Краљ Никола: Црна Гора са Србијом и у добру и у злу

Аустро-Угарска је 28 јула 1914. године објавила рат Краљевини Србији. Наравно да сарајевски атентат није био узрок рата, већ само повод за његов почетак.

Краљ Никола

Пише: Немања Поповић

Само годину дана након Балканских ратова, почеће историјски догађај маркантан за читаву свјетску, не само српску историју.

На, за Србе симболичан Видовдан, 28. јун 1914. године, српски младић из Босне Гаврило Принцип, у Сарајеву је усмртио престолонаследника Аустро-Угарске монархије Франца Фердинанда, синовца цара Франца Јозефа. Принцип је био члан организације „Млада Босна“, једног српског омладинског револуционарног покрета који се залагао за ослобођење Босне и Херцеговине од аустроугарске окупационе власти.

Етничка припадност и идеолошко залагање извршиоца атентата били су довољни да Беч кривицу упери према Краљевини Србији. „Млада Босна“ јесте била у вези са организацијом „Црна рука“, али је Аустрија искористила прилику да окриви званични Београд. У сваком случају, Аустро-Угарској је био потребан повод за рат, јер је била осокољена подршком њемачког цара Вилхелма II, који ју је убјеђивао да је моменат за такве мјере погодан.

Аустро-Угарска је Србији дала ултиматум који је чекала да буде одбијен. Краљевина Србија, исцрпљена претходним ратом, чак је била спремна прохватити већину тачака ултиматума, али не и захтјев Аустрије да њене јединице самостално спроводе истрагу на територији Србије, што малтене значи одрицање од суверенитета. На тако нешто не може пристати ни једна независна држава, тако да је ултиматум наравно одбијен.

Аустро-Угарска је 28. јула 1914. године објавила рат Краљевини Србији. Наравно да сарајевски атентат није био узрок рата, већ само повод за његов почетак. Рат су европски политичари систематски промишљали. Хабзбуршка монархија је након њемачког уједињења била принуђена да се окрене Балкану, а сама Њемачка као једна нова велика сила тражила је расподјелу колонија каква одговара њеној снази и позицији силе. Европске силе су већ биле подијељене у два блока међу којима је постојала напетост.

Руска империја је спровела мобилизацију војске пред границом са Аустро-Угарском, те јој је Аустро-Угарска објавила рат. Недуго после тога Аустрија ће објавити рат и Француској. Њемачка је повриједила неутралност Белгије, што је био повод за улазак Енглеске у рат. Системи савеза великих европских сила су активирани и Велики рат је почео.

Краљевина Црна Гора је била ријешена да подијели судбину Србије, схвативши овај рат као пресудан за српско питање. Већ по пријему аустријског ултиматума, Србија је о томе депешом извијестила Црну Гору.

Истог дана је на Цетињу одржана сједница владе којом је предсједавао Краљ Никола и србијанској влади је одговорено: „У сваком случају кажите господину Пашићу да нам је зло и добро заједно са Србијом. Њена судбина и наша је“.

На питање србијанског посланика у Црној Гори, Гавриловића, „Да ли Србија може рачунати на братску неограничену помоћ у сукобу са Аустро-Угарском?“, одговорено је: „Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ Црне Горе, како у овом судбоносном часу за српски народ, тако и у сваком другом“.

У ванредном броју часописа „Глас Црногорца“ који је изашао 28. јула објављен је краљев указ о мобилизацији, као и размјена депеша између краља Николе и принца-регента Србије Александра.

Краљ Никола му је рекао: „Понос српског племена није допустио да се иде у попуштању. Слатке су жртве које се подносе за правду и независност народну. Моји Црногорци већ су спремни на граници да гину у одбрани наше независности.“

Исти дан је Никола Пашић писао србијанским изасланицима на страни, да је Црна Гора објавила општу мобилизацију, да је одбила покушај Аустрије да је одвоји од Србије и савјете Италије да задржи неутралност, већ да „иде солидарно са Србијом“.

Црногорска народна скупштина је на ванредној сједници једногласно донијела одлуку о објављивању рата Аустрији. Сходно томе, краљ Никола је саопштио прокламацију Црногорцима 6. августа: „Црногорци! Још не стигосте да крв оперете са ваших храбрих мишица, а ваш стари краљ приморан је да вас по трећи пут за непуне двије године позове под оружје, да вас по трећи пут поведе у рат – у свети рат за слободу Српства и Југословенства. Судбоносни час је куцнуо! Црно – жути барјак, који од давних времена као мора притиска душу југословенског народа, развио се да тај народ потпуно уништи, да његове слободне представнике Србију и Црну Гору прегази. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог краља пратиће вас у вашим подвизима. Живјели моји мили Црногорци! Живјело наше мило Српство! Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници„.

Први корак сарадње двије српске краљевине било је слање црногорског делегата у штаб српске Врховне команде. Он је од српске Врховне команде тражио општи ратни план за операције обје војске.

Тиме се фактички може рећи да су двије краљевине наступиле са јединственом војном командом Начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путникизрадио је „ Заједнички план дејства српске и црногорске војске у рату против Аустро-Угарске“.

Путник је предвидио да двије трећине Црногорске војске буду груписане у рејону Пљеваља за кооперацију са српском војском у правцу Сарајева. Остале црногорске снаге да се употребе на Херцеговачком и Ловћенском фронту и на граници према Албанији.

Извор: ИН4С