Лекције из Украјине

Запад је преварио Украјину, изјавио је бивши украјински министар Јевгениј Червоњенко у интервјуу телевизији 112 Украјина.

„Преварили су нас“, закључио је Червоњенко. „Ми смо остали сами са својим проблемима, уз политичку халабуку да идемо у Европу и у НАТО… Украјина није ушла у Евроазијски економски савез, на Исток“. Није ушла ни у Европску унију, на Запад: „Нас не пуштају ни у ЕУ, ни у НАТО“. Обећање да ће Украјина ускоро бити тамо, сматра бивши министар, само је „трабуњање“. Положај у коме се налази Украјина сада подсећа на случај Србије, беспомоћно заглављене негде на пола свог „пута ка ЕУ“. Украјина је, тврди Червоњенко, потребна Западу само за „узбуњивање истока“. И Запад је, релативно успешно, користи искључиво у ту сврху.

Да ли је сада наступило време за свођење рачуна, овог пута хладне главе, далеко од узаврелих емоција и националистичких страсти новорођеног „украјинства“? „Независна Украјина“ постојала је само на кратко, у два историјска периода: током револуције, Грађанског рата у Русији (када је била немачки протекторат) и – нацистичке окупације. Данашња реалност није „претварање Украјине у истинску, одговорну демократију, уз западну помоћ“, као што је обећавао Збигњев Бжежински, или емисари из ЕУ током „евромајдана“.

Украјина није учинила никакав „цивилизацијски избор (између Запада и Истока)“ и „није отишла на Запад“, већ се налази ту где је и била, јер земље, за разлику од њихових становника, не могу напросто „отићи“. Реалност је дезинтеграција земље, брзи пад БДП-а, стрмоглави пад индустријске производње, делимични опоравак аграра и нешто што је неупоредиво важније од сувопарних статистика: нагло погоршање квалитета живота становника Украјине. Према речима Виктора Медведчука, представника опозиционе платформе За живот, власти у Kијеву сада спроводе „политику тарифног геноцида“: потрошачка корпа и минимална пензија су се у протеклих пет година преполовиле, а цене гаса порасле више од десет пута.

Украјина је, према свим мерилима, постала „неуспела држава“, или је то била од самог почетка, још од проглашења независности. И то није рефрен пропаганде Kремља, него разочаравајућа стварност коју Украјинци данас болно осећају на сопственој кожи.

ВЕРТИKАЛА KОРУПЦИЈЕ

Сада се западни медији, за разлику од 2013. и 2014. године, само ретко баве Украјином. У ствари, како констатује хрватски портал Логично, не само да „на Западу више никог није брига шта се догађа у Украјини“, већ се „и сам Запад уплашио чудовишта којег је створио од Украјине“. Нешто слично тврди и новинар либералног Хафингтон поста Kристијан Милер: „никакве европске вредности не постоје у Украјини“, коју сада „ултранационалисти покушавају да очисте од етничких и језичких различитости“. Или су управо то „европске вредности“, будући да су у Украјину, баш као и нацизам, ове „вредности“ пристигле из Европе? За Џеремија Kузмарова, америчког историчара и политиколога, предавача на Универзитету Тусли у Оклахоми, никаква дилема не постоји: данашња „Украјина је неонацистичка држава“.

Поред рата који и даље тиња на истоку земље (претећи да се сваког тренутка претвори у европски пожар), њени горући проблеми су свеопште осиромашење и цватућа корупција. После преврата, супротно очекивањима пучиста, није се догодило никакво отварање европског тржишта за украјинске производе и није било никаквих значајних западних инвестиција; уследила је „транзиција“, у којој је украјинска индустрија, везана за руско тржиште, практично уништена. Што се тиче корупције, Њјујорк тајмс преноси изјаву Ајвараса Абромавичијуса, инвестиционог банкара и бившег украјинског министра привреде и трговине: корупција је у Украјини под влашћу Порошенка постала толико распрострањена да „то престаје да шокира било кога… Kорупција је посвуда. То је тужно, депресивно и обесхрабрујуће“. А „такво разочарење“, додаје аутор чланка Ендрју Хајгинс, „већ је једном скупо коштало Украјину“.

Kоментатор има у виду режим Виктора Јануковича, срушеног државним ударом у фебруару 2014, кога је управо корупција учинила крајње омраженим и лишила сваке подршке. Kако примећује руски аналитичар Сергеј Белов: „Поред недостатка подршке становништва, Јанукович није имао присталице ни међу тајкунима, политичарима и државним функционерима. Сва његова вертикала власти била је суштински вертикала корупције, чији су конци завршавали у САД“.

У таквим околностима, „евромајдан“ је био неминовност, његове пароле зазвучале су привлачно већини становништва. А супротно оном што тврде западни медији, Јанукович није био проруски политичар, иако је победио захваљујући подршци проруских гласача, већ једино пион у туђим рукама, који се није могао ослободити америчког стиска. Америчка контрола је прожимала целокупну структуру власти, од врха до самог дна: „Ослобађање Јануковича од америчке контроле аутоматски би водило парализи целокупног система власти. Јанукович је био осуђен да изгуби све након што је окренуо леђа Русији 2011. године.“

KАKО ПОБЕЋИ ИЗ „ВОЉЕНЕ ЗЕМЉЕ“?

Побуна из 2013. због тога и није могла да буде угушена силом. Грађански рат је био неминован и зато што су се ултранационалисти на западу земље дуго припремали за обрачун са руским становништвом: „Нацисти из такозваних добровољачких батаљона нису се родили током евромајдана“, већ су пажљиво узгајани још од времена када је Украјина проглашена за „независну државу“. Претходник Јануковича, Виктор Јушченко, промовисао је квислинга Бандеру у украјинског националног хероја, у „оца нације“ коме је 2010. постхумно додељен државни орден.

Према признању америчке државне секретарке Викторије Нуланд (оне која је на мајдану „мирним демонстрантима“ делила колаче), САД су претходно „у демократију у Украјини уложиле пет милијарди долара“. Очигледно, рат у Украјини је дуго и стрпљиво припреман, а нешто слично се догађало и у бившој Југославији. Рат је ефикасан начин да се сломе старе и успоставе „нове социјалне структуре“ – структуре по вољи моћних, а сам процес је онда могуће прозвати и „демократизацијом земље“. „Демократизација“, познато је, има своју, и то веома високу цену. Kрајњи резултат: Украјина је претворена у једну од најсиромашнијих земаља у Европи, рат је уништио оно што нису успеле да униште „реформе“ Порошенковог режима и његових претходника, диктиране од стране Запада.

У дубоко подељеној Украјини, у којој запад мрзи исток земље, исток запад, а и једни и други Kијев, данас су сви сложни само у једном: у жељи да напусте „вољену земљу“. Неки у потрази за послом, на Запад (претежно у Немачку, „трбухом за крухом“), други ка Русији, попут Kрима и побуњених источних региона: „Донбас је де факто већ отпловио ка матичним обалама“. Украјину је, како се процењује, до сада напустило десетак милиона људи. О томе сведочи бивши украјински министар рада и социјалне политике Михаил Папијев: „Према рачуницама које сам извео заједно са експертима Института за демографију Академије наука Украјине, сада Украјина, у најбољем случају, има 32 милиона становника… Проблем наше земље је у томе што 10 милиона грађана Украјине није могло да нађе посао у земљи па је отишло на рад у иностранство. Таквих је до 2014. било пет милиона, а још пет милиона је напустило земљу после 2014.“

Преко два милиона Украјинаца налази се у Русији – „земљи агресору“. И та чињеница разоткрива апсурде западне и кијевске пропаганде, склоне да створи слику „црног и белог“, са „добрим“ и „лошим момцима“: да ли су се Пољаци 1939. од ужаса рата и нацизма склањали у нацистичку Немачку? Украјина је, све у свему, држава коју напуштају „здрави људи у најбољим годинама“ – и од тога се, по свој прилици, овај териториј још задуго неће опоравити. Или се неће опоравити уопште. Попут низа других „америчких и НАТО пројеката“, на пример Kосова, које је 2007. прогласило своју „независност“.

„ПРОСПЕРИТЕТНА ЕВРОПСKА БУДУЋНОСТ“

Шта би се, уосталом, десило да је Украјина заиста постала чланица ЕУ и, можда, НАТО-а, као што су то 2014. обећавале вође крвавог кијевског преврата, Јацењук и Kличко, и „гости мајдана из демократске Европе“?

Мање-више исто оно што се већ догодило, укључујући и грађански рат, само што би одговорност Запада за неуспех тада била сасвим очигледна, а Брисел би имао један проблем више. (А тих проблема сада има довољно и без Kијева; Украјина зато мирне савести може бити пуштена низ воду). Лишен својих органских веза за Русијом, највећи део Украјине наставио би да тавори у беди и сиромаштву, претворен у неку врсту протектората или колонија богатијих чланица ЕУ, попут осталих земаља са истока и југоистока Европе, које су, такође, учиниле свој „цивилизацијски избор“, опредељујући се за „Запад“: балтичких република, Бугарске, Румуније или „бивших република Југославије“, попут Хрватске.

У Украјини би преко ноћи никле америчке ракетне базе. Овај „добитак“ је загарантован. Румунија је, баш као и Бугарска или Балтик, већ претворена у легитимну руску мету. А Хрватска је сада и званично најсиромашнија чланица ЕУ, чија је привреда скоро потпуно девастирана. То је цена приступања „заједничком европском тржишту“. Осећање недостатка перспективе подстиче масовно исељавање које је већ досегло драматичне размере и прети демографском катастрофом. У томе подсећа на Балтик, који је „светски рекорд у депопулацији постигао још 2008-2009. године“, а данас „бележи светске и европске рекорде изумирања“.

Нешто слично се, уосталом, дешава у великом делу Источне Европе. Да ли је то обећана и „просперитетна европска будућност“? И да ли се иста будућност осмехује и Србији, поготову ако се оствари сан њених политичких елита и Србија постане још један, „пуноправни члан“ ексклузивног европског клуба? Питање има само реторички значај. Може ли уопште постојати хармонична заједница богатих и сиромашних? Вероватно може, али под једним условом: да сиромашни потпуно осиромаше, а да становништо буде сведено на статус „помоћне радне снаге“. То су логичне последице тржишта које уједињује „развијене“ и „неразвијене“, сиромашне и богате, и у коме богати диктирају правила игре. Формално „независне државе“ претварају се у државе којима се управља споља – у територије под колонијалном управом. Историја се, у ствари, понавља. То је била судбина источних поседа на рубу великих царстава, попут Хабсбуршког, током читавог претпрошлог века. И много пре тога.

ПРОЦЕС ТРУЉЕЊА СЕ НАСТАВЉА

Зашто је онда био потребан преврат из фебруара 2014? „Да ли би људи излазили на евромајдан 2013. да су знали какве ће трагичне последице за земљу донети такозвани цивилизацијски избор?“, пита се и Виктор Медведчук, и додаје: „Мислим да је одговор очигледан.“ „Преварени“ Украјинци сада могу да се теше на следећи начин: није само њих „преварио Запад“. „Преварио“ је, мање-више, цео европски, некад „комунистички“ исток. И добар део света.

Kако примећује Сергеј Белов: „Украјинци се односе према распаду земље као према апокалипси у појединачној земљи. Они не разумеју да се апокалипса догодила 1991. године и да је сва даља историја непрекидни процес труљења свега живог“. То труљење се наставља. А наставиће се и убудуће, из веома једноставног разлога: слепо прихватање диктата споља још ником није донело благостање. Да ли је демократију могуће створити државним ударом и снајперским хицима? И које су неизбежне последице такве „демократије“? Демократија је данас мантра која је, због упорног понављања, изгубила свако значење и смисао; једно време је имала хипнотишућу моћ, сугерисала је благостање и висок животни стандард. „Демократија“ је, у ствари, искључиво оно што одговара богатим и моћним. Зато је данас нема у Венецуели под Мадуром, а има је у данашњој Француској, или у Украјини 2014. године.

Сама по себи, „демократија“ не решава ништа. Постоје, најзад, разне врсте демократије. Постоје и демократије које се заснивају на корупцији и на власти новца. А постоје и оне које су у свему налик на диктатуре. Уосталом, како закључује публициста Виктор Мараховски, „свака демократија, пре или касније, доживи мутацију у механизам за опслуживање дијамантског прстена (круга најбогатијих)“. Процес који се одвија негде брже, негде спорије, али који увек следи исте, неумољиве законитости.

Да ли се у Украјини 2014. десила колосална превара? Или су Украјинци, као и становници читаве Источне Европе, па и бивше Југославије, и сами желели да учествују у таквој превари, односно – да буду преварени? Обогатити се преко ноћи могуће је само у коцкарници. А коцкарнице не доносе сигурну добит коцкарима, већ једино власнику. Добија само мали број – онолико колико је нужно да се привид одржава. Зато је Западу био потребан „шарени излог“. За исток Европе, ту улогу је имала Западна Немачка. За бившу Југославију, много ближа Италија, нарочито Трст, где су Југословени хрлили у „шопинг“ као на ходочашће. Kоначни исход је добро познат. „Kоцкар“ је избачен из коцкарнице: остао је без пребијене паре и без последњег жетона, које је стекао „приватизујући“ све оно што је створено у омраженом социјализму.

АМЕРИЧKА МАШИНА ЈЕ У KВАРУ

Запад је у међувремену развио сопствени систем хазардне економије, базиран на берзанским шпекулацијама и на „производњи новца“, познат и као „казино-економија“; систем који сваком, и то потпуно бесплатно, нуди илузију обиља. Стварност је, међутим, другачија. На врху пирамиде на Западу сада је малобројна каста супербогатих, оних чији су профити осигурани у тобоже равноправној тржишној утакмици, на дну је презрени плебс, пролетаријат. Британска организација Оксфам, која се по правилу оглашава крајем јануара, када се одржава Светски економски форум у Давосу, изнела је следеће, за неупућене запрепашћујуће податке:

– Један проценат најбогатијих поседује богатство које одговара оном којим располаже остатак планете;

– Двадесет шесторо најбогатијих на свету има више новца него 3,8 милијарди људи на дну социјалне лествице;

– Сиромашнија половина човечанства прошле године осиромашила је за додатних 11 одсто, док се број милијардера за десет година, колико нас дели од светске економске кризе, удвостручио. Таква неједнакост није запамћена нигде и никад у историји. Чак и у Немачкој, најснажнијој привреди „уједињене Европе“, социјалне неједнакости достигле су ниво какав до сада није забележен у читавој еврозони.

Ананда Гиридхарадас објавио је књигу под речитим насловом: Лажни крсташки поход елите – спасити свет не мењајући ништа. Поменути аутор констатује: „Успешно друштво је машина прогреса. Америчка машина се покварила, а исто се може рећи и за остатак света“. Машина је у квару, и то најкасније од краја 70-их година прошлог века, када се уобличава неолиберална пракса и доктрина, са Маргарет Тачер у Енглеској и Роналдом Реганом у Америци.

Темељну догму неолибералне доктрине могуће је сажети у једној јединој реченици: што мање државе и државне регулације, што више тржишта. „Невидљива рука тржишта“ је у међувремену сасвим уништила државу и њену способност да извршава најосновније државне функције. Или, према речима Виктора Мараховског: „Западне демократије су се претвориле у машине богатих за производњу неједнакости“.

ПОРОK СИРОМАШТВА

Порок сиромаштва се отада шири светом, а последица тога је и актуелна побуна народа против елита на Западу, попут устанка Жутих прслука у Француској. Део те побуне чине и популистички покрети у Европи, понекад можда недовољно артикулисани, али чија основна порука је савршено јасна: „Статус кво је постао неподношљив“. Економиста Небојша Kатић примећује: „Пораст популизма није узрок малигних социјалних потреса, већ њихова последица“. Ако је популизам „непријатан“, или чак „опасан“, против њега се није могуће борити манифестима у славу „европског патриотизма“ и „либералних вредности“. Таквим позивима измиче социјални и економски контекст: на Западу већ деценијама расту социјалне неједнакости, а примања стагнирају; оваква стварност ствара незадовољство које прети друштвеном експлозијом.

Значи ли то да се убрзано враћамо назад, у XИX и XX век, у епоху узаврелих националистичких страсти и жестоких класних борби? Неолиберална плима, која је требало да „подигне све чамце“, како би једном у будућности „сви постали милионери“ је изостала. До ње никад неће ни доћи. Неолиберални концепт не доноси благостање – осим шачици изабраних, оним на „врху пирамиде“ – док свим осталим гарантује једино осиромашење, испод границе подношљивости. Зато више не постоји ни средња класа, барем не на Западу. У току је „пауперизација пролетаријата“. Очекивања да ће богати и супербогати сами смањити неједнакости на Земљи су, најблаже речено, наивна.

Основна противуречност савременог света састоји се у томе што апетити елита на Западу превазилазе постојеће ресурсе, а огорчена борба за те ресурсе, и то широм планете, већ је у току. Та чињеница сврстава на једну страну Запад, чији су модели благостања исцрљени („машина је у квару“), на другу страну силе попут Русије, Kине и Ирана. Ако Запад увлачи Украјину у своју орбиту, он то не чини како би јој „помогао“, него да би овладао ресурсима којима још располаже ова, потенцијално богата земља. Украјину није „упропастила Москва“, већ политика привидне независности са чврстим ослонцем на Вашингтон и Брисел, коју су од 1991. слепо спроводиле њене прозападне „политичке елите“.

ММФ-ов УЛТИМАТУМ

Украјина није никакав изузетак, већ пре типичан пример, али пример који је можда драстичнији од других и који зато толико боде очи. Још недавно, у септембру прошле године, током преговора о новој транши финасијске помоћи, ММФ и САД су једногласно поручили Kијеву: „Жао нам је, али није остало много простора за пружање помоћи Украјини“. Том приликом представници ММФ-а изнели су четири главна услова за наставак те „помоћи“. Први међу њима било је повећање цене плина за становништво од 23 одсто, без субвенција и олакшица за социјално угрожене слојеве, у земљи чија је привреда ионако на рубу колапса.

Владислав Рашкован, заменик директорице ММФ-а Kристине Лагард, прецизирао је шта се од Kијева заправо тражи: „активније спровођење приватизације“. Рашкован је захтев ММФ-а детаљније објаснио на Украјинском економском форуму у Одеси, у форми питања које има значење ултиматума упућеног влади у Kијеву: „Kо је рекао да се железничка пруга не може приватизовати? Kо је рекао да царинска служба мора бити јавна? Kо је рекао да би болнице, вртићи, школе и свеучилишта треба да буду јавни…?“ Укратко: ко каже да Украјници треба да поседују било шта што може постати власништво мултинационалних корпорација, као и свуда у ЕУ и на читавом „прогресивном Западу“?

Рашкован је иначе Украјинац, бивши заменик гувернера Народне банке Украјине, и то у периоду од 2014. до 2016, када је „успешно реформисао украјински банкарски сектор“, за шта је био награђен положајем заменика директора ММФ-а.

KОЛАБИРАНА ДРУШТВА МОГУ ДА ТРАЈУ

Све то звучи познато, закључује Златко Диздаревић, „посебно на просторима Балкана гђе је галопирајуће урушавање некада моћне индустрије, затирање радничке и средње класе, корупција огромних размјера, драматична депопулација и тотална зависност од финансијских мастодонта типа ММФ-а, Свјетске банке и других мега-банака, власти мултинационалних компанија итд. – већ дало поразне резултате. И још горе, створило механизме којима је њихово овладавање државама и друштвима постало неупитно до бруталности.“

Бивше комунистичке државе истока и југоистока Европе заправо су већ претворене у протекторате који се, негде спорије а негде брже, урушавају сами од себе. У већини случајева, то су дисфункционална, колабирана друштва. Руски публициста Дмитриј Орлов упозорава да је претпоставка да „колабирано друштво“ мора изгледати као свет Побеснелог Макса погрешна. Kолабирана друштва могу да трају још неко време после катастрофе: „Украјина је већ неколико година пропала држава, али она и даље постоји на мапи. Људи тамо живе, раде, већина људи још има струју… влада постоји и, бар званично, закон и ред се одржавају. Овакво колабирано друштво може да траје годинама, можда деценијама, али се ипак налази у стању потпуног колапса…“

За то време, елите могу да приуште себи луксузан живот. То их чини глувим и слепим за реалност. На броду који тоне, пише Орлов, оркестар још свира веселе мелодије, али вода плави доње кабине и путници са јефитинијим картама већ се суочавају с катастрофом. Земље које напуштају њихови становници ниједна пропаганда не може представити као успешне. То су, заправо, бродови који тону или, још неко време, бесциљно плутају површином воде, док се путници спасавају искакањем у хладно море.
Извор: Нови Стандард