Пилоти први у одбрани земље

Неравноправна битка са снагама НАТО водила се од првог дана бомбардовања и на небу и на копну

Прве бомбе испаљене на СРЈ 24. марта 1999. године око 20 часова пале су на Косово и Метохију. Наредних 78 дана Србија је готово без прекида засипана ракетама и бомбама. На државним границама неупоредиво надмоћнијег противника сачекала је Војска Југославије. Први су на црту непријатељу изашли пилоти Ратног ваздухопловства ВЈ.

Почетак ваздушне операције означио је амерички извиђачки авион У-2 који је у 19.45 те вечери напустио ваздушни простор СР Југославије изнад Косова. Уследио је први напад крстарећим ракетама и одмах затим, од 20 часова, удар авијацијских група.

„Први удар снаге НАТО извеле су на циљеве у СРЈ у периоду од 19.41 те вечери до 3.30 следећег јутра. За напад су коришћени авијација и крстареће ракете, које су испаљене са четири америчка ратна брода, две америчке и једне британске подморнице“, наводе у књизи „Ваздушни рат над Србијом“ историчар Бојан Димитријевић и генерал Јовица Драганић, пишу Новости.

„Ујутру 24. марта осам америчких бомбардера типа Б-52Х било је у приправности на аеродрому „Ферфорд“ у Великој Британији. Ова група је потом узлетела и запутила се ка Балкану, летећи заобилазно преко Гибралтарског пролаза, задржавајући се у ваздуху у ширем региону јужне Европе и чекајући мрак. Очекивао се сигнал за лансирање крстарећих ракета које су биле на овим бомбардерима. Они су предвече били носиоци првог таласа напада, испаливши крстареће ракете АГМ-86Ц, уз крстареће ракете „томахавк“ које су лансиране са бродова у Јадрану.“

Радари ВЈ ухватили су одраз више од стотину НАТО авиона изнад Србије. У 19.50 добијен је сигнал за полетање једног авиона „миг 29“ са аеродрома Ниш. Полетео је мајор Иља Аризанов у зону Сува Река – Ђаковица на висини 3.000 метара. За њим са Аеродрома „Поникве“ крећу и мајори Драган Илић и Предраг Милутиновић. Сва тројица убрзо су оборена. Милутиновић се катапултирао изнад Јастрепца, а Илић је успео да се приземљи у Нишу. На највећим мукама био је пилот Аризанов, који се падобраном спустио у Дреницу, коју су контролисали терористи ОВК. Два дана трајао је његов пробој, до приштинског аеродрома. На борбеном задатку живот је изгубио још један херој – пилот Живота Ђурић.

На аеродрому Батајница у 20.11 наређено је задимљавање, а који минут касније стигло је наређење за полетање два авиона „миг 29“. На задатак креће мајор Небојша Николић, заузима курс ка Бечеју, где га пресреће холандски авион Ф16, из ловачке пратње бомбардера из италијанске ваздухопловне базе „Амендола“. Пилот Николић спасао се катапултирањем недалеко од Титела. Мајор Љубиша Кулачин успео је да слети на сурчинску писту.

Два дана касније, погинуо је капетан прве класе Зоран Радосављевић, а оборен је и авион његовог саборца мајора Слободана Перића. Он се катапултирао изнад Републике Српске. Почетак маја обележила је погибија потпуковника Миленка Павловића, команданта 204. авијацијског пука. Живот је током бомбардовања изгубио и командант Ратног ваздухопловства и ПВО генерал Љубиша Величковић. Он је смртно страдао током обиласка положаја ПВО дивизиона.

Посебну улогу у одбрани земље 1999. године добиле су јединице ПВО. Иако наоружани релативно застарелим средствима, српски „ракеташи“ доказали су да наоружање старијег датума уз вешту употребу и мотивисану посаду може бити и те како употребљиво. Ракетни системи ПВО „Нева“ и „Куб“ били су још од половине марта 1999. у приправности и измештени на ратне положаје. Зрачење осматрачких радара и њихово релативно лако откривање на непријатељским уређајима чинили су ове системе осетљивим и рањивим посебно на противрадарске ракете. Анализе које је урадила Команда ПВО ВЈ орочиле су зрачење радара на свега 20 секунди. Јединице ПВО чиниле су надљудске напоре да честом променом положаја замећу траг НАТО авионима. Стари напуштени положаји остављани су камуфлирани и са балванима уместо ракета, те су биле идеалне мете за заваравање непријатеља. Ова тактика показала се веома добро и примењивана је и у другим јединицама током целог рата 1999. године.

Већ четвртог дана рата припадници Трећег ракетног дивизиона 250. бригаде ПВО оборили су амерички „стелт“ ловац-бомбардер Ф117 А „ноћни соко“. Био је то прави шок за Команду НАТО, али и успех Војске Југославије који је одјекнуо светом. До краја рата посаде ПВО оборили су и један амерички Ф16, који је пао недалеко од села Накучани. Процењује се да је број погодака био већи, али да су непријатељске летелице успевале да се домогну аеродрома у Тузли, Скопском Петровцу или Ринас у Албанији.

ЛЕГЕНДА О „АКЦИЈИ АЕРОДРОМИ“

Део домаће јавности и данас верује да су авиони југословенског Ратног ваздухопловства током рата напали аеродроме „Ринас“ у Албанији, „Тузла“ у БиХ и „Скопски Петровац“ у Македонији. Ова акција, међутим, никада није изведена, а заживела је захваљујући плановима ВЈ који су предвиђали и офанзивна дејства борбене авијације. У данима рата, међутим, процењено је да би напад на базе које су користиле НАТО и терористичке снаге у суседству могао бити протумачен као кршење суверенитета страних држава, што би додатно погоршало позицију СРЈ. Овај план зато никада није активиран.

„Поводом навода да је наша авијација у току агресије извршила дејства по овим аеродромима осећам обавезу према долазећим генерацијама да кажем: Нико, никада није издао наређење да се наведена дејства авијације изврше, нити су она извршена. Нису пилоти ниједне јединице РВ и ПВО извршавали задатке бомбардовања ниједног објекта ван територије СРЈ“, ставио је тачку на ову мистерију ратни командант РВ и ПВО Војске Југославије, генерал Спасоје Смиљанић, у својој књизи „Агресија НАТО“.

НА обарање невидљивог авиона Ф-117А, чуда америчке стелт технологије, „потрошено“ је свега – 30 секунди. Циљ је уништен из трећег покушаја, првом ракетом. У атар сремског села Буђановци, пао је у 20 часова и 42 минута.

Потпуковник Ђорђе Аничић, заменик команданта Трећег дивизиона, 250. ракетне бригаде ВЈ, која је имала главну улогу у обарању „невидљивог“, каже да је њихов погодак удахнуо преко потребну дозу оптимизма и ојачао морал народа.

– На ватрени положај стигао сам око 20.30 – рекао је потпуковник Аничић, позивајући се на податке које је те вечери записао у свом ратном дневнику који је касније под насловом „Смена“ објавио као књигу.

– Ушао сам у кабину поред лансирне рампе и сео на место помоћника руковаоца гађања. Ту је био и командант пуковник Золтан Дани. Циљева у ваздуху било је на све стране, али на већим даљинама. Одједном сам на радару уочио циљ удаљен 23 километра. Кажем: „Дани, овај иде на нас“! Циљеви су се приближавали. Кад су били на петнаестак километара, Дани је наредио тражење циља, а ја укључење нишанског радара. Тог момента почела је игра мачке и миша.

Више од 10 секунди, сећа се Аничић, неуспешно су тражили циљ. Потпуковник Дани је наредио нову претрагу. Авион је брзо поново лоциран, али су поново зрачили 10 секунди па су акцију морали да прекину.

– Угледали смо га на даљини од 14 километара – испричао је Аничић. – Лепо се видео на показивачима осматрачког радара. Исти поступак понављамо трећи пут. Точкићи официра вођења шкљоцају, оператори га губе. Таман сам мислио да ни овај покушај неће успети, када је старији водник Драган Матић узвикнуо: „Дај га, дај га, имам га!“ Дани је командовао: „Циљ уништи“, прва ракета је кренула, после пет секунди и друга. Посматрам екран оператора праћења. Видим светлосни блесак и експлозију прве ракете на циљу. Циљ је уништен.

ЦИВИЛИ ПОСТАЈУ МЕТА

Преокрет у ратној политици Запада наступио је после слављеничког Самита НАТО одржаног у Вашингтону априла 1999. године, на коме је обележено пола века овог војног савеза. Оцењено је да је отпор СР Југославије није сломљен за кратко време, како је планирано. Првобитна визија западних стратега о брзој, краткој и застрашујућој и успешној акцији – пала је у воду. На овом скупу констатовано је да кампања није дала резултате и да снага Војске Југославије није исцрпљена. Легитимисана је зато нова листа мета, која је укључивала и цивилне циљеве – мостове, фабрике, постројења…

Извор:
ВОСТОК