Јосип Сич – Суботичанин који је оставио живот на Кошарама

Јосип Сич – Суботичанин који је оставио живот на Кошарама

Почетак НАТО агресије на нашу земљу Јосип Сич није могао мирно да гледа са прозора свог дома на Прозивци. Као припадник противваздушне одбране Сич је добровољно отишао да брани своју земљу за коју је и погинуо 16. априла и то на самом попришту борбе, караули Кошаре на граници Југославије и Албаније.

Јосип је иза себе оставио супругу Маргиту и двоје деце – тада тек пунолетног Златка и неколико година старију Љиљу.

– Није могао да гледа како бесомучно туку по нашој земљи и добровољно је отишао и пријавио се. Није ми ништа рекао, само је дошао код мене на посао и показао ми позив да се јави 30. марта а горе је великим ћирилиним словима писало „добровољно“. То ми је показао, рекао да мора да иде и да му припремим ствари јер ујутру у пет иде возом за Бубањ поток – прича супруга Маргита, која се и после две деценије живо сећа сваког тренутка кобног пролећа 1999. године. – Заједно смо пешке дошли до Јадрана, ту смо се растали, он отишао на воз а ја на посао. Поздравии смо се, али се није окренуо. То ме је толико потресло, као да сам знала да се неће вратити.

На самом одласку, како се сећа син Златко, био је јако срећан јер иде у војску.

– Пробудио ме је, дао ми златан ланчић са врата и рекао ми да га чувам. Питао сам га зашто иде а он ми је само рекао да иде да би мени било боље. Тада нисам разумео тежину његових речи – додаје Златко. – После неког времена се јавио, рекао ми да чувам маму, да не бринемо. Само нам је рекао да је на самом југу Србије и да не може ништа да нам прича.

Јосип је био део 125. моторизоване бригаде која је дејствовала на караули Кошаре. У јеку борбе, када их је са неба тукла НАТО авијација, а са земље војска УЧК, 16. априла Јосип је погинуо.

– Тек 1. маја су ми јавили да је погинуо, али да не могу да нађу тело. Све до новембра, када смо добили позив да индентификујемо тело надали смо се да је грешка. Живели смо у нади да ће се вратити. Узалуд, погинуо је на сам дан нашег венчања – покушавајући да задржи сузе прича даље Маргита.

До породице су долазиле разне информације о његовој смрти. Све док недавно Златка није посетио очев капетан Милош (Деда) Ралевић.

– Звали су га „Мађар“ и сви су га волели и поштовали. Један млади војник је стално излећао из групе, није послушао Деду, и следећи пут када је излетео је погинуо. Неколико минута после тога пала је граната поред тате и однела га – наставља Златко. – Недавно сам видео снимак са неког албанског сајта како се види како мој отац лежи мртав. То ме је јако потресло.

Породици су све ове године без оца пролазиле тешко, са пуно борбе за живот. Фалио им је и за добро, и за тескобне ситуације.

– Само четири дана пре но што је отишао испред зграде је засадио багрем. Тада је то била тек стасала садница а сада је право дрво које сваког дана гледам са терасе, као да гледам део њега. Некад му се изјадам, некад тражим помоћ, некад му се похвалим – искрено ће Маргита.

Јосип Сич је постхумно одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности 1. реда. Знамење, као и друге његове личне ствари породица данас брижљиво чува у шанку, који је он направио свом сину.

– Он је то направио мени, а сада је то његов кутак. Био је врстан бициклиста Спартака, добровољни давалац крви и све његове медаље и захвалнице су ту – поносно ће Златко. – Боли ме што су он, и други његови саборци неправедно заборављени. Они су дали животе да овој земљи буде боље, а она их је сада заборавила. Дуго смо се борили да његово и имена још три момка која су страдала 1999. године буду уписана на споменик Њиховој верности поред Јадрана. Волео бих када би нека улица у граду носила његово име, јер је својом жртвом то заиста заслужио.

Извор: Суботица