Стручњаци гондолијери

Београђани су коначно схватили да прича о гондоли није тек још једна нереална измишљотина наше градске власти и да она заиста има намеру да је изгради.

Када је 12. марта започела немилосрдна сеча стабала на Калемегдану и Ушћу, Београђани су коначно схватили да прича о гондоли није тек још једна нереална измишљотина наше градске власти и да она заиста има намеру да је изгради. Од тада, узнемирени и револтирани, градјани упорно покушавају да сазнају ко је дао одобрење да се такви радикални радови изводе на београдској тврђави и ко је ставио свој потпис на експертизу која тако нешто аминује.

Међутим, сваки пут кад се представницима градске власти постави то питање стиже исти одговор – стручњаци! Градоначелник Београда Зоран Радојичић изјавио је да су “стручни људи одредили да гондола треба да буде на Калемегдану, шта више читава комисија стручних људи. У струку не треба сумњати,” подучио је Београђане њихов градоначелник, очинским гласом којим се ваљда обраћа својим пацијентима из Тиршове.

Док су стручњаци који су устали против изградње гондоле то учинили иступајући јавно, под својим именом и презименом, и детаљно и јасно навели све разлоге свог противљења, “стручњаци” који су стали иза овог пројекта и учествовали у раду стручних комисија које су дале одобрење за његово извођење, остали су потпуно анонимни, нечујни и невидљиви.

Фото: Н1

Фото: Данас

Челници општина Стари град и Нови Београд нас такодје убеђују да они нису дали никакву сагласност за гондолу, већ да су то без њиховог знања потписали неки чиновници сакривени у полутами општинских канцеларија, у којима обитавају.

Грађанима је ускраћен одговор на питање ко су ти чиновници који имају овлашћење да ставе свој потпис на ову врсту одобрења, јер како им је речено “није у реду да они буду прозивани”. Заиста, ко је још чуо да је неки ћата општинар икад пред грађанима одговарао зато што је ставио свој потпис и печат на нешто што је очигледно незаконито и штетно!

Суочене са позивањем на одговорност институције обично реагују у две фазе. Прва је позната као “ако се правимо мртви, можда ће да одустану”, и своди се на прекид сваке комуникације са спољним светом. Друга фаза личи на ону дечју игру “ти си шуга” у којој сви службеници институције безглаво јурцају покушавајући да се прогласе ненадлежним и пребаце одговорност на неког другог.

Тако се Градски завод за заштиту споменика културе, чије се здање налази усред Калемегдана, није оглашавао данима, а затим се са театралном индигнацијом што се неко дрзнуо да им поставља непријатна питања, прогласио ненадлежним.

Београдска тврђава, као културно добро од изузетног значаја спада под ингеренције Републичког завода за заштиту споменика културе, који се већ дуже од две недеље прави мртав. Више од педесет запослених стручњака Завода одбија да се меша у свој посао и чека да неувиђавни грађани престану да захтевају од њих да се јавно изјасне и да једноставно наставе да ћутке плаћају њихове солидне плате.

После свих анонимних стручњака, безимених експерата, невидљивих чиновника и ненадлежних институција, коначно се огласио један стучњак који подржава пројект изградње гондоле. Прави стручњак гондолијер – новопостављени градски урбаниста Марко Стојчић, главом и брадом.

Његов предходник Милутин Фолић, који је иницијално водио пројекат гондоле, се на време склонио и оставио свог наследника да се бори са гневом градјана.

У тексту објављеном у Вечерњим новостима, Стојчић се подсмева чаршијским причама о рушењу Калемегдана, јер део који ће бити демолиран “нема никакву историјску и културну вредност”. Поново потенцира да је “у пројекат укључено више од 100 стручањака из различитих области”, али наравно избегава да спомене и једно једино име .

Стојчић нас уверава да су “стручњаци из шумарске струке урадили пројекат процене старости и вредности сваког од стабала које је посечено”, јер очигледно зна да може некажњено да вређа интелигенцију грађана, пошто одговара само једном човеку – оном који му је дао функцију.

“Уколико приликом градње буду нађене археолошке ископине, радови ће бити обустављени”, каже наш врли градски урбаниста, у шта се тешко може поверовати, имајући на уму да се иза пројекта гондоле налази она иста екипа која је подигла крчму на Панчићевом врху, па постоје основане сумње да би их некакве археолошке ископине спречиле да креативно потроше паре Београђана из градског буџета.

Такодје, наш градски стручњак за урбанизам нас убеђује да станица гондоле “неће угрозити визуру с Калемегдана на Нови Београд”, али не помиње визуру са новобеоградске стране, и изградњу бетонских стубова од 45м, нити привремено-трајне пропагандне штандове у смислу кафане, који су већ почели да се граде на травњаку Калемегданског парка.

Зачудо, Стојчић признаје да “економска исплативост изградње жичаре није приоритет”, већ то што ће она бити еколошко превозно средство, али очито не сматра да је лицемерно да о екологији говори неко ко је дао сагласност за сечу 150 стабала.

Тешко је замислити ситуацију у којој неко ко жели да из Старог града оде до Ушћа прво запуца на Калемегдан и плати 450 динара да би се возио жичаром. За те паре четворочлана породица из ширег центра града може таксијем да се превезе на ону страну реке.

Идеја да ће гондола привлачити туристе је исто тако апсурдна као прича о Бугарима и новогодишњим лампицама. Такође, с обзиром да ће гондола радити само по повољним временским условима, далеко је пријатније, јефтиније и брже прошетати до Ушћа преко Бранковог моста. Колико је то боље у еколошком смислу, нема потребе наглашавати.

Заиста нисам стручњак за гондоле. Нисам чак ни стручњак за археологију, историју, архитектуру, урбанизам или финансије. Заправо, мислим да није потребна никаква стручност, већ обичан здрав разум, па да нам се наметне питање – а шта ће Београђанима та гондола?

Извор: Татјана Отковић | Витраж