Ране старе двије деценије

Недавно сам донио одлуку да не објавим више ни једно слово јер двије деценије књижевеног рада донијеле су ми углавном невоље. Свеједно је за мене једино писање оно што ме испуњава задовољством, а од тренутка када рукопис пошаљем издавачу више не могу да уживам јер књига није више у мојим рукама, не стварам је него само могу да пратим њен пут који се обично завршава тиме да брже падне у заборав него било који трач са српске естраде.

Такође сам био одлучио да не дајем моје текстове на објављивање електронским новинама, јер ни од тога нема никакве користи осим што сам стекао још непријатеља  који се не слажу са мојим мишљењем и начином на који пишем. Мислио сам да само код нас Срба могуће да вас неко замрзи јер мислите другачије, али увјерићу се да нисмо једини, па сам ријешио да прекинем мој бојкот објављивања и објавим овај текст.

Но свакако главни разлог да поново објављујем оно што стварам је разговор са једном књижевницом која ми се подсмјехнула због моје глупости да пишем оно што се мени допада, а не оно што читаоци траже, односно на шта су навикнути.

– Ја сам објавила само двије књиге и зарадила вјероватно сто хиљада пута више него ти са свим твојим романима и драмама, али само зато што сам знала ша може и мора да прође и нисам се бавила истјеривањем правде као што ти чиниш. Препознала сам дух времен против којег се ти упорно бориш умјесто да му се прилгодиш и лијепо живиш од свог талента.- рекла је, а ја сам отишао без ријечи.

Могао сам да се браним да је лакше писцу којем је њемачки матерњи језик јер има сто милиона потенционалних читалаца, али сам се сјетио Милорада Павића који се вајкао да је штета што није рођен као Нијемац или Турчин па би имао већу читалачу публику, па сам одустао одједном срећан што сам припадник малог народа и што пишем на мом матерњем језику без изгледа да нешто зарадим, а камоли да постанем богат као поменута књижевница чија дјела равна петпарачим романима које сам читао у младости.

Како онда да очекујем да она разумије да моје писање долази из груди и да ми није важно шта о мојим дјелима мисли читаоци који су програмирани да гутају ђубре које им се сервира?

– Читаш ли понекад своје књиге?- упитао ме један млад писац. Млад по књижевном искуству, док животног као и година има напретек.

– Не читам, али сам синоћ читао мој роман Рањен вук да се подсјетим на вријеме од прије двадесет година када смо на овом истом мјесту мирно демонстрирали и палили свијеће за погинуле. Замисли нисам плакао док сам га писао, али сам синоћ сам пустио сузу сјетивши се свега, а највише због тога што агресија још увијек траје премда многи тврде да је завшрена након седамдесет и осам  дана.- одговорио сам и покретом руке показао на празан Биркли плац гдје смо се састали да обиљежимо двадесетогодишњицу некажњеног злочина почињеног над нашим народом.

Замукли смо на тренутка гледајући у осмоугаони подијум на којем су два наша човјека постављала озвучење. Ја кријем сузу, у њега не гледам, али знам да му није свеједно премда није Србин него Хрват који се одлучио да остане вјеран својим принципима па је због своје истинољубивости у проказан у сопственом народу и сопственој продици као прочетнички оријентисан, што он свакако није.

Позван је да говори поводом двадесетогодишњице НАТО напада и учиниће то најбоље што може увјерен сам, а ја немам ни воље ни снаге да говорим јер чини ми се да сам све толико пута написао, да сам одвано потрошио оно што бих могао да кажем.

Те 1999-те године свакако нисам знао оно што данас знам, а најмање сам се надао да ће један Герхард Шредер изјавити да је Њемчка окупирана земља и да је морао да ради оно што је радио, нити да је те исте 1999 године Јошка Фишер поручио у повјерењу влади у Београду да је Америку немогуће побједити јер ето они су два пута покушали и изгубили…Стојао сам јуче у Вадсхуту градићу у Њемачкој недалеко од швајцарске границе, пред спомеником „њемачком орлу“ и чудио се да је споменик подигнут у помен на храбре јунаке из 1870-1871, 1914-1918 и 1939 и 1945. Хајде де за оне који су пали у француско-њемачком рату још могу и да разумијем, али да славе „јунаке“ из два свјеткска рата, а нарочито другог није било јасно, док данас нисам чуо за ову изјаву Јошек Фишера. Љигавац који читаву своју политичку каријеру базирао на причи о миру и људским правима, заложио се за рат и да нама Србима одузме најосновије право, право на живот. Сад знам, Нијемци се никад нису искрено одрекли Хитлера и нацизма, па њихово учешће у нападу на СР Југославију можемо сматрати наставком Другог свјетског рата – барем на то наводи изјава Јошке Фишера.

Герхард Шредер наравно није изјавио за јавност да је Њемачка окупирана, држава него у приватном разговору прије двије седмице у Цириху, а Јошка Фишер је рекао то што је рекао дипломати за којег је знао да неће тиме махати као завјесом, него ће пренијети надређенима и ћутати.

Сазнао сам то данас од човјека у чију искреност не сумњам, али ако неко мисли да се моје мишљење о поменутим злочиницима мало поправило градно се вара.

Знао сам и те 1999-те да су они марионете, али су премда марионете веома страсно заговарила напад на мој народ, служећи се најружнијим лажима које се могу замислити, па сам зато двадесети вијек у роману Рањени вук назвао вијеком лажи и скоро документовано овјековјечио како наше демонстрације у Цириху тако и понашање тројице апостола нове религије, како сам назвао Шредера, Фишера и Рудолфа Шарпинга тадашњег министра одбране „окупиране државе Њемачке“ како то тврди бивише канцелар Шредер.

Апостоли сатанизма су одрадили посао за свог господара и нестале из политике.  Шарпинг се продао Русима или је кукавичије јаје у Русији, Фишер тај мали сатаниста се мирно повукао, док су психопати Шарпингу морали да монтирају аферу и макну га јер је већ било постало очигледно да је лудак.

Злочинци су опрали своје крваве руке и ником ништа. Хиљаде убијених и рањених у злочиначком нападу који неко саракстично назвао „Милосрдним анђелом“ вапе за правдом. Хиљаде оних који су изгубили најдраже ћуте јер агресија још траје, а Србијом владају марионете које само што не вуку за рукав злочинце и не кажу им:

„Па људи ми вас молимо да вам опростимо што сте нас напали, а ви нећете!“

СЕДАМДЕСЕТ И ДЕВЕТ малих анђела, дјеце коју су убиле НАТО бомбе, мртви плачу јер њихове убице настављају свој крвави посао на уништавању нашег народа. Сто тона осиромашеног уранијума убија како оне који су му били изложени тако и њихове потомке који су рађају унакажени или са већ формираним карцином који ће их убити још прије него што прохадају.

Тихи рат НАТО сатрапа се наставља, а марионете били оне наше или њемачке раде посао који им је намијењен.

Данас, двадесет година од како је почео напад НАТО пакта окупили смо се на истом оном мјесту на којем смо прије двадесет година палили свијеће за погинуле сународнике неријетко их гасећи сузама.

Препознајем иста лица која сам гледао и те 1999-ете и плаче ми се. Од стотињак хиљада Срба у Швајцарској сакупила се једва омања група као и у оним ноћима када смо нијемо протестовали док нас је тај „цивилизовани“ западни свијет засипао пројеткилима пуњеним осиромашеним уранијом, а њихови „слободни“ медији нама приписивали злочине који су они починили, као и њихови штићеници Шиптари.

Те 1999-те могао сам да разумијем да се људи плаше да дођу на демонстрације, али данас ми се чини да смо игноранти које више занимају сопоствена мала задовољства него судбина народа, али ипак има нешто што улијева наду. Нисам очекивао да ће се појавити млади људи јер обично их забава интересује више него било шта друго, али данас поред групе младића и дјевојака видјех и младе мајке и очеве са малим бебама који су дошли да заједно са нама подијеле тугу.

Поред суза које су ме гушиле нада да ипак није свије изгубљено измамила је осмијех на лице јер ипак има Срба, према мало, који неће дозволити да злочини НАТО сатрапа падну у заборав.

Миодраг Лукић