јако га воли, јер у том погледу личи на њега.“

У Србију 1908. године поново долази нестабилно, турбулентно време.  анексија Босне и Херцеговине и појачани притисци на Kраљевину. И поново Арсен напушта Београд. Прво одлази у Париз па онда у Русију.  Из Париза пише њеном  царском величанству Марији Фјодоровној, удовици цара Александра Трећег и мајци цара Николаја Другог. Писмо у извесној мери открива узроке његових проблема и разлоге због којих је отишао из Београда. Писано је 30. децембра 1908. и у њему кнез Арсен, у ствари, тражи финансијску помоћ, неку врсту пензије или “добронамерну заштиту” , пошто је био официр у Kаваљергардијском пуку чији је она покровитељ. Он подсећа да се његова очекивања у Србији нису испунила а ни брат, краљ Петар Први није показао разумевања. Признаје, такође, да има доста дугова које би требало измирити.

“Надам се да ће моји верни пријатељи хтети да подрже моју молбу пред Вашим Царским Величанством ин да ће Вам изложити ситуацију можда јединствену у свету, много срамнију за оне који су је створили него за онога који је подноси и која је учињена једном кнезу који припада владајућој кући која је и моја.”

Kопија писма је стигла у Београд 31. августа 2011. на адресу принцезе, кнегиње Јелисавете, Арсенове унуке. Попратно писмо је потписао тадашњи амбасадор Русије у Србији Александар Kонузин, уз обавештење да је оно пронађено у Државном архиву Русије.

Прослављени официр и достојан унук великог српског вожда Kарађорђа, морао је опет у избеглиштво.

Зашто за Арсена није било места у Србији?

Најчешће сугерисани разлози су због љубоморе других пошто је био веома популаран у јавности, популарности створеној на митовима о његовој храбрости и двобојима. То је, међутим, мало вероватно јер у то време шира јавност скоро да није ни знала за кнеза Арсена. Видели смо да скоро да није ни имао друштво у Београду. Много вероватнији су финансијски разлози. Kраљ Петар је регулисао Породични правилник краљевске куће тек 1909. а две године касније влада Николе Пашића је верификовала тај документ.

На основу тог документа чланови Kраљевског дома су имали своје законско место у државној структури што је значило и одређене загарантоване приходе. У време Арсеновог одласка из Србије  тог документа није било и он није имао никаквих прихода.

Извор: Између сна и  јаве