Гусле

Аутор: Лука Баљ

Осим громовитости њиховог звука, њиховог симболичног трага у нашим личним и породичним историјама, те претрајалих комадића наше десетерачке заумности, окупља нас данас и покушај да осветлимо и онај корпус разлога ближи сфери рационалног, због  којих гусле за нас стоје као трајна културолошка чињеница. Не само, дакле, занос при удару звучне струне, већ и мисаона рефлексија о њиховом значају посве легитимна са становишта филозофских, антрополошких, социолошких и иних увида у нашу друштвеноисторијску омрклину и цивилизацијску раздешеност. Како гусле одавно већ нису медијум наше саморефлексије о нашој друштвеноисторијској збиљи, а можда смо некад вуковски помало наивно и претеривали у давању културолошког пиједестала гусларској парадигми, пренебрегавајући обрасце високе културе који су напореда са гуслама трајали у српској духовноповесној егзистенцији, ипак говор о гуслама не би смео да се уподобљава музејско- антикварном дискурсу. Песмом уз гусле, причана нам је прича, што ће рећи посредована слика света. Та слика света, заснована на гусларском, епском, традиционалном етосу подразумевала је традирање вредносних парадигми које су у великој мери омогућиле трајање и повесни ход Срба као личности и Срба као народа. У савременим причама и слици света посредованој глобалном медијском потрошачком и неолибералном парадигмом заснованом на свеопштој моћи новца која укида све традиционалне вредносне односе, у којима нема места за појмове части, морала, љубави и жртве, нема места ни за нас као личности, ни за нас као народ.  На том се месту, тек, и развија могућност приче о гуслама као о смисленој и живој користи од традиције. Јер, као што се, према увидима психолошким, супротност љубави не указује као мржња већ као равнодушност, тако се и опасност од културолошког и народног нестанка не испољава у чињеници да се гусле све мање чују у нашим домовима и на јавним збитијима, већ у могућем брисању свести да су се овде икад и чуле, и нехајном односу према хтењима да се оспори да су икад и биле наше, српске.

Неупитна музичкопоетска ограничења гусала као инструмента не указују се, у светлу неларпурлартистичке природе шире гусларске феноменологије, као некакав ненадоместив недостатак. Испуњавајући једну од својих вишеструких функција, ону метафизичку,  по проф. др Јову Радошу, изводе човека из његове свакодневице и елевирају његов дух у неке више сфере. Њихов звук, непотребит за богзнакаквом изражајном вишеслојношћу и полифонијом, управо као такав кореспондира са стабилношћу и јасношћу кодова косовске парадигме, која је тим митским звуком у колетивном памћењу одавно озвучена. И тим вишим сферама, својом невишезначном разборитошћу, не допушта да буду друго до оно „витешко царство / ђе Обилић над сјенама влада“. И тек нас отуд, из тих сфера, враћа нашој косовски озвученој и означеној, свакодневној, друштвеној, политичкој…стварности. Коју без десетерачки кодиране рефлексије можемо да тумачимо свакако, релативизаторски, реформски, реалполитички, али – са каквим исходом? Сетимо ли се културолошких схватања Милана Кашанина и мишљења да је наша народна усмена традиција примила у себе и наставила да традира и део елемената наше високе средњовековне културе,запитајмо се да ли тумачење наше косовске реалности које искључује било какве културолошке кључеве и оптику, и оне народне и оне високе културе прекодиране у народном предању, само, дакле, тзв реалполитичко сагледавање, води разрешењу косовског чвора чији би резултат био онтолошка негација српске културноисторијске егзистенције. Да ли то опањкавачи „гусларске“ и „небеске“ Србије одговор на ово питање не знају или га свесно занемарују?

Уводни говор на научном симпозијуму „Гусле и ми“ одржаном у Новом Саду 26. 3. 2019. у организацији Савеза гуслара Србије.

Извор:
АРХЕОФУТУРА