Света Људмила, северни Срби и њихови чешки потомци

Мученичка смрт св. Људмиле у живопису Париског фрагмента Далимилове хронике

Од незапамћеног доба су преци Срба, Чеха, Словака и Пољака живели у завичају својих отаца, земљи Бојки. Крштавање Словена Белике Моравске је заувек запечатило братство Срба и Чеха. Прва чешка светитељка је српске крви и колена. Трагом заоставштине свете Људмиле Чеси до данас поштују споменике природе у својој земљи

ПИШЕ: Душан Ковачев

Изгледало је да ће Срби и остали Словени након век и по упорне одбране од немачких завојевача крајем првог хришћанског миленијума коначно одржати своју слободу. Међутим, када је српског кнеза Честибора наследио Славибор, преварио се. Славибор је наивно мислио да ће франачким вазалством након век и по сачувати мир Срба од ћесара. Признао је врховну власт ћесара. Славибор је дуго потом био њихов одани вазал, али је касније ипак учествовао у српским устанцима, када је и он увидео да мир са Францима има цену неподношљиву за српски народ. Славибор је умро 894. године, а наследио га је син Драгомир.

Света Људмила, кћер српског кнеза и прва чешка светитељка

Српски кнез Славибор је једно време пре признања врховне власти ћесара прихватио врховну власт Великоморавског кнеза Светопулка I. Ћерку Људмилу је тада удао за првог кнеза који је ујединио чешку земљу, Борживоја, сина кнеза Гостивита. „Чешка хроника“ Гостивита помиње као војводу Пшова (град на запад Чешке) и кнеза Миличана, који су били древно српско племе. Једна локална легенда бележи веровање да је владао у граду Хушка на северу Чешке.

Света Људмила је примила хришћанску веру од Св. Методија. Мученички пострадала 917. године. У легенди о Св. Вацлаву сачуван је пролог о Блаженој Људмили, који изричито наводи да је она била српкиња. Хришћански живот и мученичку смрт Св. Људмиле описала је тзв. „Далимилова хроника“ из XIV, можда чак XIII века. Хроника је до недавно била позната само у преписима, а древни живописани фрагмент ове хронике на латинском писму је откривен тек 2004. године у Паризу. У тој хроници је и ликовно приказано крштење и мученичка смрт Св. Људмиле. Хроника снажно сугерише да је име Срби било првобитни назив свих Словена, а изричито наводи и да су Чеси настали од Срба.

Црква св. Људмилу поштује као Свету мученицу Људмилу. Њу су убили завереници матере св. Вацлава, љубоморне на љубав сина према својој баби. Света мученица је страдала 917. године у граду Течину. Њен унук, чешки војвода св. Вацлав је мошти своје бабе, која га је упутила у хришћанску веру и васпитала, сахранио у цркви Св. Ђорђа у Прагу, у којој је из Течина пренео и мошти св. Вида. Ова црква је касније много пута темељно преуређивана, па је гроб Св. Људмиле до данас остао непознат.

На српском језику је житије св. Људмиле написао архимандрит Јустин (Поповић).Велики чешки композитор Антоњин Дворжак је 1887. г. св. Људмили посветио један ораторијум, а чешки вајар Бретискав Кафка је 1933. г. израдио споменик св. Људмиле у градићу Чрвени Костелец.

Света Људмила и св. Вацлав у живопису Париског фрагмента Далимилове хронике

Дуб свете Људмиле

Код чешког градића Стохов је сеоце Кладно, родно место св. Вацлава. Тамо се још увек чува Световацлавски дуб. Предање памти да је овај споменик природе старији од 1100 година, али наука ипак старост овог храста процењује на 7 до 9 векова и верује се да је он наследник старијег храста. Било је ту некад утврђење првих чешких владара. По предању, дуб је у углу дворишта 903. године посадила св. Људмила и под њим је рођен њен унук св. Вацлав. По легенди, св. Људмила је по рођењу бабичила св. Вацлаву, окупавши свог унука под овим дубом.

Као и сви Словени, и Чеси дубоко поштују природу и одржавају њене споменике. У шуми под Сватом Хором постоји још један храст који се зове Световацлавски дуб, а стар је 4 века. У Чешкој се веома поштује и Жишкин дуб, под којим је, према легенди заспао Чешки национални јунак Јан Жишка, уморан од боја у Моравској. Овај горостасни храст из Намјести над Ославом у Моравској стар је бар 9 векова.

Дуб св. Људмиле у Стохову

Велики је број спомен стабала (храстова, липа, тиса, букви, смрека, јавора, јасена, борова, чак и ораха, крушака и врба) широм Чешке. Чешки народ је ваома стар, па ипак знатно млађи од српског, а преко хиљаду година дубоко поштује своје споменике природе. Том лепом односу према природи Чесима ни мало не смета чињеница да су одавно у Европској унији, нити су их уништавали како би себе убедили да су на „европском путу“, на путу напретка. Чеси би морали бити узор данашњој власти јужне Србије, која овакве столетне споменици природе уништава, а древне цркве потапа и бетонира ради „напретка“ и доказивања себи да се бори против „паланачког менталитета“.

Древни трагови Срба у Чешкој

Мноштво српских трагова постоји у Чешкој, међу народом који је памтио своје српско порекло. Српско име је тамо очувано у многим називима места нарочито на северу, западу и средишту Чешке. У Чешкој су Висока и Ниска Српска, два села по имену Срби, једно код Домжалица, а другокод Плзења. И треће село Срби је код Тулковица. У Чешкој постоји село Србице, два села Србска, једно село Србин у сред Чешке и два села која се зову Србска. Постоји и село Србеч. Два села се зову Србско, а три села (два су већ постала део већих места) зову се Србце. У Чешкој Постоји и село Млекосрби. Код Прага постоји село Србско којег су основали војници српског цара Душана. Њих је он послао у помоћ просвећеном ћесару Карлу IV Луксембуршком, владару који је основао универзитет у Прагу. При том се мора знати да реч „Србско“ у Чешком језику има значење које у језику јужних Срба има реч „Србија“. У Чешкој постоје чак три текуће воде које се зову Србички поток.

Световацлавски дуб на Сватој Хори

Село Србска Камењице (Српске Каменице) у Чешкој населили су северни Срби који су почетком XI избегли из Северне Србије пред злочинцима ћесара Хајнриха II, којег Немци до данас зову „Хајнрих II Свети“, јер је свештенике у Немачкој натерао на целибат и 1017. г. од Срба отео земљу у долини реке Регнице, прогласио је својим власништвом и тамо је основао бискупију у старом српском граду, коју су његови наследници прозвали Банберг и тековини на отетој земљи тепали: „Франачки рим“. Древне српске избеглице су веома поштовале чешко гостопримство. У Србској Камењици су њихови захвални потомци изградили велелепну цркву св. Вацлава Чешког.