Приче из Читинске тамнице

Архимандрит Спиридон:

ЧИТИНСКА ТАМНИЦА

(Поглавља из књиге „Виђено и проживљено“)

Када сам био рукоположен за јеромонаха, још сам слободније него раније наставио свој рад у затворима. Своје писање почињем са Читинском тамницом. После свог рукоположења, постао сам свештеник у тој тамници, која је била последња тачка на путу у прогонство и робију.

Како сам се зближио са затвореницима, одмах сам схватио шта је неопходно са моје стране: заволети их изузетном љубављу. Та љубав мора бити несебична и искрена. Без ње је боље и не улазити у тај робијашки свет. То су повређени људи, озлојеђени на све и свакога, и да би их свештеник извео из тог стања мора стати – стати чврсто, на обе ноге – на тло истинске љубави према њима. Тешко ономе свештенику који стане на страну тамничке управе, а не затвореника.

И тако, када сам се приближио тим људима и заволео их до самоодрицања, тада сам схватио да је и мени тај свет широм отворио сопствену душу и дао ми пуну слободу да у свако доба загледам у најскривеније углове њиховог интимног живота. Треба знати да је тај преступнички свет, према мојем личном искуству насталом из тамничке праксе, много идеалистичнији, природнији и чак религиознији него наш, слободних грађана слободног света. Кроз моје руке прошло је око 25 хиљада људи које сам ја не једном исповедао, причешћивао, поучавао, убеђивао проповедима да промене живот и буду верни Светом Јеванђељу.

У Читинској тамници срео сам једног сужња осуђеног на десет година робије.

– Завршио сам – прича он – духовни семинар и хтео да одем на факултет, али су моји родитељи били против тога. Хтели су да се оженим и што пре примим парохију, јер је и другу децу у породици требало подићи на ноге. Дуго сам се противио родитељима, али на крају сам им се покорио. Оженио сам се кћерком једног протојереја. Моја жена је била чиста, невина голубица. Јако сам је волео. Једном ми је, у шали, рекла: “Ја те не волим и не знам како сам пошла за тебе.” Схватио сам то као шалу и обоје смо се насмејали, без икаквог подозрења једног према другоме. Десило се да је у то време у нашој кући била једна девојчица од осам година, кћерка нашег општинског писара, која је чула наш шаљиви разговор. Кад се вратила кући, испричала га је својој мами, а ова своме мужу. Други дан сам отишао своме архијереју да га молим за парохију и за договор о дану мог рукоположења за ђакона.

Вратим се кући, а жене нема. Одем у врт, нема је. Одем у цркву, претпостављајући да је тамо. И стварно, нађем је покрај цркве, како седи на клупи у баштици с братом нашег општинског писара. Када сам им пришао, она се збунила, пружила ми је руку, али није устала и пошла ми у сусрет. Срце је почело јако да ми удара. Њене речи, које је у шали изрекла пре три дана, наједном су ми прошле кроз главу и стале преда мном у свој својој страхоти. За пет минута сам је позвао да идемо кући. Она је као нерадо пошла са мном. Ја сам чекао, мислећи да ће ме питати за посету епископу, али она ни речи. Ето, мислим ја, пошао сам архијереју да бих некако уредио своје мало гнездо, да бих осигурао комадић хлеба себи и њој, можда ће бити и деце, треба их отхранити и васпитати, а сада предосећам нешто што ће разорити сав мој живот. Био сам тог дана врло тмурног расположења. Навече сам легао, она је легла одвојено, не са мном. Мени сине у глави да погледам њен веш. Као крадљивац, тихо сам се прикрао до њеног кревета и на свој ужас уверио се да је моја сумња оправдана. Да ли можете замислити у каквом сам стању био? Истог часа сам одјурио до куће општинског писара, преклао му брата, њега осакатио; узео сам секиру и својој жени одсекао главу, а ударао сам све дотле док се није претворила у некакву крваву смесу. Али, с каквим сам задовољством све то чинио! Још никада нисам доживео такву радост какву сам проживљавао када сам убијао своју супругу.

Када сам престао да ударам жену, окренуо сам се уназад и видео је покрај себе како клечи на коленима, на окрвављеном поду собе, и моли се. Тада сам истрчао на улицу и као полудео викао да сам убица и да сам заклао двоје људи. Ухватили су ме, осудили и ето, идем на робију, осуђен сам на 12 година. Знате, оче, страшан притисак осећам на души и савест ме прогони. Живот ми је непрестана душевна патња. Ја сам скроз упропаштен. Понекад не верујем сам себи да сам то учинио. Покушавао сам да се молим, али у души оваквога преступника нема чисте молитве. Бива ми ужасно тешко. Хоћете ли ми помоћи, оче?

– Сине мој мили, са сузама те молим, исповеди се, и то тако да после исповести не остане ниједан грех још од твога детињства. На својим највећим гресима се заустави и детаљно испричај свештенику, а сву одговорност за грехе преузми лично на себе, као да си их свесно учинио. И ти ћеш, драги мој, одмах осетити од такве исповести велико олакшање. А затим, осим такве исповести, ја те топло молим да се предаш срдачној и ватреној молитви. Учини то и понављај две седмице, па ћеш видети шта ће бити с тобом.

Затвореник је дао реч да ће две седмице непрекидно испуњавати оно што сам му саветовао. Након пет дана, пожелео сам да га видим и отишао сам у тамницу. Када смо се састали, упитао сам:

– Драги мој, како се осећаш?

– Добро, лепо, али је веома напорно испуњавати обећање које сам вам дао.

Ја сам почео да га љубим, молим, захтевам да настави свој подвиг, а он је пристао. Следеће недеље, током моје беседе, приметио сам да он плаче више него други. Било ми га је жао. Завршила се Литургија и позвао сам га у олтар. Најпре се нећкао да уђе у олтар, сматрајући себе за великога грешника, а кад сам га опет позвао, он је клањајући се ступио у олтар и онда силно заплакао. Загрлио сам га, целивао и тешио милосрђем Божјим. Робијаш ме је загрлио око врата и лијући сузе говорио:

– Ах, баћушка, како ми је постало лепо и лако на души. Дозволите ми да се у идућу недељу исповедим и причестим Светим Тајнама. И још вас молим за Свето Јеванђеље.

Следеће недеље тај затвореник се појавио тако весео и пун животне радости да га скоро нисам препознао. На исповести ми је у сузама испричао да му се прошле ноћи у сну јавила жена и рекла: “Ја теби опраштам, али те само једно молим, веруј и љуби Господа нашега Исуса Христа.” Причестио сам га у олтару због Божје љубави за покајане грешнике, а он је два дана плакао од радости и душевног заноса. После је достигао тако велико поштовање међу затвореницима да су га сматрали за свога морално узорног пријатеља. Био сам радостан због њега, грешника који се вратио Господу.

+++

Овај, пак, затвореник био је староверац. Раније ми се смејао и ругао, мени и оним затвореницима који су ме волели и долазили к мени на исповест, коју сам држао на празнике и још два дана у недељи. Често им је говорио: “Ево, иде ваш спаситељ, слушајте га.” Једном сам га срео и, чини ми се, нешто упитао, а он је пљунуо, окренуо се од мене и почео да на моју адресу шаље тако просте речи, да сам се веома застидео. Но, заинтересовао сам се и одлучио да видим шта је јаче код овог човека – зло или добро, мржња или љубав. За недељу-две он се, јадник, разболео, а ја сам га посетио. Он се зачудио што ја посећујем расколника.

– Зашто ме ти, оче, посећујеш, хоћеш да ме обратиш у Никоновску веру?

– Не, друже мој, ја се тим послом не бавим. За мене је важно то што си ти син Божји, образ и подобије Божје.

– Говориш истину, оче?

– Да, говорим ти чисту истину.

– О, Боже мој, ја робијаш, пропали човек, због своје злобе сам и Бога вређао, а ето, ти кажеш, оче, да сам ја син Божји!

Затвореник је сакрио лице у јастук и као дете заплакао. Узео сам његову главу у своје руке и почео да га целивам, плачући заједно с њим.

– Мили баћушка – чуле су се његове речи, – опрости ми Христа ради! Та ја сам вас све време псовао да не можете то ни замислити. Али, кад оздравим, ићи ћу на ваше проповеди и другима ћу говорити о вама. О, Боже мој, ја син Божји? Да, може бити да ћу бити кад се покајем, а сада сам ја страшни грешник. Да ли знате, оче, да сам ја осам душа убио, с матером сам живео, са животињама се спаривао, две сам цркве запалио, и са сестром живео, из једне ваше цркве сам узео Свете Дарове и бацио псима, крао сам коње, малтретирао жене и децу – ето какав сам ја грешник! И сада сам то вама открио, мада нисам хтео. На мене је силно дејствовало то што сте у мени, тако великом грешнику и последњем робијашу, видели човека и сина Божјег. То ме је тронуло до дна душе. Сви нас презиру, сви нас гледају као неки отпад, и ми сами се понекад мрзимо, а ето, ви нас видите сасвим другачије. Да ли знате, оче, како се лепо осећамо када нас сматрају људима? Ах, баћушка, кад би се сви односили према нама као ви, кад би тако љубили нас преступнике као ви, верујте, не би било злочинаца на земљи јер се зло побеђује само добром. Узимам за пример самога себе. Од малена нисам ни од кога чуо лепу реч. Мој је отац био пијанац над пијанцима, мати је живела развратним животом. После очеве смрти заменио сам га у односу према матери својој и тако сам ниско пао да сам грешио и са животињама. Једном ми је било тако тегобно да сам у руку узео конопац, али ме је пријатељ спасао од те ужасне смрти. Сретох после једног нашег свезналицу с којим сам разговарао о гресима и покајању, и он ми рече: “Кад бисмо имали свештенство и покајање као свету тајну, то би помогло.” Тако се мени јави помисао да одем у нама најближи манастир да се покајем, можда ми Бог опрости. За седам дана одем у Сергијевску пустињу. Почео сам да се исповедам свештенику и с великим поверењем му кажем да сам расколник. Кад је свештеник чуо да сам расколник, почео је да ме вређа, псује, назвао ме Христовим непријатељем, изгубљеним човеком, итд. Ја сам зашкрипао зубима и опалио га по глави. Ох, како сам тада био огорчен! Од тога дана био сам спреман на све. И прошло је од тада 15 година, а ја све те године не излазим из људске крви. Шта ћу, можда ће ово овде потрајати, можда ћу и некада изаћи, али ћу се опет бавити истим послом као и пре робије.

Затвореник је заћутао. Ћутао сам и ја. Након дугог ћутања он ме погледао и упитао:

– Оче, хоћете ли ме ви исповедити и причестити Светим Тајнама?

– Када желиш, сине мој – рекао сам, – увек сам спреман то да учиним.

Несрећник је загњурио главу у јастук и тресао се од плача. За неколико дана ја сам га исповедио и причестио Светим Тајнама. Можете ли замислити како је његова душа ликовала, душа тог јадног робијаша? За недељу-две пожелео је опет да се исповеди и причести Светим Тајнама. Како сам био срећан да га видим како се моли у цркви, моли у сузама…

+++

Био је то висок човек од 55 година, по изгледу ружан, но добро грађен, чврст и енергичан. Родом је био из Москве а по струци инжењер-технолог. У цркви готово никад није био, али је често присуствовао мојим беседама. Једном је зажелео да са мном насамо поразговара. Ја сам пристао.

– Оче Спиридоне, све намеравам да с вама очи у очи поразговарам о једној ствари, но самољубље ме је спречавало да то урадим. Ипак сам попустио и одлучио да с вама отворено поразговарам. Ствар је у следећем: стекао сам навику да крадем, и то како! Тешко страдам због те навике. Иако је то тешко признати, ипак признајем, али само вама. Велика ми је страст да скидам ризе и драгоцено камење са светих икона. Замислите да ја од те страсти немам мира ни дању ни ноћу. То ме вуче у богате храмове. Када сам ишао у трећи разред гимназије, већ тада сам обраћао пажњу на црквене драгоцености, желећи да их имам за себе. Када сам био студент, ради несташлука или неке користи, свеједно, тргао сам црквене ладице или кутије за прилоге. Једном сам се увукао у цркву у којој је била чудотворна икона. Пришао сам к њој да је опљачкам и како сам погледао у Христа Младенца, тако сам се скаменио на месту. За који минут опет сам пружио руку за иконом и опет је Богомладенац Христос Својим погледом парализовао моју снагу. Но, мислим ја, посао ми је пропао. Стао сам у угао и помолио се Богородици да ми опрости грех и помогне ми да неопажено изађем из цркве. Дошло је јутро, у 6 сати отворили су цркву и ја сам неприметно изашао ван. Следећег дана сам легао да се одморим и заспао сам. И шта мислите, оче Спиридоне, у сну ми се јавила Мајка Божја с Младенцем, којег сам видео јуче у цркви, пришла ми и рекла: “Више то немој понављати, доспећеш у затвор, а потом доживети и нешто горе.” После тих речи, скочио сам на ноге, уплашио се и сасвим смео.

Пола године након тог догађаја, упознао сам једну гимназијалку и ради ње сам свакако настојао да дођем до новца. Али, авај, слабо ми је то успевало. Тада сам решио да опљачкам једну цркву у Москви. Ухватили су ме и прогнали у Сибир. Из Сибира сам побегао, али су ме уловили и послали натраг. За неко време опет сам побегао и убио једног сеоског трговца, узео његове документе и под његовим именом живео у Тбилисију десет година. Живео сам добро, нисам штедео Божје цркве. Убијао сам чуваре, пљачкао храмове и манастире. Али, прст Божји ме је нашао. Осудили су ме на доживотну робију. Шта мислите, ако се покајем и престанем с неделима, хоће ли ми Бог опростити?

– Сине мој – одговорио сам, – Христос је дошао на земљу да такве спасава као што смо ти и ја. Нема ни једнога светога, ни једнога који није сагрешио пред Богом, и ни једнога грешника који не би учинио бар неко добро. Човек се не освећује пред Богом количином добрих дела, него вредношћу свог односа према Богу и Његовој светој вољи.

– Ах, баћушка, ја већ видим дубоки бездан у самоме себи, који осећам као хладан гроб. Шта да радим, двадесет година се нисам причестио, а и бојим се да се причестим јер себе сматрам превеликим грешником.

Дао сам му Јеванђеље. За две седмице зажелео је да се исповеди, два пута се код мене исповедио, а затим се причестио Светим Тајнама. Месец дана после тога, пред сам одлазак у прогонство, мој ми је затвореник, са сузама у очима, рекао да је опет у сну видео Мајку Божју с Младенцем, која га је бодрила, говорећи му: “Ако будеш тако живео како си сада почео, бићеш спасен.”

Онда се поново исповедио и причестио Светим Тајнама.

+++

За време мојих духовно-моралних беседа ја сам се трудио да убедим затворенике како ми све људе уважавамо као децу Једнога Бога Оца, и да Он љуби и милује и најокорелијег злочинца као и великог светитеља. Чак је љубав Божја из жалости према грешнику и милостивија него према светима. Бог је кроз Свог Јединородног Сина показао према нама неизмерну љубав и благост, а нама преостаје да отворимо своје срце за Његову љубав, па ћемо од вишка те љубави ускликнути радосно: “Господе, да ли си то Ти посетио моју мрачну, крвљу ближњих окрвављену колибу душе моје?” Често сам тако усред тог преступничког света тражио лик Божји, да би се они одазвали на зов гласа Божјег. О, дивно ли је дело Христово! С колико су љубави понеки хватали и гутали речи Христове љубави које сам им упућивао! И тако, плачући горко, прилази ми један робијаш, окован у ланце.

– Оче, погледај на мене, спаси ме, ја хоћу Бога, Бога хоћу, оживела је моја душа од ваших речи и устремила се Богу. О, Бога желим!

– Сине мој! Ти си оживео?

– Да, баћушка, оживео сам и ја вас молим, дајте ми Бога, ја Бога желим!

Робијаш и његов стражар су остали у цркви, други су отишли. Позвао сам га у олтар, а он је као дете ишао покорно за мном.

– Пре свега, мили мој, помолимо се.

– Хајде, баћушка, да се помолимо…

Молили смо се око десет минута, затвореник се ватрено молио. Рекао сам му затим да седне.

– Мој пријатељу, радости моја, како сам срећан што ти тако страшно желиш Бога, али Он само кроз врата покајања улази у душу грешника. Отворити та врата, то је у твојој власти.

– Ја ћу вам најпре испричати о себи, а затим се и покајати – рекао је сужањ. – Родом сам из Одесе, био сам студент, али сам се пропио и нисам завршио студиј. Три године сам ноћивао у сиротишту. Из Одесе сам отишао у Ростов. И тамо сам био скитница и пијаница као и пре. Наумио сам да живим боље, да се материјално обезбедим. Када ми је било 26 година, отишао сам на Кавказ. Тамо сам сасвим посрнуо у злочин. Основао сам и водио разбојничке дружине. Никога нисмо штедели. Убрзо је пет банди пало у руке милиције, само се моја група сакривала у планини, у дивљим пределима Кавказа. Ми готово никад нисмо мировали, немилосредно смо проливали крв. Ја сам лично убијао, чак и трудне жене. Имали смо много новца, разних предмета од злата. О, шта сам ја чинио! Заклао сам два свештеника, а о насиљу над женама да и не говорим”.

– Шта вас је подстакло на таква злодела?

– Оче! Нама владају зверске страсти, а средина из које смо потекли наводи на зло. Ако бисмо ми, преступници, видели и осетили да се људи према нама односе као према себи сличнима, а не као према зверима, верујте ми, баћушка, не бисмо били овакви злочинци. Узмите само крчму, ви знате шта она представља, знате ли? Крчма је истинско убијање, истинско разбојништво, само под другом фирмом. Није ли пиће учинило од мене ово што јесам? Када сам убијао људе, ја сам говорио: мируј, моја савести, зар не чини свет исто што и ја чиним, само се крије и злодела покрива законом и државним интересима? Узмите светске богове и богиње, нису ли се уздигли изнад свих на мору људске крви? Или јавне жене, блуднице, зар њих не ствара околина у којој живе? Мало им је што за комадић хлеба продају тело и душу своју туђим страстима, него их сви око њих презиру и одбацују као људску срамоту. Када видиш да цео свет живи у насиљу, а власт и законе представља група људи окрвављених руку, тада се побуниш и спреман си на све. Тако постајеш зао попут дивље звери. Верујте ми, оче, уништио бих цео свет, спалио га и згазио, начинио од њега крваво блато, а то блато исушио у прах и расејао у бесконачном свемирском пространству. Какав је то свет? Треба га уништити. Осим лицемерја, насиља и подлости, нема у њему ништа. Нас хапсе, затварају, изолују нас, стављају у окове, вешају, осуђују на смрт, али нас на тај начин не уништавају, већ обратно, све нас је више и више. Зашто и откуд такав живот на овоме свету? Отуда, оче, што су сви људи запослени у фабрици у којој се производе само преступници, а фабрика јесте – овај свет. Кад год сретнем попове, владике, разне шефове, ја размишљам и мислим у себи: ех, ви људи, људи! Какви сте ви насилници, лицемери са вашим инстинктом способни за злочин, нисте ли ви крвници, наши џелати, и џелати наших душа и целог рода људског? Мислите да сте пастири Цркве Христове, чувари реда, закона, правде и просветитељи заблуделог света, а уствари – ви сте крвници, још какви крвници! Ја се ужаснем кад видим како свештеник причешћује кажњеника осуђеног на смрт и за две минуте несрећника обесе. Ја тада мислим кога су обесили – кажњеника или Христа? Ето шта чине представници Христове Цркве. Ето, драги мој оче, шта нас чини преступницима. Када сам, међутим, чуо ваш позив Богу, уверио сам се да нас ви искрено волите и желите нам спасење. Пред сјајем искрене љубави ни један злочинац не може одолети, а међу њима сам и ја. Ми смо се одазвали на вашу љубав истим жаром. О, кад би нас свет љубио као што нас ви љубите, верујте ми, ми бисмо били свети људи. Ето шта значи љубав. Пред снагом љубави свако зло, сви закони и сва сила сасвим је немоћна. Али, реците ми, да ли ће Господ Бог опростити грехе моје?

– Мило моје дете, нека сви твоји греси буду опроштени, ако који не буду опроштени, ја их узимам на себе – одговорио сам му.

Кажњеник се на то бацио мени под ноге и заплакао гласно. Ја сам плакао скупа с њим. За три дана након тога сам га исповедио и причестио Светим Тајнама. Након три седмице, њега су обесили у Читинској тамници. Обилазио сам га у ћелији пре извршења казне неколико дана, био је у самици и молио се Богу проливајући горке сузе.

+++

Срео сам овде једног бившег расколника, који је, готово сваки пут кад би ме срео, био насмешен и љубазан; вадио је из свога џепа похабано словенско Јеванђеље и питао би ме шта треба чинити да би задобио Царство Божје, да би живео по Јеванђељу. Ја сам му увек одговарао: “Ако будеш љубио Бога и ближње своје, остварићеш Свето Јеванђеље у себи.”

– Реци, оче, то једноставније, ја то слабо разумем.

– Рођени мој сине, љуби Бога и човека као да не живиш ти, само једини Бог и твој ближњи да живи у теби.

– Ја сам, оче, већ 17 година у затвору, сада сам осуђен на робију и ускоро ћу тамо поћи. Ја бих хтео да поразговарам с вама, молим вас да дођете к мени.

Након недељу дана, затвореник је с Јеванђељем у рукама опет дошао к мени. Ја сам га благословио и он ми је саопштио да му је начелник одобрио да борави у самици, где сам га и посетио.

– Баћушка – рекао је, – ја некако осећам да ми је остало мало живота. Ја ћу вам се исповедити и ви ћете једини знати о мени. Овде сам четири године. Из Тјумене сам премештан у Краснојарск. Десило се у затвору убиство, ја сам га узео на себе. Сада ме кроз овај затвор одводе на робију. Знате, оче, Свевидећи Бог зна како ја волим своју браћу затворенике. Сви су они као ангели Божји и Христос ће их сигурно спасити. Када буде Страшни Суд, Христос ће рећи свим затвореницима: “Сужњи Моји, страдалници Моји, мала браћо Моја, дођите к Мени, Ја сам за вас припремио станове у дому Оца Мојега, они су изграђени од ваших страдања и топлих суза, засијајте као сунце у Царству Оца Небеског.” И сви ће кажњеници да се обрадују и вечно славе у Царству Јагњета Божјег.

Тада је тај човек покрио лице своје Јеванђељем и заплакао дубоко дирнут.

– Какво је твоје душевно расположење?

– Баћушка, ја бих све љубио, све бих и свима опраштао и за све људе бих вечно страдао.

– Да ли ти је некада тешко у души?

– Не, никада. Када је савест пред Богом чиста, тада се светлост у души не гаси. Сада, осим Оченаша уторком у себи говорим: „Господе, Ти си мој, а ја сам Твој, спаси ме!“ Ја се, оче, не бих теби поверио да ми ниси такнуо у срце својим беседама. Те беседе снажно узбуђују нашу душу и није чудо да вас затвореници воле. Они вам спремају и поклон – икону. Ми бисмо сви пошли за вама у ватру и у воду. И ја сам вас заволео, оче. Ето, имам и једну молбу, да ме исповедите и причестите, ја се нисам никада причестио у животу.

За недељу дана, опет сам дошао к њему. Плакао је и молио да га причестим Светим Тајнама. После тога нисам га срео годину дана, да бих га, обилазећи Нерцинску робијашницу, нашао болесног на смрт у страшном Алгаценском ‘паклу’. Онде сам с њим био око два сата у разговору, био је врло срећан што сам дошао. Након шест месеци опет сам посетио то страшно место. Трећи дан мог боравка позвали су ме блаженом болеснику, смртно болесном. Био је то он, радосно се подигао, прекрстио се и рекао: “Ето, и ја, оче, за мало ћу отићи из овога света.” За пет минута је морао лећи, нешто је шаптао, затим погледао горе и рекао: – Отворила су се Небеса, силази к мени Богородица и с њоме много светитеља. Да ли видиш, баћушка?

– Не, дете моје – одговорио сам.

-Ево и Христос, Цар Славе, појавио се на облацима и силази к нама.

Код тих речи, он се подигао, а стално је гледао на десну страну. Било ми је веома тешко, управо страшно.

– Господе – кликнуо је умирући, – хтео бих још других ради да страдам на земљи, али нека буде како Ти хоћеш, Господе! Овога баћушку спаси!

За минут га више није било на земљи. Како су робијаши плакали за њим, никада не могу заборавити. Још за живота имао је три виђења, о чему ми је говорио на исповести. Нека му Господ подари и после смрти тај дар који је имао на земљи, да би нама грешницима могао помагати да носимо тешки крст на земљи.

У мојој свештеној служби по затворима врло мало сам срео таквих хришћана. То су посебни Божји изабраници. За њих нема живота осим јединога Христа. Колико разних мука они поднесу и страдају, трпљења и насиља, но у свему томе, осим утехе, радости и духовне сладости, као да ништа друго нису видели и доживели.

+++

Затвореница:

– Ја бих, оче, са вама хтела да поразговарам, у четири ока.

– Добро – одговорио сам, – ако желите, можемо одмах разговарати у цркви.

– Не, оче, ја сада не могу, али ако бисте дошли сутра ради мене, после обеда, била бих вам веома благодарна.

Ја сам се с тим сложио и дошао сам наредног дана у затвор. Она ме је већ чекала. Отворили су нам цркву, а надзорница је остала у припрати.

– Оче, ја много страдам душевно, мучим се до безумља, до лудила, сав мој живот се изокренуо. Ја сам вас проклињала и псовала због ваших проповеди, шта сте учинили од мене? Зашто сте ми узнемирили душу? О, ја сам страшно грешна! Господе, помози ми, олакшај ми моје патње и страдање. Где си, смрти моја? О, Господе, спаси ме грешну.

Молио сам је да се смири, и када је дошла к себи, испричала ми је о свом животу.

– Родитељи су ми били имућни људи, живели смо добро. Било нас је петеро деце, три сина и две кћери. Ја сам била најмлађа. Бог ме је надарио да сам била лепа и паметна. Још у шестом разреду гиманзије ја сам се заручила за студента медицине. Две године смо живели лепо, а онда смо се развели. Он је био љубоморан, мада је донекле имао и право. Мушка удварања брзо су ме одвела на странпутицу. Када смо се развели, нисам била јавна проститутка, већ сам се одала страстима на други начин. Водила сам у Москви хотел, где сам врбовала малолетнице. У почетку ме је мучила савест због њих, а затим сам упала у то зло до гуше, гледала сам на то као на своје занимање. О, мили баћушка, колико ме сада несрећних очију гледа, а то су све очи малолетница, чији ме молећиви погледи ужасавају и проничу ми до дна душе. Видим очи покојне Катје, миле Жење, Вјере, Љубе, Саше ох, све ме гледају прекорно и питају ме: Шта си нам учинила?

Тада је заплакала. Када се смирила, наставила је:

– Да, баћушка, како ме још Господ Бог трпи због мојих греха? Ја сам упропастила више од двеста невиних малолетница, обешчастила их, скоро 30 бракова разорила, две девојке сам отровала, а једну мучила до смрти. Шта све нисам радила, тешко је и помислити. На крају сам се одлучила на још један злочин – да убијем свога љубавника, како више ниједној не би припадао. А он је био гимназијалац од 17 година. Због њега сам била ухапшена и затворена у тамницу. Била сам спокојна све док нисам у Читинском затвору чула ваше проповеди. Од тада немам мира и земља ме не држи. Пробудила се моја савест, устале су, као сенке, све моје измучене девојке, гледају ме, а погледи су им тужни и страдални, тако да ме неиздрживо пеку, као зажарене бодљикаве жице. Мили оче, шта да радим, да бар мало олакшам душевне патње?

– Ево шта, голубице. Покај се од срца и кај се за грехе којих се год сетиш још од свога детињства и све што ти је на души мораш изнети пред Бога, све до најзадњег греха. Ма колико те било срамота и ма колико тешко, опет мораш тако учинити. И ако се покажу твоји греси страшнији од грехова других, опет мораш све детаљно испричати духовнику, да му све буде јасно. То ће за твоју душу бити лековито. Као друго, прочитај Свето Јеванђеље два пута, и треће, ујутро и увече се моли: “Спаси, Господе, мене грешну!” Не треба да молиш много, али нека буде из душе, а после ћемо видети.

Након две седмице дошао сам к њој. Она се мало боље осећала, радила ја како сам јој саветовао, исповедила се, али још је нисам причестио, зато да би мало учврстила своје духовно стање. Женска душа није тако дубока као мушкарчева. Ја сам настојао да је учврстим у сазнању грехова које је починила. Донео сам јој Јеванђеље и тражио да га прочита два пута и да се моли Богу. Други пут сам је затекао мирну, али јој је душа још патила. У недељу сам, посебно ради ње, читао Јеванђеље о блудници која је опрала Христове ноге сузама. Одржао сам беседу на јеванђељску тему о свеопраштајућој Христовој љубави, с великим успехом, уз Божју помоћ. Сви су плакали, плакала је и она. Тражио сам затим да на крају Св. Литургије сви клекнемо и, обративши се икони Христа Спаситеља, рекао сам: „Господе, међу овим затвореницима је иста таква блудница која је продавала своју душу и тело, и грешила је док није упознала Тебе, Који љубиш и спасаваш све грешнике. И она, ево, лежи пред Твојим ногама и с врућим сузама умољава Те да јој опростиш. Господе, погледај и на ове затворенике, и они лију своје сузе на Твоје невидљиве ноге, буди нам милостив, отвори Своја света уста, која све праштају и кажи им свима: “Чеда Моја, опраштају вам се греси ваши зато што Ме тако љубите.”

Сви су плакали, а несрећна затвореница је лежала као без свести. Након три дана, срели смо се опет, опет је плакала и рекла ми да, откако чита Свето Јеванђеље, осећа да тежи Богу и покајању. Након месец дана, кад сам се вратио у место, нашао сам је снуждену, мислила је да се нећу вратити. Сутрадан сам је опет исповедио и причестио Светим Тајнама. Тај дан био јој је први срећни дан у животу, веома се радовала и говорила ми је: “Још у животу нисам доживела такав дан.”

+++

Један је затвореник био врло леп и интелигентан. Његова несрећа је била – клептоманија.

– Не могу, не могу да живим – говорио је, – а да не украдем. Било је дана када сам, као дете, неутешно плакао. Шта да радим? Обилазио сам докторе, али све је бескорисно. Шта да радим?

– Да ли се молите Богу? – питао сам га.

– Не, већ десет година нисам био у цркви, нисам се исповедио ни причестио, нисам се молио.

– Мили мој, замолите начелника затвора да вам на неко време додели самицу, ја ћу долазити сваки дан и заједно ћемо се молити.

– Мени је некако непријатно да га за то молим, неће ме разумети, него исмејати.

– Зашто би вас исмејао? Па, затвор ја поправна установа.

Разумео сам га и схватио његов лажни стид, па сам му предложио друго:

– Но, добро, онда можете ући к мени у олтар док ја служим, станите у угао и молите се.

Тако је и било. Након три богослужења, исповедио сам га и причестио Светим Тајнама. Након пет дана, опет сам видео, дошао је к мени у цркву. Само што сам пришао Св. Престолу, он ми се нашао крај ногу на поду. Са сузама ми је захваљивао, лежећи на поду. Било му је лако при души, као да се камен свалио с њега. Био сам радостан због њега. Када је устао, видео сам његово прекрасно лице, као у анђела, обливено сузама.

Извор: Интернет